Bolesne ambicije

0
155

Ne, naša deca u osnovnoj školi ne uče koliko mi nekad na fakultetu

Foto: Canva

Tragedija u Ribnikaru je otvorila mnoga pitanja, uključujući i ona o školskim programima i obrazovanju. Mnogi su se iznenadili da se tolika deca u Ribnikaru takmiče, mnogi iz više predmeta. „Pa ta deca nemaju ni minut slobodnog vremena”; „bože sačuvaj bolesno ambicioznih roditelja” zgrozili su se mnogi, zavedeni apsurdnim svedočenjem roditelja poput ovog iz Ribnikara da

… deca u osnovnoj školi uče kako sam ja učio na fakultetu, toliko su preopterećeni. Svaki dan 8 sati u školi, a onda još barem 5 sati domaćih i učenja kući. Takmičarski duh između dece doveden nivoa besmisla. Ništa drugarstvo, samo ko kakve ocene ima i kakve patike nosi.

Izvor: Tviter

Tačno je da se danas više dece takmiči iz više predmeta nego nekad. Ali, to nije slučaj samo u Ribnikaru – to je tako svuda. Mene često dirne kad među rezultatima vidim i one sa Kosova. Obraduje me to što je tog istog vikenda, zajedno sa decom iz centra Beograda i Novog Sada i neko dete u nekoj enklavi na Kosovu takodje ustalo i otišlo da rešava isti test, iz na primer, biologije. Da je razmišljalo o hifama i cijanobakterijama i bilo deo nečega, kao i svako drugo dete u Srbiji.

Ali otkud tolika takmičenja odjednom? Postoje tu razni razlozi. Ali, iz perspektive same dece, jedan od najvažnijih je taj, što ima previše petica, previše vukovaca, previše uravnilovke. Da, baš tako: u Ribnikaru, tom tobožnjem leglu bolesno ambiciozne dece, se previše lako dobijaju ocene – mnogo lakše nego kad sam ja nekad davno bila đak na Novom Beogradu. Više niko nije dovoljan i dobar, a malo ko je vrlo dobar; velika većina đaka su odlična, a od njih opet većina sa svim peticama.

Da Vas podsetimo:  Međunarodni praznik rada, ili – Gde ćeš za Prvi maj

I zbog toga deca koja vole da se ističu znanjem pokušavaju da naprave razliku u odnosu na obične petice koje su često navučene i poklonjene. Diploma sa takmičenja mu dodje otprilike kao neko pet plus u očima nastavnika, drugih đaka, njegovim sopstvenim – petnaest njih ima pet iz istorije, ali samo ti imaš i nagradu na nekom takmičenju. Uostalom, nagrada na takmičenju je postala i uslov da se dobije Vukova diploma. Dakle, i sam školski sistem pokušava da se izbori sa tim morem petica na svakom koraku, ne samo u Ribnikaru, nego svuda.

Mim koji prilično verodostojno prikazuje nastavu matematike nekad i sad

Čekaj, a otkud sad tolike petice? I za to ima raznih razloga. Prvo, petice je lakše pošteno zaraditi. Gradivo je pojednostavljeno i manje obimno, zadaci lakši, posebno oni najteži. Onda, trećina odeljenja je „bolesna” kad na red dodje ozbiljnija kontrolna vežba, koju rade nedelju dana kasnije, znajući pitanja a roditelji pravdaju izostanak. Dalje, dobijaju se petice na sveske, za aktivnost na času. Mnogo krugova popravljanja ocena, pre nego što se ocena zaključi. A ko zna šta se dešava posle toga. Zato su se i „podigli pragovi za upis u gimnazije”, što se onda pogrešno tumači kao znak da se školovanje pooštrilo. I, zato toliko dece ide korak dalje, na takmičenja.

Takmičenja su, inače, takođe lakša nego pre. Zbirke i zadaci su pristupačniji, testovi se mogu naći na internetu, ne zavisi se više toliko od predmetnog nastavnika koji nije uvek za to zainteresovan. Ali, lakše se i dobijaju nagrade. Ne važi uvek za svaki predmet i na svakom nivou takmičenja, ali generalno, podeli se više nagrada nego kada sam ja bila đak. Zato deca u osnovnoj školi mogu da se takmiče iz više predmeta i svuda ponešto da osvoje. Nije to toliko teško.

Da Vas podsetimo:  Stroga kontrola (pred)izbornih procesa

Niti oduzima toliko vremena. Smešna je ta priča o preopterećenosti u trenutku kad deca provode dane razmenjujući fotografije praznih plafona da bi povećala svoj snap score. Da, umesto da se igraju ispred zgrade, deca sada idu na mnogo više vanškolskih aktivnosti nego pre, ali to je zato što im se ispunjavaju želje (prvo za jednu aktivnost, a kad ta neminovno dosadi, sledeću), zato što idu tamo gde su druga deca, zato što je sve to jeftinije i pristupačnije. Kao što se nekad u restoran išlo jednom godišnje a sada svakodnevno, slično je i sa aktivnostima. Ne mora se više ići u Jovanovu na čas engleskog niti na kraj grada za teniski teren.

Suprotno uvreženom mišljenju, deci je teško nametnuti ambiciju. Na nekom najmlađem uzrastu ima tih roditelja koji žele da pospeše učenje, koji misle da su njihova deca genijalci, koji ih upisuju na klavir, na časove matematike. Ali vrlo brzo tome dodje kraj. Neće deca – da vežbaju, da rade, da rano ustaju, ne ide to tako brzo, nije tako zabavno. A vide i roditelji da ima mnogo boljih i mnogo, mnogo boljih; umore se i oni od teranja, plaćanja, vožnje, uklapanja. I odustaju. Ovi neki stariji uzrasti osnovne škole, o kojima ovde pričamo, a koji su aktivni na takmičenjima, su uveliko tu jer to žele, jer su takva deca.

Ne kažem da ne postoje i ti preambiciozni roditelji. Oni koji prave novog Mocarta, novog Stefana Milenkovića, novog Đokovića. Ono što Amerikanci zovu stage-mom, majka koja vuče dete po audicijama da bi napravila od njega glumca. Dete koje i samo ima afinitet i želju da se bavi nekom aktivnošću se gura do granice pucanja. Ali, takvih je malo, i to se vidi po rezultatima, na javnim časovima i koncertima, na treninzima i turnirima. I takvi se vrlo retko takmiče iz pet predmeta i idu na dvadeset aktivnosti jer su od ranog uzrasta usmereni na postizanje maksimalnih rezultata u jednoj stvari.

Da Vas podsetimo:  Zapad hiljadu godina – od Velike šizme – deli Srbe i od Drine pravi granicu

S druge strane, taj roditelj, koji je detetu ispunio svih petnaest želja za raznim aktivnostima i koji se ljuti kada dete nema sve petice, ali ne na dete, nego na školu u kojoj se tobož uči više nego nekad na fakultetu, nije taj bolesno ambiciozni roditelj. To je samo roditelj razmaženog deteta.

Blog Željke Buturović, 18. 6. 2023

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime