Stare ubijaju zar ne!

1
979
Foto: vidovdan.org

Nije posebna mudrost tvrditi da su u Srbiji ubistva postala „normalna“. Ubistva su udarne vesti i tekstovi u svim štampanim masmedijima i TV kanalimka, pod krupnim i zatrašujućim naslovima i najavama. Neka ubistva (u prolazu zgrade, zatim „zagonetno” ubistvi jedne pevačice, ubistvo na mostu, ubistvo u jednom hotelu i dr), godinma su na prvim stranicama tih bednih, gljivičnih, tabloidnih listova.

Apsurdno je ali je istinito, da su glavni i odgovorni tih listova i TV kanala ugledni heroji našega doba. Ko nije čuo za Dražu (urednik Dansa, antisrpskog lista, kažu: „ako nas nazivate fašistima, mi smo ponosni što smo fašisti“), Vesa (lamentira da su Haški mučenici malo osuđeni i da su zlikovci) Ljilju, koja je u Politici („Mi smo Šarli”) objavljivala Širilijeve karikature o islamskom svecu Muhamedu (kao tipični mizantrop, Politiku je tih dana pretvorila u mržnju), Ćiriličara, odabira laprdače, „velike“, obaveštajce, koji sebe glorifikuju, jer su pravi akteri i svedoci umrli), Olju (utiskačica antisrpskog utiska, sada evropskog ranga kolumnisicu), novionare Lazu (koji je izmišljao susrete na raznin bojištima, ratnim brodovima, pisao banalne tekstove), Boška, koji je napisao stotine antisrpskih tekstova (tako u jednom tekstu kaže i laže „da po Srbiji na svinjokoljima pevaju: „Nož žica Srebrenica, veličaju Ratka, Radovana, Čiču…“, Sabahuduna i Nadima (koji javno govore i pišu da su „Srbi genetski zločinci, ksenofobi, šovinisti, Srbi su genetski škart“, dopisnici su raznih stranih agencija, Rojtersa, Frans Presa, listova kao što je Dojče vele u kojima vulgarno pljuju Srbe, a taj muslimanski škart pobegao je iz Sarajeva (ili ih je neko smišljeno ugradio) prije 20 godina u N. Sad i svih tih godina vladaju masmedijskim nebom Vojvodine i još gomila živih i nekih koje je Bog prije vremena pozvao, da im imena ne spominjem.

Oni su nedodirljivi, zaštićeni su kao beli medvedi. Ako nema zastrašujućih tekstova, raznih skandala, njihovi listovi odavno ne bi postojali (remitenda je devedese pet posto).

Kada spavaju, sanjaju ubistva i skandale, bolje rečeno, zaspivaju sa željom da neko nekoga ubije, da neki džip odleti u vazduh, da automobil uleti u pešake na trotoaru i pobije ih, da neko šikanira stare i nemoćne, posebno one koji žive sami. Bez imalo osećanja i milosti pišu o provalama u njihove stanove, kuće, kako ih muče sve zbog najprljavijeg papira na svetu (u Beogradu i ne samo u Beogradu, popisane su sve nekretine u kojima žive samci – invalidi i stari ljudi. Te nepokretnosti love opštine, crkva, moćnici, a u saradnji sa predstavnicima nekih „odgovornih“ viši javnih tužilaca i dr. predstavnika raznih institucija, proglašavaju da umrli nema nikoga, naslednike, rodbinu. Primeri su drastični, (kuća pevačice L.N., stanova i zaostavaštine visokih inteketualca J.Ć., Ž. V. i mnogih druih).

Oni ne znaju šta je istraživačko novinarstvo. Dakako, postoje, opstaju i zbog poltronisanja i dodvoravanja moćnicima, što im je u genima, odnosno istorijski nasledna karakteristika.

Na ovim prostorima zlo je konstanta u prošlosti i u sadašnjoati, uveren sam da će biti i u budućnosti. Zato se zlu moramo suprostavljati svim sredstvima. Oni koji stradaju od zla, koji pate, koji su nemoćni, imaju pravo da se služe svim sredstvima odbrane. Bolesni i nemoćni nepogrešivo osete zle ljude, „to ne mogu ni filosofi, ni sociolozi, ni psihijatri ni …

Zašto ovakav i ovoliki uvod, zato što su se ovom zlu, nažalost, pridružili i neki koji su položili Hipokratovu zakletvu (4. vek pre Nove ere) i moderniju, donesenu na osnovama te zakletve, u Ženevi 1946. goddine.

Navodim samo jedan stav iz Hipokratove zakletve: „Prepisivaću lečenje na dobrobit svih pacijenata u skladu sa mojim sposobnostimai mojim rasuđivanjem i nikada nikome neću naneti zlo“

Skoro sva lekarska udružea na zemljinom šaru, prihvatila su modernizovanu verziju Zakletve „koja ima veći stepen relevantnosti sa daanašnjim moralnim dilemama sa kojima se lekari mogu suočiti.

Zakletva usvojena u Ženevi:“U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje. Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno. Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika. Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri. Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.

Da Vas podsetimo:  Izbori dolaze: Nikad brže raspisani medijski konkursi širom Srbije

Moje kolege će biti braća. U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost. Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka. I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti. Ovo obećavam svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast“.

Pravedno je naglasiti da postoje i oni medicinski poslenici, koji danonoćno rade u ambulantama i bolnicama, gdje je brojčani sastav neadekvatan, gde ne postoje normalni uslovi za rad, dok je na drugoj strani veliki broj mladih lekara, medicinskih sestara, i dr. osoblja, bez posla. Da bi preživeli, traže spas u drugim zemljama.

Navodim primr koji je kriminal nmajvišeg stepena. Taksista izjavljuje na uviđaju umrlog komšije da nema nikoga. Viši jani tužolac (jedna neodgovorna žena), odobrava mu (na papiru od tri rečenice, daje mu ličnu karrtu umrlog) da ga spali i da se pepeo razaspe po nekom vrtu sećanja na Novom groblju kao i dozvolu da podigne stredstva iz PIO-a . Rodbina i najblži su nakon tog kriminalnog čina bili u šoku, nikada se neće saznati pod kojim okolnostim je umro, stan je bio opljačkan, provaljivan više puta (slike su zatrašujuće). Drugi javni tužilac, takođe ženskog roda, na reč tog taksiste odobrava da se ne izvrši obdukcija, jer je taksista „školovan“ da proceni „da je umro prirodnom smrću“. Rodbina ne sme da objavi tu dokumentaciju, da tuži sudu iz straha od odmazde.

Postavlja se pitanje svih pitanja, da li je u svim porama života Srbije nastalo ludilo.

Ovaj tekjst je posvećen priči, istinitom događajuu, bolje rečeno, pokušaju ubistva bolesnika sa predumišljajem. Ona bi trebalo da posluži kao opomena svima koji su se zakleli i koji nam „drže život u rukama“. Ministar Zlatibor (slabo širi svoje grane), ako pročita ovaj tekst (neće ga pročitaati) saznaće o problemu kada bude pozvan na sud, pre toga bi trebalo da podnese ostavku, iako u ovoj unesrećenoj zemlji takva institucija ne postoji. Svi ministri su poslušnici, dodvorice, o njima odlučuje onoj koji ih je postavio, kome odgovara da mu poltronišu, puze, veličaju ga.

U januaru, februaru i martu (a izgleda da će april takav biti) ove 2018. godune, zavladala je epidemija virusa (jedan specijalista, poreklom iz Čačka, radi u inostranstvu u intrevjuu na TV, stručno i naučno je objašnjavao da se ne radi o virusu, već da postoje 4 bakterije – ubice. Kada se neko naglo razboli (ili kako se to u narodu kaže „iz čista mira“), bez tempoerature ili bilo kakvih somptoma gripa, prehlade, smatra taj specijalista, mora se odmh otkriti koja je bakterija i hitno primeniti adekvatnu terapiju. Ko to radi u Srbiji. Niko. Glavni lek su antibiotici, koji bukvalno ubiše mnoge bolesnike, daju ih „šakom i kapom“, jer se antibioticima (tako sam čitao i slušao od lekara) ne mogu lečiti nijedan ot tipova virusa.

Dakle, stare ubijaju zar ne: sedamdesetogodišnji čovek, dobrog zdravlja, izašao je iz kafane koja se nalazi nasuprot suda u N. Sadu (zovu je staklenac), gde je popio čaj sa advokatom i jednim prijateljem. Krenuo je prema obližnjem parkingu, samo nakon nekoliko koraka pao je kao da ga je pogodio snajperista, povraćao je, padla je kiša. Prišla su dva mladića i jedna devojka, podigli ga. Uspeo je da im kaže da nije pijan da ne konzumira alkohol i da je izgubio centar za ravnotežu. Zahvalio se i krenuo prema taksistanici, ponovo je pao. Irelevantno je kako je stigao u sremsko mesto gde živi udaljeno 10 kilometara od N. Sada. Odeća je bila prljava od povraćanja, blata i mokra. To se dogodilo 21. februara 2018. godine oko 13 sati. Bukvalno, puzeći po dvorištu, ušao je u kuću. Njegova žena (60 godina) bolovala je već 15 dana, bila je nepokretna.

Da Vas podsetimo:  Vučićević i „državni udar“: Tužilaštvo krije informacije, Poverenik traži intervenciju Vlade

Nije mogao da kontroliše fiziološke potrebe, neprestano je povraćao, na kraju je povraćao žuč, nije mogao sam da napravi dva koraka, kada je pokušao da ustane iz kreveta pao je i povredio levu stranu glave. Dugo je bio na podu, nije ga imao ko podići. Sutradan je odgovarajuća doktorica iz Doma zdravlja tog gradića pod Fruškom gorom (za sada ću izbegavati nazive i imena, to će Sud otkrit), nakon što joj je saopšteno da bolesnik ne može da ide, da se kreće, podnela hitan zahtev, odnosno uput odgovarajućoj medicinskoj službi u dom zdravlja (kako ga inače nazivaju „na Limanu“) u N. Sadu .

Sledećeg jutra pozvaola je ženska spodoba (ispostaviće se da je spodoba i karova) i pitla da li ste vi taj i taj, doktorica iz vašeg doma zdravlja je podnela zahtev za kućnu posetu. Obradovao se kao malo dete, teško je izgovorio – jedva čekam da dođete. Ta kiriminalka je doslovno rekla (ti razgovori se snimaju i biće saslušani na Sudu): „ne možemo doći (bio je utorak), doći ćemo u SLEDEĆI utorak. Bolesnik je pitao da li se šali, do tada ću umreti.. „Ne, evo vam šefa“. Odmah se prekinula veza. Mora da joj je šef održao bukvicu i izgrdio je. Ponovo je ta ista spodoba pozvala sledećeg dana – sreda – i ponovila: „Doćićemo u sledeći utorak. Bolesnik joj je rekao sve što se moglo reći, nazvao je mnogim pogrdnim imenima i nju i njenog šefa, jer kako sam naveo, bolesnik i nemoćan čovek ima pravo da ne bira reči. Kada je rekao, ako dođete sledećeg utorka, a budem živ, uzeću metalnu lopatu i ispred kapije razbiti i vas i vaša automobil, prekinula je vezu. Pozvao je doktoricu koja je podnela uput, zahtev za kućnu posetu. Ispričao joj šta je doživeo. Doktorica je samo ćutala, jednu reč nije porogovorila, jer bi je odmah otpustili. Njena saglasnost sa bolsenikom ili kritika institucije za hitne kućne posete, u Srbiji se drastično kažnjava, postavili bi nekog svog jarana ili jaranku iz vladajuće dvije partije, odnosno najopsanije koalicije od uvođenja višetranačja – SNS i SPS.

Nakon dva dana, bolesnikova žena pada u komu. Začuo je kukanje njene majke u prizemlju. Vukao se niz stepenice, nije mogao ići već se zadnjim delom tela klizao sa stepenika na stepenik. Na poslednjoj majka bolesnice, koja je bolesna i teško se kreće, uz drhtaje i plač, dala mu je telefon. Pozvao je hitnu pomoć. S druge strane žice doktorica je zahtevala da razgovara sa bolesnicom, rekali su joj da ne može da govori, bolesnik je zaridao i rekao: „molim vas dođite spasite je“. Došli su za 20 minuta iz Petrovaradina. Dali su joj, kako sam čuo, koktel inekciju i iz kupatila, gdje je pala, preneli na krevet njene majke

Bolesnik je sedeo na stepeniku blizu izlaznih vrata. Ne seća se ko je potpisao hitnu posetu. Zavapio je, molio je doktoricu da ga pregleda, da je teško bolestan, da mu napiše recept protiv povraćanja, za antibiotik, jer teško govori i diše, izgubio je centar za ravnotežu, odnosno zamolio je je da nešto preduzme. NIJE se okrenula, već je sa medicinskim bratom ( ili je bio vozač), otvorila izlazna vrata i otišla. Bolesnik je uspeo da kaže: „gde vam je Hipokratova zakletva).

Bolesnik je pozvao komšiju koji poznaje apotekare jer je rođen u tom malom mestu pod Fruškom gorom i zamolio ga da nabavi palitreks, (ranije ga je uzimao, jer na njega nije alergičan). Ispostaviće se da ga je taj palitrek spasio.

Da Vas podsetimo:  Vlast u Boru nastavlja sa ponižavanjem lokalnih medija

Nakon 16 dana počeo se kretati uz pridrživanje žene, koja je pozvala taksi da ga odveze u Dom zdravlja udaljen oko kilometar i po. Doktorica kojoj pripad i medicinska setra, kada su videle kako izgleda, hitno su ga (u posebnoj prostoriji), stavile na infuziju, uradele su EKG, kompletan pregled i dr. što je bilo potrebno. Između ostalog, otkrila je šum na levom plućnom krilu. Dala je adekvatne lekove (Klometol, još jedan antibiotik, gastro-tablete (Nolpaza).

Umesto zaključka: To što su uradili zaposleni u Službi za kućne posete, ne može se i nije se desilo u bilo kojoj zemlji na svetu. Lekari su gazili duboki sneg kilometrima, išli u zabačena sela, spšavali bolesne. U mnogim delovima sveta, posebno u Africi i Aziji, obolevali su i žrtvovali svoje živote.

Bolesnik koji je za dvadeset dana spao na 65 kila (visok je 186 santimetra). Konsultovao je odgovorajuće ljude (bio je i u Akademiji nauka), uzeo je advokata i podneo tužbu porotiv Ministarstva zdravlja i inokosnog organa, ministra Zlatibora Lončara.

Patnja koju je bolesnik doživeo ne može se meriti sa surovim ponašanjem onih koji su mu nanli patnju. Njihove duše ne mogu naći mira. „Oni koji su platili, podneli patnju su na strani Hrista, a oni koji su bili svirepi – nisu“. Takođe, Žan Danielu u delu „Sveti Pagani“ je, između ostalog napisao: „… da je u pitanje veza pravednih i grešnika, pravednog čoveka koji trpi patnju i grešnika koji je nanosi (…) pravedni ne bi imao nikakve moći nad grešnikom , jer se čovek ne može ophoditi sa onim koga ne sretne“. Njihova imena su za sada još tajna. Bolesnik bi rado oprostio grešnicima, na šta ga Bog upućuje. Ali ne radi se o Božjim ljudima, ne radi se čak ni o životinjama, već o Satani (koji je ubica), đavolima. Njima se ne sme praštati.

Na kraju: Da li se, između ostalog, krše navedene zakletve na osnovu odluke Bilderberg grupe (sastavljena je od stotinu đavola) na jednom godišnjem zasedanju, „da bi trebalo izvršiti eutanaziju tri i po milijarde starih i nemoćnih na kugli zemaljskoj da bi drugi živeli bolje“.

Ovo što se dogodilo bolesnom čoveku, trebalo bi da bude opomena svima u Srbiji, da se Gandijevski pobune. To, verovatno taj bolesnik i mnogi drugi neće doživeti.

Strani i domaći moćnici su uništili srpski nard, istorijski narod, koji je bio ponosan i koji im salvnu prošlost (eh, kavi su bili lekari, srpski, francuski, švedski, ruski, medicinske sestre (među njima umrla je od tifusa u Valjevu čuvena Nadežda Petrović) u Velikom ratu. Samo bolnica u Valjevu (osim drugih) ostaće upamćena kao srpska tragedija (hiljade umrlih ratnika, bez ruku, nogu, tifus, vaške su carevale, glad, kolone gladnih i izbeglih isperd nemačkih, austrougarski, bugarskih, hrvatskih koljača i ubica.

Šta se događa sa srpskik narodom, otkuda toliki mazohizam, odkuda i zašto toliki komleksi od bivše zapadne braće („zapadna braća“, komunistička sintagma), odkuda tolika poslušnost i strah od onih koji mu dvadesetčetiri sata pričaju bajke kako je Srbija i na „unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu svoja na svome, da je u svakom pogledu lider na Balkanu, da u Srbiji vlada blagostanje…“ Primeri i u ovom tekstu pokazuju da vlada haos. Samo priča o bolesniku, trebala bi izazvati „skandal neba“

Ludorija je naših vladara kada govore da je Srbija nasledila Broza: “Ni Istok ni Zapad“. Međutim, Srbija mora izabrati jednu stranu, moramo pogoditi ko je jači, „ko ima mekšu čizmu“ i to je jedini spas Srbije.

Velika se nesreća nadnela nad Srpskim narodom.

Komnen Kolja Seratlić

vidovdan.org

1 KOMENTAR

  1. Društvo koje ne brine o deci, nemoćnima i starima ne može biti srećno. A Srbija ne brine ni o deci ni o starima dok se nemoć kažnjava. Postali smo nehumano i nemoralno društvo u kome se vrši sistematsko uništavanje moralnih normi, humanosti i ljudskog dostojanstva. Zaboravili smo i na Kantov moralni zakon i na Isusove reči i na Hipokratovu zakletvu ( oni koji je polažu i koji bi trebali da je poštuju). Samorazarajući (autošovinistički) stav je iz politike ušao u porodicu, školstvo, zdravstvo, veru.. Kad počnemo sebe da cenimo i insistiramo na vrednostima koje su temelj dostojanstvenog života znaćemo i da se izborimo sa onima koji nam nameću raspad, destrukciju, moralnu i materijalnu bedu i mržnju kao osnovu bivstvovanja….

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime