Šta nam donose izmene Zakona o zabrani diskriminacije?

0
554

Kao i inače, svet u kom se kreću građani i građanke i nevladine organizacije koje ih zastupaju i svet u kom se kreće država, potpuno su dva odvojena sveta u kojima nema mesta dijalogu, a svaki predlog i sugestija shvaćeni su isključivo kao napad i kritika radi kritike. U takvim okolnostima, nije više nikakvo iznenađenje da smo i prilikom pripreme Zakona o zabrani diskriminacije mogli da vidimo da je „ovlašćeni predlagač“ učinio sve da se ne vodi nikakva javna rasprava.

Prošle nedelje smo imali prilike da saznamo da su završene izmene Zakona o zabrani diskriminacije i da su upućene Narodnoj skupštini radi usvajanja. Odmah potom usijali su se telefoni i krenuli su da kruže mejlovi sa istim pitanjem – „Je l ste videli, šta ćemo da radimo?“

Niko nije video predložene izmene pre njihovog upućivanja u skupštinsku proceduru, iako je interesovanje za izmene ovog zakona ogromno. Ovo interesovanje postoji kako zbog pitanja koja je u još uvek važećem zakonu trebalo unaprediti, tako i zbog činjenice da se veliki broj nevladinih organizacija bavi pitanjima ravnopravnosti.

Zbog čega je važan Zakon o zabrani diskriminacije?

Slično drugom instrumentu često korišćenom u radu nevladinih organizacija, medija i svih onih koji se bave vladavinom prava, ljudskim pravima i uspostavljanjem vlasti koja je odgovorna građanima – Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, brojnim nevladinim organizacijama je Zakon o zabrani diskriminacije ključni alat u svakodnevnom radu.

Zbog primene Zakona o zabrani diskriminacije, trotoar makar jedne ulice u Beogradu asfaltiran je i spuštene su rampe na pešačkim prelazima, rađena su testiranja diskriminacije u kojima se utvrdilo da pored ugostiteljskih objekata,  postoji diskriminacija i na tržištu nekretnina, vođene su parnice protiv diskriminatora posle kojih su oni menjali svoju praksu i plaćali oglase u novinama da bi objavili presude u kojima jasno i glasno piše da su ništa drugo do diskriminatori, utvrđivano je da su stotine Roma i Romkinja diskriminisane smeštanjem u metalne kontejnere posle prinudnih iseljenja u Beogradu, izdavana su saopštenja sa pravdanjem zašto neko ko je izvršio diskriminaciju smatra da je ipak nije izvršio, podnošene su brojne pritužbe i upozorenja javnosti na diskriminatorne pojave ili prakse.

Da Vas podsetimo:  Sokolska župa Sarajevo

Iskustva koja su stečena korišćenjem onoga što često tako dosadno birokratski zovemo „mehanizmima zaštite“ od diskriminacije, u redovnim prilikama bila bi shvaćena kao dragocen resurs koji stoji na raspolaganju vlastima u slučaju kada se priprema izmena Zakona o zabrani diskriminacije.

Međutim, brojni slučajevi diskriminacije u kojima su građane i građanke zastupale nevladine organizacije, uticaj ovih postupaka na razumevanje pojma diskriminacije i druga praktična iskustva, ostala su neiskorišćena u postupku pripreme izmena zakona.

Kao i inače, svet u kom se kreću građani i građanke i nevladine organizacije koje ih zastupaju i svet u kom se kreće država, potpuno su dva odvojena sveta u kojima nema mesta dijalogu, a svaki predlog i sugestija shvaćeni su isključivo kao napad i kritika radi kritike.

U takvim okolnostima, nije više nikakvo iznenađenje da smo i prilikom pripreme ovog Zakona mogli da vidimo da je „ovlašćeni predlagač“ učinio sve da se ne vodi nikakva javna rasprava.

Lažna javna rasprava – novi trend ili slučajnost?

Kao što je prethodno pomenuto, javne rasprave jednostavno nije bilo. Međutim, dodatna nevolja u ovom slučaju je u tome što je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja napravilo lažnu javnu raspravu i nekakve konsultacije i debate prozvala javnom raspravom.

Ostaje da se vidi da li će ovo biti praksa i ubuduće. Slično praksi podnošenja stotina besmislenih amandmana koja je sprečila debatu u Narodnoj skupštini, podnošenje zakona na mišljenje Socijalno-ekonomskom savetu radi mišljenja i kasnijeg prikazivanja toga kao nekakve javne rasprave moglo bi biti novi put kojim se izvršna vlast koristi kako bi sprečila debatu o sadržini propisa koji se usvajaju.

Ostaje da se vidi da li će ovo biti slučaj, ali činjenica ostaje – javne rasprave o ovom izuzetno važnom zakonu nije bilo.

Da Vas podsetimo:  Sokolska društva župe Cetinje u Boki Kotorskoj

Socijalno – ekonomski savet, koji čine predstavnici Vlade, reprezentativnih sindikata i reprezentativnih udruženja poslodavaca (a na čijoj sednici je, sasvim kako i priliči sedeo i ministar Đorđević, glavni čovek Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja koje je pripremilo Nacrt zakona) posle podele po deset miliona dinara socijalnim partnerima za „podizanje kapaciteta socijalnih partnera za njihovo učešće u socijalnom dijalogu“, pozitivno je ocenio Nacrt zakona.

Činjenica da Socijalno-ekonomski savet Republike Srbije, koji je po čl. 3 Zakona o socijalno-ekonomskom savetu ovlašćen da se bavi „uspostavljanjem i razvojem socijalnog dijaloga u pitanjima od značaja za ostvarivanje ekonomskih i socijalnih sloboda i prava čoveka, materijalnim, socijalnim i ekonomskim položajem zaposlenih i poslodavaca i uslovima njihovog života i rada, razvojem kulture pregovaranja, podsticanjem mirnog rešavanja kolektivnih radnih sporova, razvojem demokratije […]“ iskorišćen je ovde kako bi se pronašao nekakav baner iza kog će se ovlašćeni predlagač zakloniti ako se uopšte i postavi pitanje zbog čega su predložena određena zakonska rešenja.

Kakve nam promene donose izmene Zakona o zabrani diskriminacije?

Opšta ocena posle analize izmena i dopuna Zakona o zabrani diskriminacije je da su promene koje su predviđene takve da je polovina njih već regulisana sudskom praksom, pa nije ni bilo potrebe da se menjaju, dok je druga polovina promenjena na taj način da jednostavno smanjuje obim prava koja su građani i građanke imali pre izmena Zakona.

Sa druge strane, propušteno je unapređenje zakonskog okvira u nizu pitanja –  od razumnog prilagođavanja uslova rada osobama sa invaliditetom, preko pitanja segregacije, uspostavljanja efikasnijeg mehanizma za razmatranje zakonskih i drugih inicijativa i predloga Poverenika za zaštitu ravnopravnosti pa sve do uticaja takozvanih sektorskih zakona na posrednu diskriminaciju posebno ugroženih grupa.

Da Vas podsetimo:  Šta su o srpskoj eliti rekli najbolji stručnjaci u svojim oblastima

Pre ukazivanja na posebne probleme koje nam donose izmene ovog Zakona, zbog sve prisutnijeg sve lošijeg kvaliteta propisa koji se pripremaju za usvajanje, važno je napomenuti da su pojedine odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije toliko nejasne da će u praksi verovatno biti nemoguće primeniti ih.

No, krenimo redom.

A red je da se prvo pomene šta su pozitivne strane predloženih izmena.

Pre svega, značajno je istaći da je seksualno uznemiravanje eksplicitno navedeno kao oblik diskriminacije, verovatno kao eho odredaba Istanbulske konvencije koja inkriminiše ovakvo postupanje. Ostaje da se vidi da li je način na koji je definisano seksualno uznemiravanje, a posebno smeštanje seksualnog uznemiravanja u istu odredbu sa nepovoljnijim tretmanom koji neko ima „zbog trudnoće, porodiljskog odsustva ili odsustva radi nege deteta ili posebne nege deteta“ najbolje rešenje koje smo mogli ovde da dobijemo, ali kao što je pomenuto – za to je ministarstvo trebalo da pita brojne feminističke organizacije koje imaju ekspertizu i znanje da pomognu usklađivanju obaveza iz Istanbulske konvencije sa izmenama Zakona o zabrani diskriminacije.

Navođenje na diskriminaciju takođe je propisano kao oblik diskriminacije, što je svakako iskorak u odnosu na postojeći zakonski tekst.

Propisivanje da Narodna skupština započinje postupak izbora novog Poverenika tri meseca pre isteka mandata Poverenika, moglo bi da spreči već poslovično odugovlačenje sa izborom lica koja će voditi nezavisne institucije.

Danilo Ćurčić
Izvor: istinomer.rs

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime