Tri zemlje, sedam koraka, jedan projekat

1
526

Milošević, Husein i Gadafi – za koje su govorili da su „najveće pretnje“ svetskom miru, su mrtvi i ukopani. A ubijanje i dalje traje

Resursima bogata, socijalistički vođena, multietnička sekularna država, sa privrednim sistemom kojeg odlikuju visok nivo javnog/društvenog vlasništva i velikodušni izdaci za socijalnu pomoć, obrazovanje i socijalne usluge. Nezavisna spoljna politika, uz prijateljske i dobre trgovinske odnose sa Rusijom, podršku za Palestinu i afričko i arapsko jedinstvo – i istorijska podrška za antiimperijalističke pokrete. Društveni napredak u mnogim oblastima, uključujući i emancipaciju žena.

milosevichapsenje
Hapšenje Miloševića

Sve navedeno verodostojno opisuje Saveznu Republiku Jugoslaviju, Libijsku Arapsku DŽamahiriju i Sirijsku Arapsku Republiku. Tri zemlje na tri različita kontinenta, koje su imale toliko toga zajedničkog. Sve tri su imale vlade koje su sebe smatrale socijalističkim. Sve tri su vodile spoljnu politiku nezavisnu od Vašingtona i NATO. I sve tri su bile mete promene režima, uništenja od SAD i njihovih saveznika, uz korišćenje neverovatno sličnih metoda.

Prvi korak koji su napravili imperijalni grabljivci bilo je nametanje drakonskih ekonomskih sankcija radi onesposobljavanja njihovih privreda, slabljenja njihovih vlada (za koje se uvek koristila reč „režim“) i stvaranja političkih nemira. Između 1992-95. i opet 1998. Jugoslaviji su nametnute najteže sankcije koje su ikad primenjene protiv neke evropske države. Sankcije su čak uključivale i zabranu letenja za državnu putničku aviokompaniju JAT, koju je nametnula EU. Libija je bila pod američkim sankcijama od 80-tih do 2004, pa onda ponovo 2011, kad je zemlja sa najvišim indeksom ljudskog razvoja u Africi bombardovana i vraćena nazad u kameno doba. Sirija je pod američkim sankcijama od 2004, s tim što su one znatno pooštrene 2011, kada je operacija promene režima prebačena u najvišu brzinu.

Drugi korak je bio podrška oružanim milicijama/terorističkim proksijima radi destabilizacije ovih država i pomoći u svrgavanju tih „režima“. Strategija je bila relativno jednostavna. Teroristički napadi i ubistva državnih zvaničnika i vojnika bi izazvali vojnu reakciju „režima“, čiji bi lider onda bio osuđivan za „ubijanje sopstvenog naroda“ (ili, u slučaju Miloševića, drugih etničkih grupa), a sve radi opravdavanja „humanitarne intervencije“ od strane SAD i njihovih saveznika.

U Jugoslaviji je američka proksi snaga bila Oslobodilačka vojska Kosova, čiju je obuku i logističku podršku obezbedio Zapad. U Libiji je grupama povezanim sa Al Kaidom, poput Libijske islamske borbene grupe, pružana pomoć, a NATO je faktički delovao kao Al Kaidina avijacija. U Siriji je masovna pomoć data antivladinim islamističkim borcima koji su eufemistički nazivani „umerenim pobunjenicima“. Onima koji su vodili operaciju promene režima nije smetalo što je oružje koje je davano „umerenim pobunjenicima“ završavalo u rukama grupa poput ISIS. Naprotiv, američki obaveštajni izveštaj iz 2012, sa kog je u međuvremenu skinuta oznaka tajnosti, pokazuje da su zapadne sile pozdravljale mogućnost uspostavljanja salafističke kneževine u istočnoj Siriji, kao sredstvo izolacije „sirijskog režima“.

Treći korak je tekao paralelno sa prva dva, i sastojao se od nemilosrdne demonizacije rukovodstava ciljanih država. To je značilo da su oni redovno poređeni sa Hitlerom i optuživani za sprovođenje ili planiranje genocida i višestrukih ratnih zločina. Milošević – predsednik Jugoslavije – bio je označen kao „diktator“ iako je bio demokratski izabran lider zemlje u kojoj je više od 20 političkih partija slobodno delovalo. Moamer el Gadafi iz Libije je predstavljen kao nestabilni ludak sa penom na ustima, koji se spremao da pokrene masakr u Bengaziju iako je na čelu zemlje bio još od kraja 60-tih. Što se tiče Asada u Siriji, istina je da je on nasledio autoritarni jednopartijski sistem, ali mu nisu priznate nikakve zasluge za uvođenje novog ustava koji je okončao politički monopol Bas partije. Umesto toga, je on okrivljen za sve smrti u sirijskom sukobu, pa čak i smrti na hiljade sirijskih vojnika koje su ubili „pobunjenici“ koje su finansirali i naoružavali Zapad i zemlje članice Zalivskog saveta za saradnju.

Četvrti korak imperijalne strategije bilo je razmeštanje „čuvara kapije“ – odnosno „uterivača imperijalne istine“ – radi ocrnjivanja ili klevetanja svakog ko bi se usudio da stane u odbranu ciljanih država, ili ko bi izjavio da ih treba ostaviti na miru.

Ratnohuškačka i prijateljski nastrojena prema finansijskom kapitalu lažna levica bila je kolovođa medijskih kampanja protiv ovih zemalja, kako bi se projektima promene režima/uništavanja dao „progresivni“ oreol i kako bi se istinski „stari“ levičari zastrašili ili ubedili da ne osporavaju dominantni narativ.

Radi potpune diskreditacije, Jugoslavija, Libija i Sirija su etiketirane kao „fašističke“ iako su njihova rukovodstva bila socijalistička a njihove privrede vođene na socijalističkim osnovama. U isto vreme su istinski fašisti, poput antivladinih grupacija u Ukrajini (2013-2014), dobijali energičnu podršku od strane NATO.

Peti korak je bila neposredna američki/NATO vođena vojna intervencija protiv „režima“, čiji su okidač bila navodna (planirana) zverstva koje je počinila ciljana država. U toj fazi, SAD bi se svojski trudile da sabotiraju bilo kakvo mirno rešenje sukoba koje su oni i njihovi regionalni saveznici potpalili. Na konferenciji u Rambujeu u martu 1999, na primer, jugoslovenskim vlastima, koje su prihvatile međunarodne mirovne snage za Kosovo, predstavljen je ultimatum koji jednostavno nisu mogle da prihvate. Lord Gilbert, koji je u to vreme bio ministar odbrane Velike Britanije, kasnije je priznao da su „uslovi koji su predstavljeni Miloševiću (uključujući i pravo NATO snaga na slobodno kretanje po čitavoj zemlji) bili apsolutno neprihvatljivi… sve to je bilo sasvim namerno urađeno.“

Tokom 2011. casus belli je bio taj što se „besni pas“ Gadafi spremao da masakrira civile u Bengaziju. Trebala nam je „humanitarna intervencija“ da to zaustavimo, kako su nam neprestano ponavljali. Pet godina kasnije, izveštaj Komiteta za spoljne odnose Donjeg doma britanskog parlamenta zaključio je da „tvrdnja da bi Muamer Gadafi naredio masakr civila u Bengazi nije podržana dostupnim dokazima“.

Tokom 2013. razlog za neposrednu vojnu intervenciju u Siriji je bio navodni hemijski napad u Guti od strane „Asadovih snaga“. Međutim, ovog puta je britanski parlament glasao protiv vojne akcije i planirane „intervencije“, što je uveliko frustriralo neokone gladne rata. Međutim, oni još uvek ne odustaju.

bombardovanje 2Nedavne tvrdnje Bele kuće da poseduju dokaze da je sirijska vlada planirala napad hemijskim oružjem i da bi za isti, ako bi se desio, bio okrivljen Asad, pokazuju da Imperija još uvek nije odustala od Pete faze za Siriju.

Šesta faza projekta donosi nastavak američkih napora da se sabotiraju koraci u pravcu mirovnog sporazuma kada bombardovanje već počne. To se desilo za vreme bombardovanja Jugoslavije i NATO agresije na Libiju. Omiljena taktika za sprečavanje mirnog raspleta je dizanje optužnice protiv lidera ciljane države za ratne zločine. Protiv Miloševića je podignuta optužnica na vrhuncu bombardovanja 1999, a protiv Gadafija 2011.

Sedma faza je „uspešno završena misija“, kad je operacija promene režima izvršena, a ciljana zemlja ili razbijena ili pretvorena u propalu državu, čije su strateške važne oblasti/resursi stavljene pod američku/zapadnu kontrolu. Jugoslavija je rasturena a njena privreda u društvenom vlasništvu privatizovana. Crna Gora, taj veliki trofej na Jadranu, se nedavno pridružila NATO.

Libija, koju je Dejli telegraf 2010. veličao kao vrhunsku destinaciju za krstarenje, sada je bezakono igralište za džihadiste i mesto gde se turistički brodovi ne usuđuju da pristanu. Ova zemlja, koja je pod Gadafijem svim svojim građanima obezbeđivala besplatno obrazovanje i zdravstvo, nedavno je doživela povratak trgovine robovima.

Mada, srećom, nije doživela Sedmu fazu, Sirija je ipak vraćena 40 godina unazad. Prema izveštaju UNDP: „Uprkos tome što je dostigla, ili bila na putu da dostigne Milenijumske razvojne ciljeve (smanjenje siromaštva, osnovno obrazovanje i polna ravnopravnost u srednjem obrazovanju, smanjenje stope smrti novorođenčadi i povećan pristup poboljšanim sanitarnim uslovima) za 2011, procenjuje se da je posle prve četiri godine krize Sirija pala sa 113. na 174. mesto indeksa ljudskog razvoja.“

Naravno, Imperija haosa nije rasturila samo ove tri zemlje. Postoje sličnosti i sa onim što je zadesilo Avganistan i Irak. Krajem 70-tih SAD su počele da podržavaju islamističke pobunjenike u cilju destabilizacije i svrgavanja levičarske promoskovske vlade u Kabulu.

Od tada je Avganistan neprekidno u haosu, a SAD i njihovi saveznici su 2001. izvršili invaziju zemlje radi obaranja talibanskog „režima“, koji je izrastao iz „pobunjeničkog“ pokreta kojeg su SAD podržavale.

Irak je došao pod udar razornih, genocidnih sankcija koje su pod američko-britanskim pritiskom ostale na snazi čak i pošto se zemlja razoružala. Zatim je i na nju izvršena invazija pod lažljivim izgovorom da njen lider Sadam Husein još uvek poseduje oružje za masovno uništenje.

Istina o tome šta se dešavalo isuviše je šokantna i užasna da bi je zapadni mejnstrim mediji ikad priznali. Naime, od propasti Sovjetskog Saveza SAD i njihovi saveznici ciljaju jednu po jednu nezavisne, resursima bogate i strateški važne zemlje.

Nije poenta u tome da li su te zemlje savršene i da li je u nekim od njih bilo perioda političke represije ili ne, već da su one određene za uništenje samo zbog toga što su stajale na putu imperijalista. Propagandisti nedavnih američki vođenih ratova žele da mi te sukobe posmatramo kao „pojedinačne“, gde su „problem“ uvek predstavljali „poludeli“ lideri zemalja koje su napadnute.

Međutim, agresije protiv Jugoslavije, Libije, Sirije, Avganistana i Iraka, kao i pretnje upućene Iranu, Severnoj Koreji, Rusiji i Venecueli predstavljaju delove jednog te istog rata. Svako ko poslednjih 20 godina nije proveo zaključan u ormaru ili čiju platu neposredno ili posredno ne plaća Imperija haosa zasigurno može da shvati u čemu je stvarni „problem“.

„Novi Hitleri“ – Milošević, Husein i Gadafi – za koje su nam govorili da su „najveće pretnje“ svetskom miru, su mrtvi i ukopani. Ali, znate šta? Ubijanje i dalje traje.

Autor je novinar, pisac i bloger. Pisao je za mnoge novine i časopise u Velikoj Britaniji i drugim zemljama, uključujući „The Guardian“, „Morning Star“, „Daily and Sunday Express“, „Mail on Sunday“, „Daily Mail“, „Daily Telegraph“, „New Statesman“, „The Spectator“, „The Week“, i „The American Conservative“. Stalni je kolumnista RT a takođe se pojavljivao i na televiziji i radiju BBC, Sky News, Press TV i Voice of Russia. Saosnivač je Kampanje za javno vlasništvo (Campaign For Public Ownership @PublicOwnership). NJegov nagrađivani blog se može pratiti na www.neilclark66.blogspot.com. On tvituje na teme politike i međunarodnih odnosa na @NeilClark66

Nil Klark

www.standard.rs / FSK

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime