Ušli smo u pandemiju koja se sastoji od suvišnih reči i neumornog ponavljanja. Vladar Srbije obuzdao je pandemiju virusa i bez predaha krenuo da obuzda ostatke logike u narodu.
Mnogobrojni tim njegove misije, istrošene sugestivnosti, ispričanog profesionalizma, odraz lica ostavljaju na talasima kontradiktornosti. Liče na stid sa kojim se čovek susretne zbog onog što iz njega izlazi.
Nove mere i nove smejurije osmišljenih mera pokazuju da se narod smestio u zatvorsku civilizaciju.
Penzionerima je dozvoljeno u odredjenoj satnici da izadju u šetnju. Trasa koju smeju da predju je 600 m od njihovog doma. Zatvorsko dvorište bez zidina i stražara. Nije im pruženo objašnjenje zašto samo 600 m slobodnog kretanja i šta se nalazi iza 605 metra.
Obećanih 100 e neće podeliti svim punoletnim licima kako je rečeno i overeno časnom predsedničkom reči. Penzionerima će ,,crv na udici,, biti podeljen bez bilo kakvog uslova koji moraju ispuniti. Ostala punoletna lica moraju okrenuti misteriozni broj telefona. Šta stoji iza ove odluke? Da li zdrava logika može proniknuti u sivu masu i otkriti u kom grmu leži mina?
Poput dečije pesmice ,,Kolariću Paniću…,, nagoveštavali su zaplitanje naroda u obavezno vakcinisanje. Oglasio Novak i bez igre reči rekao svoje mišljenje o vakcini. Doktro Kon je Novaku poručio ,,Majstore, želim ti sve najbolje. Pokušaj ubuduće da izbegavaš direktne odgovore na pitanje u vezi sa vakcinom, jer imaš ogroman uticaj,,. Koliko prigušene sujete i srdzbe u rečenici jednog doktora. Koliko istine da opravdan uticaj Novaka Djokovića na srpski narod ne ide u prilog kalkulatorima i sumnjivoj vakcini. Brzo su odlučili da javno ne stavljaju akcenat na vakcini. Znali su da ,,Majstor,, neće ćutati, a ako on nastavi da iznosi svoje mišljenje i svoja saznanja teško će kasnije narod uterati u tor i cepilo nad njim izvršiti. Da li ih je Novak Djoković razotkrio ili su se uplašili da su razotkriveni?
Posle prvomajskih praznika dopustiće korišćenje autobusa. Ulaziće se na jedna vrata, izlaziti na druga i putnici neće smeti da se mešaju izmedju sebe. Stajaće se jedan iza drugog, na svakoj stanici novi broj putnika neće smeti da se približava putnicima koji su već u autobusu. Kondukteri će odlučivati koliko putnika sme da udje i bude u autobusu. Odredbu korišćenja javnog prevoza izneo je Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, ali nije dao objašnjenje kako će se to sprovesti u delo i kako će putnici ući na jedna vrata, izaći na druga a da se ne mimoidju, jer nije dopušteno da se mešaju izmedju sebe u jednom autobusu. Do sada smo ulazili u restorane ili kafiće gde je jedna prostorija bila podeljena na dva dela nevidljivim zidom, pa se u jednom delu pušilo a u drugom nije. Duvanski dim nije znao za zakonske odredbe pa se bez barijera širio kroz čitav prostor. Pušači su uživali u svom pušačkom delu, nepušači u svom ,,nepušačkom,, prostoru. Ista sprdnja političke odluke desiće se i u javnom prevozu. Nečija umobolnost će na ovakav način ,,zaštititi,, putnike od mogućeg zaražavanja opasnim virusom.
Vladimir Marinković, podpredsednik Narodne skupštine Srbije, u jutarnjem programu na televiziji Pink izneo je stereotipni hvalospev vladajuće veličine i požrtvovanja. Želeći da objasni zašto je Donald Tramp doživeo stigmatizaciju sam se u istu upleo. Iskočivši iz koloseka ubedljivosti, osudio je opoziciju koja je dokona ali osporava borbu Aleksandra Vučića da sačuva narod od pandemije, državu od posledica vanrednog stanja, i izneo da su analize pokazale da je rejting predsednika Srbije kod gradjana porastao za 70%, i da po svim analizama 95-6% gradjana podržava vanredne mere. Ako je narod u izolaciji, ograničenog kretanja, i ako se vladajući karavan 24 časa bori protiv pandemije, koji narod su pitali za mišljenje i kada su imali vreme da se bave anketiranjem mišljenja naroda? I da li su zaista stali na ,,rep,, virusu, jer, u studiju su voditelji bili bez maske i zaštitnih rukavica a podpredsenik Narodne skupštine Srbije na rukama je imao bele rukavice (da li kao simbol nečeg ili radi zaštite od virusa) i preko rukavice zakopčan upečatljiv ručni sat.
***
Da li srpski čovek, u svim ovakvim uslovima, ima slobodu volje i slobodu izbora? Nema!
U demokratskom uredjenju, sloboda volje je beskonačna ali definisana granicama koje su odredjene merom dostignute svesti.
Politička svest u Srbiji je bolesna svest. Eksperiment vanrednog stanja srpski narod uvodi u zatvorsku civilizaciju.
Izolovani, slušali smo da smo zbog nediscipline krivi i slušali smo da nam virus kao smrt stoji na korak iza nas. Natapani smo osećajem krivice i strahom od smrti. U ovoj političkoj agresivnosti narod nema više slobodnu volju. Svaki deo iz njega dolazi iz krivice i straha, ne iz slobode i radosti.
Srpski narod nije više slobodan narod, jer krivica i strah nisu njegovi. Ta dva teška osećanja su u narod usadjena od strane vladajuće stranke. Srpski narod je pao u ropstvo mehanizma Aleksandra Vučića i njegove okupacije nad svim vitalnim arterijama jedne države.
Postali smo robovi sa pravom sreće u granicama svog kaveza. U svoj kavez dovlačimo namirnice u vremenu van policijskog časa. Grickamo ih u danima pod policijskim časom. Brojimo sate do trenutka kada ćemo smeti iz kaveza da izadjemo. Postajemo zahvalni što nas puštaju van ogradjenog prostora. U isti se vraćamo sa osećajem da smo sami za to krivi jer smo nedisciplinovani. U udobnosti kaveza spoj sa slobodom nam teče kroz ,,onlajn,, politički čas. Miks da je tamo neko umro od virusa, eto mi smo još živi. Miks koliko se predsednik muči da sve postigne a mi dokoni sedimo u udobnosti kaveza. I sva njegova muka je usmerena da nas zaštiti od svih nevolja da bi mi mogli sigurni da budemo iza vrata oduzetog prava na slobodu.
Rešetke kaveza, vakat zatvorske civilizacije, izmedju kojih se odvija naše pravo na slobodu su granice naše uslovljene svesti. Učenje uslovljavanja pratimo bez pobune decenijama. U vreme vanrednog stanja to učenje se svelo na sitninu, nagrada i kazna…odobravanje i neodobravanje…prihvatanje i nemanje prava da se ne prihvati.
U ovom trenutku smo još srećni u udobnosti kaveza. Kad dodje trenutak da ponovo spoznamo da je sloboda prostranstvo oko nas, postaćemo najnesrećnija bića. Shvatićemo da smo se olako odrekli nečeg što nam je u davnini dato a to je pravo na slobodu života i dostojanstvo življenja.
Slobode smo se odrekli radi lažne sigurnosti i udobnosti života u zatvorskoj civilizaciji.
Ušli smo u pandemiju koja se sastoji od suvišnih reči i neumornog ponavljanja. Vladar Srbije obuzdao je pandemiju virusa i bez predaha krenuo da obuzda ostatke logike u narodu.
Mnogobrojni tim njegove misije, istrošene sugestivnosti, ispričanog profesionalizma, odraz lica ostavljaju na talasima kontradiktornosti. Liče na stid sa kojim se čovek susretne zbog onog što iz njega izlazi.
Nove mere i nove smejurije osmišljenih mera pokazuju da se narod smestio u zatvorsku civilizaciju.
Penzionerima je dozvoljeno u odredjenoj satnici da izadju u šetnju. Trasa koju smeju da predju je 600 m od njihovog doma. Zatvorsko dvorište bez zidina i stražara. Nije im pruženo objašnjenje zašto samo 600 m slobodnog kretanja i šta se nalazi iza 605 metra.
Obećanih 100 e neće podeliti svim punoletnim licima kako je rečeno i overeno časnom predsedničkom reči. Penzionerima će ,,crv na udici,, biti podeljen bez bilo kakvog uslova koji moraju ispuniti. Ostala punoletna lica moraju okrenuti misteriozni broj telefona. Šta stoji iza ove odluke? Da li zdrava logika može proniknuti u sivu masu i otkriti u kom grmu leži mina?
Poput dečije pesmice ,,Kolariću Paniću…,, nagoveštavali su zaplitanje naroda u obavezno vakcinisanje. Oglasio Novak i bez igre reči rekao svoje mišljenje o vakcini. Doktro Kon je Novaku poručio ,,Majstore, želim ti sve najbolje. Pokušaj ubuduće da izbegavaš direktne odgovore na pitanje u vezi sa vakcinom, jer imaš ogroman uticaj,,. Koliko prigušene sujete i srdzbe u rečenici jednog doktora. Koliko istine da opravdan uticaj Novaka Djokovića na srpski narod ne ide u prilog kalkulatorima i sumnjivoj vakcini. Brzo su odlučili da javno ne stavljaju akcenat na vakcini. Znali su da ,,Majstor,, neće ćutati, a ako on nastavi da iznosi svoje mišljenje i svoja saznanja teško će kasnije narod uterati u tor i cepilo nad njim izvršiti. Da li ih je Novak Djoković razotkrio ili su se uplašili da su razotkriveni?
Posle prvomajskih praznika dopustiće korišćenje autobusa. Ulaziće se na jedna vrata, izlaziti na druga i putnici neće smeti da se mešaju izmedju sebe. Stajaće se jedan iza drugog, na svakoj stanici novi broj putnika neće smeti da se približava putnicima koji su već u autobusu. Kondukteri će odlučivati koliko putnika sme da udje i bude u autobusu. Odredbu korišćenja javnog prevoza izneo je Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, ali nije dao objašnjenje kako će se to sprovesti u delo i kako će putnici ući na jedna vrata, izaći na druga a da se ne mimoidju, jer nije dopušteno da se mešaju izmedju sebe u jednom autobusu. Do sada smo ulazili u restorane ili kafiće gde je jedna prostorija bila podeljena na dva dela nevidljivim zidom, pa se u jednom delu pušilo a u drugom nije. Duvanski dim nije znao za zakonske odredbe pa se bez barijera širio kroz čitav prostor. Pušači su uživali u svom pušačkom delu, nepušači u svom ,,nepušačkom,, prostoru. Ista sprdnja političke odluke desiće se i u javnom prevozu. Nečija umobolnost će na ovakav način ,,zaštititi,, putnike od mogućeg zaražavanja opasnim virusom.
Vladimir Marinković, podpredsednik Narodne skupštine Srbije, u jutarnjem programu na televiziji Pink izneo je stereotipni hvalospev vladajuće veličine i požrtvovanja. Želeći da objasni zašto je Donald Tramp doživeo stigmatizaciju sam se u istu upleo. Iskočivši iz koloseka ubedljivosti, osudio je opoziciju koja je dokona ali osporava borbu Aleksandra Vučića da sačuva narod od pandemije, državu od posledica vanrednog stanja, i izneo da su analize pokazale da je rejting predsednika Srbije kod gradjana porastao za 70%, i da po svim analizama 95-6% gradjana podržava vanredne mere. Ako je narod u izolaciji, ograničenog kretanja, i ako se vladajući karavan 24 časa bori protiv pandemije, koji narod su pitali za mišljenje i kada su imali vreme da se bave anketiranjem mišljenja naroda? I da li su zaista stali na ,,rep,, virusu, jer, u studiju su voditelji bili bez maske i zaštitnih rukavica a podpredsenik Narodne skupštine Srbije na rukama je imao bele rukavice (da li kao simbol nečeg ili radi zaštite od virusa) i preko rukavice zakopčan upečatljiv ručni sat.
***
Da li srpski čovek, u svim ovakvim uslovima, ima slobodu volje i slobodu izbora? Nema!
U demokratskom uredjenju, sloboda volje je beskonačna ali definisana granicama koje su odredjene merom dostignute svesti.
Politička svest u Srbiji je bolesna svest. Eksperiment vanrednog stanja srpski narod uvodi u zatvorsku civilizaciju.
Izolovani, slušali smo da smo zbog nediscipline krivi i slušali smo da nam virus kao smrt stoji na korak iza nas. Natapani smo osećajem krivice i strahom od smrti. U ovoj političkoj agresivnosti narod nema više slobodnu volju. Svaki deo iz njega dolazi iz krivice i straha, ne iz slobode i radosti.
Srpski narod nije više slobodan narod, jer krivica i strah nisu njegovi. Ta dva teška osećanja su u narod usadjena od strane vladajuće stranke. Srpski narod je pao u ropstvo mehanizma Aleksandra Vučića i njegove okupacije nad svim vitalnim arterijama jedne države.
Postali smo robovi sa pravom sreće u granicama svog kaveza. U svoj kavez dovlačimo namirnice u vremenu van policijskog časa. Grickamo ih u danima pod policijskim časom. Brojimo sate do trenutka kada ćemo smeti iz kaveza da izadjemo. Postajemo zahvalni što nas puštaju van ogradjenog prostora. U isti se vraćamo sa osećajem da smo sami za to krivi jer smo nedisciplinovani. U udobnosti kaveza spoj sa slobodom nam teče kroz ,,onlajn,, politički čas. Miks da je tamo neko umro od virusa, eto mi smo još živi. Miks koliko se predsednik muči da sve postigne a mi dokoni sedimo u udobnosti kaveza. I sva njegova muka je usmerena da nas zaštiti od svih nevolja da bi mi mogli sigurni da budemo iza vrata oduzetog prava na slobodu.
Rešetke kaveza, vakat zatvorske civilizacije, izmedju kojih se odvija naše pravo na slobodu su granice naše uslovljene svesti. Učenje uslovljavanja pratimo bez pobune decenijama. U vreme vanrednog stanja to učenje se svelo na sitninu, nagrada i kazna…odobravanje i neodobravanje…prihvatanje i nemanje prava da se ne prihvati.
U ovom trenutku smo još srećni u udobnosti kaveza. Kad dodje trenutak da ponovo spoznamo da je sloboda prostranstvo oko nas, postaćemo najnesrećnija bića. Shvatićemo da smo se olako odrekli nečeg što nam je u davnini dato a to je pravo na slobodu života i dostojanstvo življenja.
Slobode smo se odrekli radi lažne sigurnosti i udobnosti života u zatvorskoj civilizaciji.
Marija Grubjašić
