Izdvajanja za kulturu u Srbiji su mala, a na to ukazuju i brojke iz aktuelnog republičkog budžeta. Za ovu godinu, sudeći po planu Ministarstva kulture, biće izdvojeno ukupno 15,15 milijardi dinara, odnosno manje od jednog procenta ukupnog budžeta.
U planu Ministarstva kulture se kao stavke na koje je planirano da se potroši novac navode Podrška istraživanju, zaštiti i očuvanju nepokretnog kulturnog nasleđa (364,2 miliona dinara), obnova i zaštita Manastira Hilandar (90 miliona dinara), održavanje Dvorskog kompleksa na Dedinju (67 miliona), podrška radu Matice Srpske (61 milion), digitalizacija kulturnog nasleđa (78,8 miliona), prestonica kulture Srbije (315 miliona dinara) ali i „Novi Sad-Evropska prestonica kulture“ (23,6 miliona dinara).
Među stavkama je i konzervacija, restauracija i prezentacija arheološkog nalazišta Caričin Grad u opštini Lebane vredna više od 143 miliona dinara o kojem je Nova ekonomija već pisala.
Među planovima je i stavka pod nazivom Podrška razvoju muzičkog stvaralaštva u iznosu od 91 miliona dinara, ali ova stavka nije dodatno obrazložena niti se negde u planu spominje Beogradska filharmonija ni Opera Srpskog narodnog pozorišta, koje su pre par nedelja prve ukazale na probleme sa kojima se umetnici u Srbiji susreću i pozvale institucije da reaguju.
Ove godine Filharmonija obeležava tačno sto godina. Muzičari su početkom februara pre koncerta pročitali pismo publici u kojem su naveli da se svaki put suočavaju sve više sa činjenicom da su „u svom gradu i u svojoj zemlji tako visoko obrazovani, a tako nisko vrednovani“.
Dodali su da i se posle više od dve godine od smrti Ivana Tasovca Beogradska filharmonija nalazi u „VD statusu“, kao i da u godini jubileja slavi sa najmanjim platama orkestarskog muzičara u regionu, „sa sramno malim budžetom iz godine u godinu, bez direktora, bez reklame, bez obnovljene koncertne uniforme već deset godina“, i bez čvrstih uverenja da će se zidati nova dvorana.
Prilikom čitanja pisma, naveli su i da njihove koncertne uniforme već deset godina nisu obnovljene.
Nakon predstavljanja problema sa kojima se suočava Beogradska filharmonija ali i ostale institucije kulture, ministarka kulture Maja Gojković navela je da postoji radna grupa koja radi na iznalaženju rešenja, koja će dobiti upravnika kad se formira Vlada, kao i da su tvrdnje muzičara da Filharmonija neće dobiti planiranu zgradu „pogodile“ i nju i premijerku Srbije Anu Brnabić, „jer projekat već postoji i čvrsto stoje iza njega“.
Koliko je poslednjih godina dobila Filharmonija?
Prema finansijskim izveštajima Filharmonije, od 2018. pa do 2022. godine, sredstva koja je Ministarstvo izdvajalo nisu mnogo oscilirala.
Naime, 2018. godine primanja iz republičkog budžeta bila su 249,3 miliona dinara, 2019. godine iznosila su 258,07 miliona dinara, a 2020. godine 203,9 miliona dinara.
Prema finansijskim izveštajima Beogradske filharmonije, 2021. godine Ministarstvo je izdvojilo 262,96 miliona dinara, dok je 2022. godine ta cifra bila viša i iznosila 276,6 miliona dinara.
Ministarka kulture Gojković nedavno je po pitanju plata zaposlenih u Filharmoniji izjavila da ju je „pogodio“ apel muzičara Beogradske filharmonije zato što su i Ministarstvo i ona lično „mnogo truda i rada uložili u resor kulture i rad Filharmonije“.
Sa ovom izjavom nisu saglasni predstavnici Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije koji su u razgovoru za Novu ekonomiju naveli da se velike sume iz malog budžeta za kulturu dodeljuju „predatorskim“ organizacijama, koje ostalim akterima na umetničkoj sceni ostavljaju „samo mrvice“.
„Pored toga, novac se dodeljuje ‘sumnjivim projektima’, o kojima ne postoji nikakav trag da su se ikad zapravo sproveli“, ocenili su iz Asocijacije.
Dodali su i da su ignorisanje ili nespremnost na istinski dijalog odlika Ministarstva kulture, koje se (prema njihovim rečima) „ponaša kao da nije tu zbog nas – već obrnuto“.
„Iz godine u godinu budžet Ministarstva kulture ne dostiže čak ni jedan odsto u odnosu na ukupan budžet Srbije. Mereno po glavi stanovnika i procentualno, najmanji je u regionu. To naravno, utiče i na ceo niz situacija i problema sa kojima se kulturni radnici suočavaju na svakodnevnom nivou, jer ako nemate osnovnu infrastrukturu i sredstva za produkciju kako uopšte možete da proizvodite programe i sprovodite aktivnosti? Takvo stanje nam ukazuje na to da se kultura na državnom nivou tretira kao da nije u javnom interesu, dok situacija na terenu pokazuje baš suprotno“, naveli su iz Asocijacije Nezavisna scena Srbije.
Sem potrebe za strukturnim promenama i povećanju budžeta za kutluru, naglasili su i da sredstva koja se već dodeljuju treba da budu transparentnija.
„Pored netransparetne procedure raspodele sredstava, te dodeljivanje sredstava mimo konkursa na osnovu diskrecionog prava ministra, među strukturalne probleme spada i izuzetno mali procenat sredstava koji se izdvaja za savremenu kulturnu produkciju (prošle godine 3,26 odsto od budžeta Ministarstva kulture). Naročito je problematična sama konkursna procedura koja uvek isuviše kasni, pa tako rezultati budu objavljeni tek krajem drugog kvartala godine, tako da velika većina programa bude realizovana najčešće u poslednjem kvartalu, zbog čega najviše pati publika, jer programi nisu ravnomerno raspoređeni tokom cele godine, već se sve dešava u tih nekoliko meseci i nemoguće je sve ispratiti i posetiti“, naveli su iz Asocijacije.
Dodali su i da centralizacija kulture i dalje veliki problem, kao i nepostojanje konkursa za tekuće troškove (takozvani “hladni pogon”) za vaninstitucionalne organizacije i kulturne centre.
„Postoji čitava istorija obraćanja kulturnih radnika i radnica nadležnim institucijama, bilo preko reprezentativnih udruženja kao što je ULUS, bilo udruživanjem kroz Asocijaciju Nezavisna kulturna scena Srbije, bilo kroz mnogo drugih načina. Ono što Asocijacija dobija kao odgovor najčešće je ignorisanje ili nespremnost na istinski dijalog, kao da Ministarstvo nije tu zbog nas, a ne obrnuto„, naveli su oni.
Podsetili su i da je Ministarstvo kulture nekoliko puta formiralo radne grupe za rešavanje određenih problema, ali da se i to pokazalo kao „praksa odugovlačenja, razvlačenja i crpljenja resursa da bi sve opet ostalo na statusu quo“.
Kad će uniforme?
Dok muzičari čekaju koncertnu salu u starim uniformama, ministarka je na konferenciji za novinare negirala da se od nacionalne koncertne sale odustalo, ali nije precizirala kada će ona biti izgrađena.
O navodu muzičara da 10 godina nisu dobili nove uniforme rekla je da je novac za to bio određen u budžetu prethodne godine, ali da je u dogovoru sa Filharmonijom prenamenjen za stolice.
„Prošla je javna nabavka, mislim da će ih dobiti uskoro. Ove godine je takođe predviđen iznos za kupovinu uniformi“, rekla je Gojković.
Uvidom u portal javnih nabavki, ni Ministarstvo kulture ali ni Filharmonija nemaju u planu javnih nabavki za ovu godinu stavku koja se odnosi na uniforme.
Ni prethodne godine ali ni ove, Ministarstvo nije imalo javnu nabavku koja se ticala Filharmonije, dok je Filharmonija nabavila u junu prošle godine instrumente i delove za instrumente.
Autor: Katarina Pantelić
O muvačini sa parama namenjenih kulturi koje, po navodima autorke teksta, većnom idu „predatorskim organizacijama“ mi iz rasejanja znamo dosta malo- zato možemo samo da naslućujemo da je u zemlji koju vodi mafija stvarno tako. Ali mi sigurno znamo da ono malo novca koji je država namenila organizacijama u rasejanju, -2023.g. je suma iznosila oko 1.700.000 evra, većinski se ne dodeljuje nama koji živimo van Srbije, nego rasejanju potpuno nepoznatim, verovatno samo za tu svrhu osnovanim fantomskim organizacijama stacioniranih u Srbiji, Republici Srpskoj itd. Od 2023.g. 318 „dozvoljenih projekata“ za minimalno sufinansiranje, od oko 1000 do maksimalno oko 4300 €, 104 dotacija je plaćeno tobožim organizacijama koje rade u korist dijaspore u Srbiji! Čak i to malo para koje stignu rasejanju, često dobijaju mini-drštva sa članovima „tata, mama i dve komšije“ ali sa dobrim vezama ili direkto u Kancelariji za dijasporu onog Francuzčića koji „vlada“ rasejanjem, jer po AV Srbi nisu ni sposobni ni dostojni da ONI vode rasejanje, ili preko veza u konzulatima- iako baš mi iz rasejanja godišnje u državu Srbiju šaljemo doznakama, preko banaka, šofera autobusa, prijatelja koji putuju u Srbiju itd. -po izjavi guvernerke Narodne banke Srbije između 3 i 5 milijardi evra. Dok sam bio poverenik Ministarstva za dijasporu u industrijski veoma jakoj nemačkoj pokrajini Baden Virtemberg (glavni grad je Štutgart) gde živi najviše Srba i Srba sa već nemačkim državljanstvom -i do 200.000 njih, sam predlagao Vladi donošenje zakona da se od svog u Srbiju prispelog novca iz rasejanja, znači od oko 4 milijardi evra, odvoji samo 0,2% što bi bilo oko 8 miliona evra, za finansiranje što više Dopunskih škola, Kulturnih centara, klubova i udruženja kao i drugih posebnih kulturnih manifestacija, a sve u cilju sprečavanja asimilacije u rasejanju rođenih naraštaja i u pravom svetlu predstavljanja Srbije stanovnicima država u kojima živimo. Nažalost tadašnji ministar finansija samo što me nije proglasio ludim da tako nešto zahtevam, jer, eto, čim se guvernerka Tabakovićka dočepa „naših“ deviza, za koje su naši roditelji i drugi rođaci dobili malovredan dinar, o njiima se stra država a njoj su naše pare uvek preko potrebne! Tako da nismo uspeli da od „naših“ para unetih u državu dobijemo, kao neki vid kamate, u odnosu na pomenute milijarde evra, ni pišljivih 0,2%! Političarima su puna usta dijaspore, ali da nešto pametno, osim organizovanja kojekakvih sastanaka u BG od konzulata izabranih tobože poznatih i uspešnih „dijasporaca“ i danas nešto više Dopunskih škola, više učine za srpsko rasejanje- e to druge druga, veoma žalosne priče, često sročene u člancima objavljenim u KORENIMA!
P. Rakočević, Štutgart