…Drugi unutrašnji sukob koji je potresao Srbiju bio je sukob Milutina sa svojim sinom Stefanom. Nakon što je postalo jasno da će Milutinov brak sa Simonidom ostati neplodan, Milutinova izuzetno ambiciozna tašta Irina, obasipala je zeta poklonima i pažnjom, sa željom da mu nametne nekog od svojih sinova za naslednika srpskog prestola. Međutim, kako se srpska država vizantijskim prinčevima učinila isuviše surovom, na tom planu nije urađeno mnogo. No, činjenica je da je mlada i lepa Simonida imala uticaj na Milutina i da je sa njom došlo do uspostavljanja vizantijskih običaja na srpskom dvoru, što je naišlo na protivljenje srpskog plemstva, a naročito kraljevića Stefana, koji je očevom ženidbom izgubio najviše. Podstaknut od strane zetske vlastele (budući da je bio očev namesnik u toj srpskoj zemlji), Stefan je podigao ustanak protiv oca (možda je do ovoga došlo i zbog protivljenja uvek prozapadno orijentisanog primorskog elementa Milutinovoj vizantofilskoj politici).
Ne zna se kada je tačno došlo do sukoba oca i sina, niti šta mu je bio povod. Milutin je stao na čelo vojske i požurio da uguši pobunu. Stefan se pred znatno moćnijim ocem povukao iza Bojane, nakon čega mu je otac ponudio pregovore. Kraljević je prihvatio očevu ponudu, otišavši ocu na poklon i tražeći oproštaj. Međutim, kralj Milutin nije imao milosti. Nakon što mu je pao šaka, Milutin je naredio da se njegov sin okuje, odvede u Skoplje i oslepi, nakon čega ga je, kao taoca, poslao svome tastu Androniku u Carigrad, koji je prema svome zatočeniku postupao vrlo čovečnu i, usled smrti Stefanovog mlađeg sina Dušica, nije želeo da mu dodatno otežava izgnanički život.
Ubrzo nakon smrti kraljice Jelene 1314. godine, preminuo je i kralj Dragutin. Osećajući da mu se bliži kraj, Dragutin se zamonašio, dobivši ime Teoktist. Preminuo je 12. marta 1316. godine i sahranjen je u Đurđevim stupovima, u Milutinovoj oblasti. Odmah nakon Dragutinove smrti, kralj Milutin je svome sinovcu Vladislavu osporio ne samo pravo na vrhovnu vlast u Raškoj, nego i pravo na očev deo države. On je momentalno izvršio vojni upad u Dragutinovu oblast, zarobio Vladislava i bacio ga u tamnicu. Njegovu oblast, osim teritorija u Bosni, pripojio je svojoj državi.
Pitanje nasledstva Dragutinovih zemalja dovelo je do sukoba Srbije i Mađarske. Mađarski kralj Karlo je bio žestoko protiv Milutinovog pripajanja Dragutinovih oblasti, te je, na preporuku pape, stvorio protiv Srbije vrlo jak savez, organizujući napad na Srbiju sa više strana (osim iz pravca Mađarske, na Srbiju je izvršen napad i iz Dalmacije predvođen Mladenom Šubićem, kao i iz Albanije u kojoj su anžujci imali vrlo jaku stranku). Iako je Milutinov položaj bio težak, Srbija je već bila toliko ojačala da je mogla da amortizuje ovaj napad, pa čak i da iz sukoba izađe kao pobednica. Stonska vlastela, braća Branivojevići, odmah su jurnula na Mladena Šubića, koji se u aprilu 1318. godine proglasio za „gospodara humske zemlje“. Kao odgovor na to, kralj Milutin se proglasio za „kralja Hrvatske“. U ratu protiv Milutina 1318-1319. godine Mladen je rđavo prošao, te je mogao da dobije mir posredstvom Dubrovčana tek nakon što je bio prinuđen da pošalje taoce (među njima i svog rođenog brata, omiškog kneza Grgura). Papa Jovan XXII hrabrio je 1319. godine arbanaške odmetnike protiv Srba, obećavajući im pomoć. Iako je pokret protiv Milutina bio dosta širok, on je ipak uspeo da se održi i sa te strane.
U međuvremenu, Mađari su sa severa udarili na Mačvu i Beograd. Jedna mađarska vojska prodrla je do Kolubare, dok je druga na juriš zauzela Beograd i spalila ga. No, niti je prva mogla da prodre dalje od Rudnika, niti druga dalje od Kosmaja. Kralj Karlo je pozivao papu da podstakne na akciju protiv Srbije ostale katoličke vladare, što pokazuje da, očigledno, nije mogao sam da izađe na kraj sa Srbijom. Papa, ogorčeni protivnik kralja Milutina, za koga je govorio da je „u svemu neprijatelj hrišćanske vere“, pozivao je u pomoć i češkog i poljskog kralja, koji se njegovom pozivu nisu odazvali jer od ekspedicije protiv njima daleke Srbije nisu imali apsolutno nikakvu korist. Iz tih razloga, papsko-mađarska akcija je ostala bez posledica.
U današnje vreme, često Milutinovi državnički uspesi padaju u vodu u očima dela srpske javnosti, usled njegovog braka sa Simonidom. Neki u svom negodovanju idu čak toliko daleko da kraljev brak nazivaju pedofilijom. Zagovornici ove teze bili bi apsolutno u pravu, pod uslovom da kralj Milutin živi sada, u HHI veku, u kome ovakve pojave, sasvim opravdano, nailaze na osudu svakog zdravomislećeg čoveka. Međutim, istorija je nauka koja ne dozvoljava posmatranje događaja iz prošlosti očima sadašnjice. Iako je Milutinov brak i u ono vreme izazivao negodovanje, upravo zbog Simonidinih godina, važno je istaći da ga, po merilima srednjeg veka, kralj Milutin nije zloupotrebio. Svoje bračne obaveze, kraljica Simonida je počela da ispunjava u svojoj dvanaestoj godini, što je u to vreme smatrano donjom granicom za ulazak u bračni odnos (dugo vremena se mislilo da je Milutin u polne odnose sa Simonidom stupio kada je ona imala osam godina, što ne odgovara istini, s obzirom da bi tako nešto dovelo u ozbiljnu opasnost život deteta u tom uzrastu). Usled, fiziološki gledano, preuranjenog započinjanja polnih odnosa (naravno, ne njenom krivicom), mlada srpska kraljica je izgubila mogućnost rađanja dece, te je njen brak sa Milutinom ostao neplodan.
Kako je tema Milutinovog braka sa Simonidom vrlo delikatna, osećam potrebu da podrobnije iznesem svoje mišljenje na tu temu, kako čitalac ovih redova ne bi pomislio da je cilj prethodno napisanih rečenica nalaženje opravdanja za Simonidinu tragičnu sudbinu. Simonidina sudbina bila je ne samo, tragična, već, po našem mišljenju i užasna. No, kao što je maločas rečeno, vrlo je važno istaći da se brak između ovo dvoje ljudi mora posmatrati isključivo kroz prizmu kraja XIII, a ne treće decenije XXI veka. Brak kralja Milutina i Simonide bio je, pre svega, politički brak. Na taj način, iza Milutinove odluke da se oženi Simonidom stajala je, ne, Bože sačuvaj, njegova želja za polnim odnosom s maloletnim detetom, već, pre svega, želja za učvršićanjem svog dinastičkog položaja, kao i učvršćivanja položaja Srbije u odnosu na Balkan i ostatak Evrope. U surovom svetu geopolitičkih zakonitosti, nažalost, često ili gotovo nikad nema mesta za sentimentalnost bilo kakve vrste jer ona, ukoliko bi prevladala nad razmišljanjem hladne glave, mogla da dovede do katastrofalnih posledica za državu. Ovo, naravno, ne znači da cilj opravdava sredstva, niti da je takvo ponašanje uvek poželjno, već da se ono pokazalo daleko politički isplativijim nego ponašanje suprotno tome. Srednjevekovni, pa i novovekovni vladari, često su bili prinuđeni da kako svoju, tako i sudbinu svojih porodica, podređuju interesima države na čijem su se čelu nalazili. Interes države nasleđene od predaka i naroda nad kojim se vladalo bili su daleko iznad svih ličnih želja, htenja i prohteva, te je, zbog njih, nekad i sopstvena glava polagana na njihov oltar. Nažalost, posledica ovakvog ponašanja često umeju biti uništeni životi i lične tragedije od kojih nisu izuzeti ni članovi vladarskih porodica. Tako kraljica Simonida predstavlja oličenje jedne takve nesreće, jednu nevinu žrtvu koja se, bez ikakve krivice, našla između Scile i Haribde političkih sudara na Balkanskom poluostrvu, kupujući svojim stradanjem mir odavno iznutra iznurenoj Vizantiji, čije se istorijsko postojanje već dobrano približilo kraju.
Koliko je tragičan život ove mlade žene bio, govori činjenica da je, bivajući s godinama sve lepša i lepša, i ne mogavši da izdrži sve veću ljubomoru tada već starog srpskog kralja, Simonida je iskoristila majčinu smrt 1317. godine kako bi se vratila u Carigrad, odakle nije ni po koju cenu želela da se vrati u Srbiju. Usled Milutinovih pretnji, njezin otac ju je silom naterao da se vrati mužu. Na putu za Srbiju, u Serezu, Simonida je primila monaški čin, čineći sve samo da izbegne povratak u zemlju. Međutim, njen brat Konstantin, svestan mogućih posledica Milutinovog besa, pocepao je sestrinu monašku rizu i, uprkos njenom plaču i jaucima, predao je srpskim vlastima. Tragična sudbina jedne tragične ličnosti u tragično doba za njenu pređašću otadžbinu.
Kraj života Milutin je dočekao ušavši u unekoliko mirnije vode. Po nagovoru crkvenih velikodostojnika (posebno arhiepiskopa Nikodima), on je oko 1320. godine oprostio svom sinu Stefanu, dozvolivši mu da se vrati u Srbiju, davši mu na upravu župu Budimlje, gde je potonji živeo povučeno, čekajući svoje vreme.
U isto vreme, u Vizantiji je došlo do borbe oko prestola unutar vizantijske carske porodice. 1320. godine umro je carević Mihailo, sin Andronika II, te je mesto vizantijskog prestolonaslednika zauzeo Mihailov sin, Andronik. Mladi Andronik nije imao obzira prema dedi, te je, po prirodi nestrpljiv, želeo da ga potisne sa vlasti. U spletkama razorenom romejskom društvu nije bilo teško naći podršku za takvu vrstu poduhvata, te je ambiciozni unuk uspeo da za kratko vreme stvori jaku stranku na čelu sa Jovanom Kantakuzinom. U proleće 1321. godine, u Vizantiji je došlo do otvorenog sukoba dede i unuka. Kralj Milutin je, iako je vratio 2000 kumanskih najamnika koje mu je tast pozajmio, čini se da nije ozbiljno računao na njegovo održanje na vlasti, te je samo čekao priliku da se sretne sa mladim carevićem da bi se dogovorio sa njim oko cene pomoći. U Carigradu je došlo do određenog smirenja, a pošto se uglednim ljudima tadašnje Vizantije činilo da bi srpsko i bugarsko posredovanje mogli da budu opasni, pitanje Milutinove pomoći odloženo je na neko vreme. Međutim, stari srpski kralj nije dočekao rasplet krize u Vizantiji. Preminuo je 29. oktobra 1321. godine od posledica moždanog udara, svega nekoliko nedelja po zavšretku svoje zadužbine, Gračanice i pošto mu je Andronik II, kako bi ga odobrovoljio, ustupio manastir Sv. Nikole kod Sera. Nakon muževljeve smrti, kraljica Simonida se vratila u Grčku, gde je preminula kao monahinja u manastiru Sv. Andrije.
Kako je celoga života okićen najskupocenijim dragim kamenjem i najfinijom svilom, sahrana kralja Milutina, po svom sjaju, nije mogla da zaostane za životom onoga ko je odlazio na večni počinak. Usled količine zlata koja se nalazila u pokojnikovom grobu, vojska je na jedvite jade uspela da spreči mnogobrojne pljačkaše da ukradu Milutinovo telo.
Još jedna važna tekovina kralja Milutina bilo je jačanje i konsolidacija centralne vlasti. Za razliku od oca i brata, Milutin je bio naklonjen vizantijskoj kulturi, te je, prijatno iznenađen onim što je zatekao za vreme svojih osvajanja po Makedoniji, uveo u Srbiju sistem pronija, kao i najamničku vojsku. Srpskom kralju je ovaj sistem i te kako odgovarao s obzirom na činjenicu da mu je omogućavao stvaranje vojnih odreda potčinjenih neposredno njemu i u većoj meri obavezni na odanost i revnost u službi nego baštiničko plemstvo. Presađivanje ovog sistema bilo je moguće na teritoriji srpske države usled činjenice da je vladar raspolagao zemljom koju je mogao dodeljivati ratnicima i ljudima, slobodnim vojnicima, koji su mogli da izvršavaju pronijarske obaveze.
Pored toga, kralj Milutin je sproveo i određene reforme u sistemu provincijske uprave, ali se njihov značaj ne može oceniti usled nedostatka informacija. Međutim, ono što je sigurno jeste da je u upravni sistem Srbije uveo sistem „kefalija“, odnosno vladarevih namesnika koji su imali njegovo ovlašćenje da u njegovo ime upravljaju određenim delom zemlje. Kasnije su se njihova sedišta nalazila unutar gradova čijim su područjima upravljali. U vreme kralja Milutina kefalije nisu bile onoliko brojne kao u vreme carstva, a oblast koja im je poverena bila je prostranija nego u vreme carstva.
Kralj Milutin je, takođe, bio jedini srpski vladar nakon Stefana Prvovenčanog, a pre cara Dušana, koji se istakao zakonodavnom delatnošću. Poznato je da su se u vreme kralja Stefana Dečanskog i careva Dušana i Uroša često citirali zakoni „Svetog kralja“, tj. zakoni kralja Milutina. U to vreme, reč „zakon“ je imala širi značenje, te je podrazumevala svaku opštu normu koja je dugo važila ili za koju se očekivalo da će dugo ostati na snazi. Milutinova zakonodavna delatnost najviše se odnosila na sudski postupak, a posebno na rad porote, koja je u to vreme bila naročito aktuelna i koja je imala ključno mesto u tradicionalnom načinu suđenja po običajnom pravu. Kralj Milutin, suprotno duhu svojih reformi, nije išao na to da tradicionalni sudski sistem zameni vizantijskim, već se trudio da postojeći sistem prilagodi novim uslovima, bliže određujući značenje zakonskih normi na mestima gde je dolazilo do kolebanja ili nesigurnosti.
Usled raslojavanja sprskog društva na staleže, Milutin je, radi pravednosti sudskog sistema odredio da vlastela sudi vlasteli, „srednji ljudi“ „srednjim ljudima“, a sebri sebrima. Pored toga, u srpskom društvu došlo je do pojave stalnih naseobina nemačkih rudara, Sasa, koji su uživali posebna prava (isto je važilo i za trgovce iz primorskih gradova). Koliko je Srbija u to vreme bila u svakom smislu razvijena zemlja, govori i činjenica da je, pored toga, postojao i mešoviti sud koji se bavio rešavanjem sporova između svojih podanika i stranih državljana koji su živeli na teritoriji Srbije.
Izuzetno intenzivan privredni razvoj omogućio je kralju Milutinu da se bavi izuzetno zamašnom ktitorskom delatnošću. Pored svoje najpoznatije zadužbine- Gračanice, kralj Milutin je izvršio obećanje dato svome narodu prilikom svog stupanja na presto- za svaku godinu svoje vladavine izgradio je po jedan manastir, što znači da se njegovo ime pojavljuje na ktitorskim poveljama čak 39 manastira! Najpoznatiji Milutinovi neimarski poduhvati su: Bogorodica Ljeviška u Prizrenu (1306/1307) i Trojeručica u Skoplju, hram Joakima i Ane u Studenici (1314), Sv. Nikita u Skopskoj Crnoj Gori, Sv. Konstantin u skopskom gradu i drugi. No, Milutinovo jačanje srpske crkve ne zavšrava se na tome. Naime, kralj Milutin je izgradio i solidan broj manastira na Svetoj zemlji (teritorija današnjeg Izraela i Palestine), od kojih su najpoznatiji manastir Svetih Arhangela (posvećen srpskoj pobedi nad Turcima u Maloj Aziji 1313. godine), a na Sinaju je podigao crkvu Sv. Stefana pri hramu Presvete Bogorodice i izdašno je pomogao manastir Svete Katarine. Svetom Stefanu posvećen je i manastir Banjska- jedno od najvelelepnijih zdanja srpskog srednjeg veka. Pored toga, kralj Milutin je, nakon 1299. godine, izgradio i sadašnju glavnu crkvu manastira Hilandara (nakon spektakularne odbrane ovog manastira od piratskih napada kojom je rukovodio Milutinu odani episkop Danilo, a koju je Milutin vrlo izdašno i sa velikim žarom pomogao). Zidanje crkava Sv. Trojice, Sv. Nikole i Sv. Đorđa u Solunu, kao i carskog dvora u tom gradu, stvaranje obitelji Sv. Jovana u Seru, kao i otvaranje velike i dobro snabdevene bolnice u Carigradu (kao i kupovina nekoliko sela radi njenog izdržavanja), kao i dovođenje sposobnih i dobro plaćenih lekara u nju (kasnije je u toj bolnici otvorena i škola za učenje medicine), predstavljaju izuzetno važan deo Milutinove ličnosti i života.
Na samom kraju, nakon svega što je rečeno, a vraćajući se na sud o karakteru Sv. kralja Milutina o čemu je bilo reči na početku teksta, važno je istaći da se najpravilniji zaključak može doneti jedino ako se uvaži dvojnost njegove ličnosti. Naime, iako je kralj Milutin bio, u određenim trenucima, izuzetno surov i do krajnosti bezobziran prema članovima svoje porodice, važno je istaći da je on, pre i iznad svega, bio vladar srpske zemlje i to u vreme koje je bilo izuzetno surovo i koje nije praštalo ni najmanju projavu slabosti. Iako je često u svome porodičnom životu često činio vrlo grube i do krajnosti sebične korake, kralj Milutin u svom postupanju ipak nije pravio kompromise kada je u pitanju teritorijalna celovitost i blagostanje zemlje kojom je upravljao. Osim nerešenog pitanja nasleđivanja srpskog prestola i nepravde učinjene sinovcu (što, svakako, predstavlja izuzetnokrupan propust njegove vladavine), kralj Milutin je ostavio zemlju svojim naslednicima u stanju kakvo Srbija nikada više nije videla u svojoj istoriji. Blagostanje koje je srpski narod uživao, kao i sila fantastično uređene države koja je iza njega stajala i dan danas predstavlja ideal kome srpski narod u lamentiranju nad svojim životom neprestano, makar podsvesno teži. S toga, iako kralj Milutin nije bio ideal dobrog oca porodice, njegovo igranje uloge oca Otadžbine bilo je gotovo besprekorno. Zbog trajnih, kapitalnih uspeha koje je ovaj srpski vladalac postigao za svoju Otadžbinu, kao i njegovog hristoljublja i dobrotoljublja, Srpska pravoslavna crkva ga je proglasila za sveca.
Danas, mošti kralja Milutina počivaju u crkvi Svete Nedelje u Sofiji (one su se nalazile u manastiru Banjska sve do Kosovske bitke 1389. godine, nakon čega su prebačene u Trepču, pošto su turci zapalili manastir, a svoje konačno odredište dobile su oko 1460. godine kada je zbog turskog zuluma i nasilja mitropolit Siluan preneo mošti Svetog kralja u Sofiju). Iako ova informacija izaziva ogorčenost kod onih koji se sa njom prvi put sretnu, a kod nekih čak i bojazan, mišljenja sam da, pored toga što smatram pomenuto stanje stvari neprirodnim, to, ipak, nije ono što je najopasnije. Najopasnija stvar koja može da zadesi jedan narod jeste nestanak velikana koji su ga proslavili iz njegovog kolektivnog pamćenja. Kada do toga dođe, takav narod prestaje da bude narod svetaca i velikana, pretvarajući se u tužnu skupinu malih ljudi, obuzetih najprizemnijim strastima i najnižim ljudskim porivima.Nemam nikakve sumnje da će se Sveti kralj Milutin vratiti u svoju Otadžbinu onoga trenutka kada se srpski narod bude setio svega onoga što ga je u prošlosti činilo velikim. Do tada,tada, a i nakon toga, Sveti kralju Milutine, moli Gospoda da spase i pomiluje tvojsrpski narodprečasnim molitvama tvojim. Amin.
piše: Mihailo Marković
https://www.koreni.rs/700-godina-od-upokojenja-kralja-stefana-urosa-ii-milutina-1282-1321-prvi-deo/
