Ne mogu da te tešim. I neću!
Ma, svako traži svoju sreću,
Tražiš je i ti!
Možda ćeš dobiti!
Možda izgubiti!
Možeš preživeti –
Mogu te ubiti!
I nikad ne znaš šta će sve biti
Na tom putu po kom se kreću
Gomile putnika,
Gde ti se surova pravila nameću
Od kojih te već hvata panika,
Od građanina s kičmom i pameću –
Do sluge pokornog i podanika!
Ne mogu da te tešim. I ne smem!
Pa to bi bio greh pred bogom!
Ja mogu samo da pišem pesme,
Da ih napišem mnogo, mnogo…
U njima da te upozorim
Kako hodaš brazdom jalovom
Praznog stomaka i novčanika –
Od Čovek, velikim početnim slovom –
Do sluge pokornog i podanika!
Ne mogu da te tešim. Ne vredi!
Ti imaš pogrešne koordinate!
Ni moje molitve, ni moji obredi,
Neće uspeti da te vrate
Opet u normalno stanje stvari
Jer ti bauljaš u potpalublju
Već potopljenog Titanika!
Od onog koji kormilari –
Do sluge pokornog i podanika!
Tvoja je sudbina možda i gora
Od sudbine onog jadnog Gregora!
(mislim na Gregora Samsu,
Junaka Kafkinog romana!)
On je bar imao šansu!
Ti blejiš k’o ikebana,
Bez ideje, volje i dara
Kao izbledela mutna slika
Od onog koji misli i stvara –
Do sluge pokornog i podanika.
Ne mogu da te tešim.
Zajebi!
Kao što i ti mene ne bi.
autor:Simonida Banjeglav
