„Vraćaju se rode“: SRBSKI SVETIONIK u Barandi

0
155

„Vraćaju se rode“… početkom septembra meseca, jer tada počinje škola. Doduše, već je počela, prošla je prva sedmica. Nismo stigli ranije otići, ali je rođendan Branke Novaković bio dobar povod.

U Barandi, u srcu banatske ravnice, nekih 50-60 km severno od Beograda postoji naselje za koje retko ko mari. Obično se političari sete pred izbore, kada je svaki glas važan. Imaju vezu sa Beogradom tri puta dnevno, preko „Laste“. Priliku da zarade neki dinar još manje.

Prvi put u Barandi sam bio onomad u januaru ove godine. Bilo je to onda posle one svetosavske akademije, kada su Ličani iz udruženja Zavičaj bili nosioci te manifestacije, humanitarnog karaktera, gde je donirana veš-mašina ovoj porodici. Kasnije smo išli opet, dva puta čini mi se. Jednom u februaru, a drugi put oko Vaskrsa, sa Ličanima i Dalmatincem, da ulepšamo praznike četvoro mališana: Branka, Đole, Nikola i Marko.

Sada nas je mama Milica zvala na Brankin rođendan, koji je bio dan ranije. Kako je to bio radni dan, onda smo prebacili za danas. Cure nisu mogle ići, pa smo Boki i ja seli u moj auto, pa otišli za Barandu. Bilo je to rano izjutra, pošto je mene poslepodne čekalo mnogo obaveza. Ali nažalost, to se kasnije izjalovilo.

Boki je svratio do mene kući da mi pomogne oko auta i nekako to rešismo, pa uz neke peripetije stižemo do „Banije“, gde nas je Đurđica čekala sa stvarima, što njenim, što Ljubičinim… Skoro smo joj bili na svadbi u Užicu. I ona je imala želju da pomogne ovoj porodici, za koju je čula iz naših priča i gledala slike.

Nije bilo vremena za gubljenje, pa smo mi nastavili ka Barandi.

Znao sam gde je Baranda, ali da potrefim kuću, tu mi se malo zamračilo sećanje, pa sam Milicu zvao telefonom, a onda ugledam onaj bunar sa leve strane i sećanje se razbistrilo.

Đole, kao i uvek prvi istrčava iz dvorišta da nas dočekuje, sa osmehom na licu. Odmah za njim Branka, pa dečačić Nikola… Markić se opet malo stidio, ali ne previše. Oni su navikli da nas uvek dođe četa, ali kako smo sada želeli da pomognemo školarce, tako smo i ovo uradili ovako, jer narednih nedelja nas čeka puno posla.

Pričala nam je Milica o kući pored koja još nije završena. Sam Boki, sada je prvi put bio tamo, video je šta znači Baranda i muka porodice Novaković… Izgubi volju čovek i da jede.

Branka, iako je prošla jedna nedelja škola već ima dve petice. Prva je na opštinskom takmičnju iz matematike, a na jesen ide u Beograd, na republičko takmičenje. Ih, taj Beograd… gomila razmažene dece koja neće da uče, a dolaze deca iz „zabiti“ da ih pobeđuju u školskim ili sportskim aktivnostima.

Đole je isto dobar đak. Sada se malo i ošišao i lepo mu stoji. Nikola ima dres reprezentacije Srbije. Voli da se lopta sa drugom decom, nagodinu i on kreće u prvi razred škole, sada je u predškolskom.

Markić je bio malo stidljiv… kao da je zaboravio koji smo. Doduše, Boki mu je novi.

Milica se zaposlila od letos. Radi na dnevnicu, dok zapravo Branka čuva mlađu braću. Ona koja je od skoro napunila devet godina… Neša isto radi. Nemaju veliki novac, ali nahraniti šest gladnih usta svaki dan je imperativ. Nešto što većina današnjih ljudi u Srbiji koji ili nemaju decu ili imaju jedno odnosno dvoje dece slabije shvataju.

Nismo mogli dugo da se zadržavamo. Nama je bilo malo da ih pomognemo i obiđemo. Da opet vidimo te slađane osmehe na licu. Da zera i prodivanimo, jer kako sama Milica kaže, u Barandi se ljudi retko druže, sami sebi dovoljni. To jedino ovi naši preko Drine, što vole da se druže i prodivane koju, ako treba i zarozgaju… Ona se sa nekim Dalmatinkama druži i svojom Ličankom Mirom.

Kada smo se vraćali baš sam pitao Bokija… Koja je razlika između Barande u pričama i Barande uživo… Reče mi: – „Ogromna!“.

Zapravo, i mene Baranda svaki put iz temelja pomeri. Bio sam na raznim mestima, i lepim i strašnim, ali Baranda je nesvakidašnje mesto gde čovek dobije volju da se bori još više iz prostog razloga što porodica Novaković svakim danom to pokazuje – borba i samo borba!

Hvala ljudima koji su se priključili ovim našim akcijama pomoći za Barandu tj. Novakoviće. Bilo bi lepo da ih nekada obiđu.

Milan Čučković

facebookreporter.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime