O dekomunizaciji međ’ Srbima

Posledice odluka Avnoja iz 1943, koje su ozakonjene 1945, i dalje traju. Vidljive su na čitavom srpskom etničkom prostoru: u Crnoj Gori, na Kosovu i Metohiji, u Bosni i Hercegovini… U Hrvatskoj možda jedino ne, jer je srpski narod u toj državi sveden na statističku grešku

Planinsko selo Brajići udaljeno je od Gornjeg Milanovca oko 30 kilometara. U njegovom ataru većim delom se nalazi istorijsko mesto – žarište srpskog nacionalnog pokreta otpora u Drugom svetskom ratu – Ravna gora. U centru sela nalazi se i kafana, opustela kao i selo, koja se nekada zvala „Kod Draže i Tita“.

Šeretski naziv dobila je po tome što su se tu oktobra 1941. drugi i poslednji put sreli đeneral Draža Mihailović i Josip Broz Tito. Od Brozovog nacrta sa 12 tačaka, Mihailović je tada odbacio četiri tačke, koji su se ticale uspostavljanja zajedničkog štaba (gde bi se on potčinio Titu), uključivanja političkih komesara u četničke odrede i legalizovanja revolucionarnih Narodnooslobodilačkih odbora kao novih organa vlasti.

Iako je izostalo zvanično potpisivanje dokumenta, obe strane postigle su sporazum i precizirale dalje tačke saradnje i zajedničke akcije. No samo odbacivanje nekih Titovih uslova i Mihailovićevo odbijanje da mu se potčini doprinelo je da komunisti pregovore ocene kao propale – i da ih u istoriografiji nikada ne nazovu sporazumom.

Povreda istorijske istine

Na mestu pregovora i danas stoji ploča koja svedoči o teškoj povredi istorijske istine: „U ovoj zgradi održan je, u noći 26. i 27. oktobra 1941. godine, sastanak Vrhovnog komandanta Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije Josipa Broza Tita i komandanta četničkih odreda Draže Mihailovića, na kojem je Tito u nastojanju da se objedine sve snage u borbi protiv okupatora, poslednji put pozvao Dražu Mihailovića u zajedničku borbu. Umesto prihvatanja ovog poziva, Draža Mihailović je, nekoliko dana posle sastanka, izdao naređenje četničkim odredima za napad na Vrhovni štab i partizanske odrede u Zapadnoj Srbiji, počinjući time otvorenu izdaju i služenje okupatoru.“

Kao godina podizanja spomen ploče upisana je 1977: kako je mit o čistoti revolucije bledeo, tako je SKJ, pogotovo u krajevima koji su okarakterisani kao „četnički“, nastojao da se vrati izvornom boljševizmu.

Čitava okolina Ravne gore (posebno oblast Milanovca i Ljiga) načičkana je sličnim spomen obeležjima. Možda je najpoznatiji primer spomenik „bombašu“ u Ljigu, vidljiv svakom prolazniku i putniku sa Ibarske magistrale, koji po vizuelnom identitetu pre liči na pamjatnik nekom od lokalnih ravnogoraca. I on je podignut u poznijem periodu, tačnije 1981. godine. Na spomeniku koji je posvećen sećanju na borbu partizana sa Nemcima u Ljigu 1941. upisano je da su okupatoru ovom prilikom naneti gubici od 70 mrtvih i ranjenih vojnika. To i na prvi pogled deluje naivno, budući da su samo mesec dana kasnije za trostruko manje gubitke Nemci zavili Kragujevac u crno. Ovde je pak odmazda izostala…

Kada je objavljena nemačka građa o ovom događaju, pokazalo se da su Nemci u Ljigu imali pet mrtvih i 10 ranjenih vojnika. To nisu bili neosetni gubici za okupatora u to vreme, čak i u evropskim okvirima – septembra 1941. masovni oružani otpor nije postojao ni u jednom kutku Evrope. Ipak, monumentalnost revolucije u posleratnim godinama morala je da bude višestruko, mitski uvećana. Poseban problem je što se i prilikom nedavne restauracije spomenika nije postavilo pitanje verodostojnosti podataka, već je i u 2020-im godinama ponovljena laž za koju svaki stanovnik ovog gradića zna da je laž…

A možda bi najispravniji pristup u ovom dobu bio sledeći: po potrebi inicirati podizanje novih primerenih spomen-obeležja, a postojeća očuvati jedino uz natpise koji su utemeljeni na istini.

Netipičan natpis

A sve je moglo drugačije, u epohi za nama, samo da su vlastodršci imali malo više čojstva. Ili sluha. Naprotiv, svaku inicijativu iole različitu od vladajuće ideologije komunisti su sasecali u korenu.

Kada govorimo o rudničko-takovskom kraju, možda bi trebalo navesti i iskustvo iz Brezne. Selo Brezna, malo veće od Brajića, takođe je bilo podeljeno u građanskom ratu: imalo je 18 poginulih u partizanima i „žrtava fašističkog terora“ i 11 poginulih u četnicima i žrtava komunizma. Te podele su bile posebno tragične u malim mestima, gde je i nakon 1945. lokalna zajednica ostala polarizovana, ne samo na učesnike, nego i na potomke pobednika i pobeđenih.

Seoski sveštenik je onda započeo za to vreme čudnu inicijativu: jedva nešto više od decenije posle rata u crkvi je podigao spomen-ploču na kojoj je, jedna naspram drugih, upisao imena i poginulih četnika i poginulih partizana. Svima im je posvetio za 1950-e netipičan natpis: „Onima koji su dali živote za ujedinjenje srpskog naroda 1941-1947.“

Ovakav potez izazvao je buru u čitavoj okolini. Sveštenika je pokušaj izgradnje sabornosti u nedoba koštao robije i proterivanja iz sreza, a obesni partijski aktivisti razbili su ploču macolama. Dve godine kasnije, Savez boraca podigao je u Brezni novo spomen obeležje, na kojem su upisani samo poginuli partizani. I tako je ostalo do današnjeg dana.

Nije bio problem samo sa rigidnim partijskim aktivistima Brezne. Oni su samo sledili vladajuću matricu. U Jugoslaviji je do sredine šezdesetih podignuto oko 15.000 spomenika posvećenih ratu i revoluciji; od toga je na Srbiju otpadalo oko 3.000. Ni jedan od njih nije sadržao imena čak ni pojedinaca – nevinih žrtava ukoliko nisu pripadali komunističkom pokretu.

Ali od zvaničnog pada komunizma u zemlji prošlo je nekoliko decenija. Da li je moguće da se stvar od onda gotovo nije promenila, izuzev par spomenika Draži Mihailoviću i nekoliko njegovim saborcima u lokalnim sredinama, koji uvek izazivaju histeriju jednog dela javnosti? Da li dva zakonom izjednačena pokreta i po jednom parametru u javnom sećanju mogu da se smatraju jednakim?

Zar opet?

Neki od čitalaca će na ovu temu zakolutati očima i reći: zar opet o četnicima i partizanima. Imaće pravo, jer i potpisnik ovih redova, iako mu je 1941-1945. tema stručnog interesovanja, smatra da ovakva vrsta razgovora zamara, deli i opterećuje istorijom ionako zamoren srpski narod. U svetlu poslednjih događaja na Kosovu, čini se da počinjemo da prevazilazimo podele tek onda kada nam je nož pod grlom. Tako je bilo i u Srpskoj i u Krajini 1991-1992. i to je oporuka i za sve nas u budućnosti, uz nadu da ne mora da dogori do noktiju pre nego što zbijemo redove.

I još nešto: posledice odluka Avnoja iz 1943, koje su ozakonjene 1945, i dalje traju. Vidljive su na čitavom srpskom etničkom prostoru: u Crnoj Gori, na Kosovu i Metohiji, u Bosni i Hercegovini… U Hrvatskoj možda jedino ne, jer je srpski narod u toj državi sveden na statističku grešku.

I zato povratak na te tačke – prelomne godine i njihovo zvanično poništavanje (skupštinskom deklaracijom, zakonima, udžbenicima), predstavlja možda i jedini mogući način da se u istorijskom smislu više ne luta, već raskrsti sa balastom, vrati na raskrsnicu – i krene putem kojim je odavno trebalo. Nipošto to ne ostaviti na volju javašluku lokalnih vlasti ili osećaju nekakvog Jutke za istoriju. Politika sećanja može da bude jedini zakonski regulisana, i postavljena iz srpskog stanovišta. Neka i to bude jedan od priloga izgradnji nacionalnog narativa, čiju smo važnost pominjali u jednom od prethodnih tekstova.

Možda ima još pokojeg razloga za gorčinu po ovom pitanju, da se čini da čaša preliva. Ovaj tekst nastaje nakon što je na RTS-u zabranjeno emitovanje dokumentarnog filma o Mlavskom korpusu JVuO, koji bi bar za jedan promil mogao da naruši balans sa „Otpisanima“ i često repriziranim partizanskim filmovima (dokazanim istorijskim falsifikatima).

Sećanje bez pouka

Nezvanično, odbijen je nakon reakcije Subnora, za koji više niko u zemlji ne zna ni ko ga vodi ni šta ta organizacija reprezentuje? I je li srodnija po ciljevima udruženju veterana ili Ženama u crnom? I pisan je neposredno nakon 12. februara, dana kada se obeležava zajednički juriš (1942) bivših četnika i partizana na Nemce u logoru na Crvenom krstu i njihovu zajedničku smrt na logorskim žicama. I kada muzej koji bi trebalo da bude centralna nacionalna ustanova za negovanje sećanja na žrtve rata i dalje istoriju sagledava parcijalno i u svojim zvaničnim objavama tretira samo poginule partizane. Ili da takva ustanova inicira obnovu spomen-ploče u Brezni kao jedan simboličan čin i test koliko smo prevazišli podele i sazreli posle sedam decenija?

Da ne bude da se iko posebno ističe ili targetira: sećanje bez izvlačenja istorijskih pouka je karakteristično i za druge sredine. Prema istraživanjima od pre desetak godina, čiji se rezultati u međuvremenu nisu bitnije promenili, od 599 registrovanih ulica u gradu Smederevu, njih 124 (više od 20 posto) nosilo je naziv po pripadnicima lokalnog, jugoslovenskog i međunarodnog revolucionarnog pokreta. U Smederevskoj Palanci, po borcima NOR-a nazvane su 84 ulice od ukupno 249 (svaka treća).

Dodajmo tome nazive škola, preduzeća, zdravstvenih ustanova – i videćemo da su četiri godine nacionalne istorije natprosečno prisutne u imenovanju ustanova jednog naroda čija istorija i kultura traju duže od milenijuma.

Dok prijatelj podseća da je u nekada najvećem selu u Srbiji i Dan (osnovne) škole stare 160 godina određen po datumu odlaska lokalnog „prvoborca“ u partizane, stiče se utisak da u lokalnim sredinama naša istorija započinje od 1945. godine. Svaki podvig pre njih – oslobodilački ratovi 1912-1918. i vreme integracija u Kraljevini Jugoslaviji, ratovi 1876-1878, ustanci s početka 19. veka – zastupljeni su u zvaničnoj politici sa po svega nekoliko naziva ustanova. A neće baš biti da su komunisti zaslužniji za razvoj neke šumadijske varoši više od svih njihovih prethodnika od Despotovine do 1941.

Uoči druge godišnjice SVO, čija je jedna od ključnih reči bila dekomunizacija, možda bi trebalo promisliti koliko je ista, pod nazivom detitoizacija, primenjiva i u srpskom slučaju.