Ako već u prvoj rečenici odgovorim na pitanje koje muči polovinu Srbije, rizikujem da niko ne pročita ostatak članka. Ipak, odgovor je toliko potrošen, da zapravo i nije neka vest ako kažem da će Vučić otići sa vlasti onda kada svetski policajac to odluči, jer Srbija je danas američka kolonija, a Vučić njen kolonijalni upravnik.
Naravno, Stejt department će smeniti Vučića sa vlasti tek kada mu pronađe adekvatnu zamenu. A to svakako nisu: Đilas, Marinika, Ćuta, Aleksić, Lutovac, Zelenović, Ponoš, Lazović, Grbović, Veselinović… Kolonijalne vlasti njih drže u pripravnosti tek kao korektivni faktor, kao Damoklov mač koji visi Vučiću iznad glave, opominjući ga da uvek ima i takvih koji bi žmureći potpisali odmah i sve… Stoga se može reći da su SNS i SPN zapravo avers i revers Judinog srebrnjaka kojim je plaćena izdaja Kosova i Metohije, evroatlantske integracije i rasprodaje državnih resursa.
Zanimljivo je kako je došlo do smene vlasti u Crnoj Gori. Spajić i Milatović su došli niotkuda i preko noći pobedili Mila. Pritom nisu ponudili ništa novo, niti su odstupili od Đukanovićeve spoljne politike. Nisu otpriznali tzv. Kosovo, nisu izašli iz NATO pakta, niti su skrenuli sa EU puta. Čak nisu u dovoljnoj meri uvažili „remetilački“ srpski nacionalni korpus u Crnoj Gori. Pre ovih političkih junoša mnogi su pokušavali tokom trideset godina da smene Mila sa vlasti i nisu uspeli. Pa kako je to onda pošlo za rukom dvojici totalnih autsajdera? I ko im je pomogao u tome? Politika je veština mogućeg, ali i nemogućeg, kada Ujka Sem pronađe odgovarajuću zamenu za postojećeg kolonijalnog upravnika, jer Crna Gora je takođe američka kolonija. Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina isto tako, ako ne i gore. O tzv. Kosovu ne treba ni trošiti reči, jer ta tvorevina je danas nalik Portoriku. S druge strane, Hrvatska i Slovenija su se odrekle suvereniteta ulaskom u EU, odnosno kod njih je neokolonijalizam dobio institucionalnu formu.
Neko se možda neće složiti sa konstatacijom da je Srbija kolonija. Ipak, pojam neokolonijalizma je jasan: kolonije imaju tek prividnu političku nezavisnost, ali su u ekonomskom pogledu potpuno potčinjene. Neokolonijalne sile investiraju u kolonije, jer im jevtina radna snaga i niska cena energenata donose brz profit. Pritom kolonijalne sile nemilice „pomažu“ siromašne kolonije „povoljnim“ kreditima kojima se finansiraju uglavnom kapitalni projekti. Kreditori uslovljavaju ko će biti izvođač radova na tim kapitalnim projektima, pa tako danas u Srbiji autoputeve grade Kinezi i Turci sredstvima kineskih i turskih kredita. Takođe, svetske sile ulažu svoj novac u eksploatisanje prirodnih resursa u posedu kolonija, kao što je npr. litijum. Zvuči poznato, zar ne? Neokolonijalne sile svesrdno rade na usitnjavanju kolonija, jer se delovima lakše upravlja nego celinom. Tako smo imali raspad SFRJ potpomognut sa Zapada priznavanjem secesija bivših republika, a potom i priznavanje tzv. države Kosovo, čija je jedina uloga da bude nepotopivi nosač aviona NATO alijanse, kao što je slučaj sa vojnom bazom Bondstil kod Uroševca.
Ono što muči srpske rodoljube jeste pitanje zašto Moskva podržava Vučićev režim? Zašto Kremlj pozdravlja svaku Vučićevu pobedu na izborima koji se održavaju svako malo u formi cirkuske predstave? Rusija blagosilja Vučića na mestu američkog kolonijalnog upravnika Srbije, jer braća Rusi nisu veliki fanovi demokratije. S druge strane, Rusi su veliki majstori pogrešnih procena, i u tome nam veoma sliče. Njihov osećaj za širenje meke moći je nepogrešivo promašen, gde god su to pokušali, kao npr. u Ukrajini pre 2014. godine, u Jermeniji, Gruziji, Bugarskoj, Moldaviji, Crnoj Gori… Povrh svega, Ruskoj Federaciji je sasvim dovoljno to što joj Vučić još uvek ne uvodi sankcije, pa mogu da ustvrde kako Evropa nije jedinstvena u pogledu proglašenja sankcija, jer su Srbija i Belorusija protiv.
Većina desno orijentisanih intelektualaca u Srbiji priželjkuje pojavu političke snage koja će se usprotiviti lažnom patriotizmu Aleksandra Vučića. Zbog toga Vučić brižljivo kontroliše tu političku opciju i stalno podmeće nove trojanske konje lakovernoj opoziciji. Vučiću je sasvim jasno da neko mora da dobije te glasove, ali ne dopušta da se ti glasovi upotrebe protiv njega. Zato je napravio radikale za XXI vek (Zavetnike) i nacionaliste za rodoljubivu inteligenciju (Mi – Glas iz naroda). Zavetnici su plitka prevara namenjena niščima duhom, dok je Nestorović sofisticirana prevara, tako vešto izvedena da je, možebiti, nepoznanica i za samog Nestorovića, a kamoli za prosečnog glasača. Da je u pitanju podvala svedoči postizborna izjava dr Nestorovića, koji kaže da glasovi koje je njegovo „veće staraca“ prikupilo neće biti upotrebljeni za smenu republičke i beogradske vlasti. Nestorović kao uslov za koaliciju sa SNS-om postavlja zahtev koji Vučić ne može da ispuni (poništavanje Briselskog sporazuma), dok opoziciji ne postavlja čak ni nemoguće uslove, već otvoreno kaže da sa njima neće ni po koju cenu. Dakle, neće ni sa jednima ni sa drugima, a ne može sam, te će stoga nastaviti da prikuplja glasove nacionalista i rodoljuba, da ih pakuje u nepromočive kese i baca na dno bunara, što ide u prilog Vučiću. Jer Nestorović još reče: Ovo će rasti! misleći na svoj opskurni pokret, a pre toga reče da su mu državni i nacionalni interesi ispred stranačkih, koji će, eto, ipak da rastu s vremenom.
Naravno, tu su još Dveri, Novi DSS i POKS koji intimno misle da je sa Vučićem sve u redu, osim toga što bi i oni sami malo da budu Vučić, po onom dečijem principu: dosta si se ti igrao, daj malo i nama! Njihov koalicioni potencijal je širok, da ne kažem plitak, ali i veoma jevtin. Čekaju oglodanu kosku u vidu nekog beznačajnog ministarstva, da ostvare svoj dečački san.
Ako smo odgovorili na pitanje kada će Vučić otići, nameće se sledeće logično pitanje: gde će otići? Kako stvari stoje nigde, to jest ostaće doma, baš kao i Đukanović, da troši ono što je „mukotrpno“ skupio tokom vladavine. Jer u Crnoj Gori se jeste promenio kolonijalni upravnik, ali nije kolonijalna sila. Sledstveno tome, ako ambasador Hil dovede na vlast novog kolonijalnog gospodara Srbije, starom neće faliti dlaka s glave.
Treće pitanje je ko će biti novi kolonijalni upravnik? To je najmanji problem. Zar smo ikada oskudevali u prodanim dušama? Naći će se već neko pogodan za američku investiciju. SAD će uložiti u njega hrpu zelenih novčanica odštampanih bez pokrića, i eto ti novog poslušnika, takoreći za džabe… Možda takvi već sede na klupi za rezervne igrače, kao npr. Sava „Kreni promeni“ Manojlović, kojeg neko očigledno priprema za visoke pozicije?
Dakle, rešenje nije u smeni vlasti, jer će „kalif umesto kalifa“ nastaviti da upravlja kao kolonijalni upravnik. S druge strane, na nekim narednim izborima istinski rodoljubi neće uspeti ni da se kandiduju, a kamoli da pobede, jer je velika gužva na lažnoj desnici. Konačno rešenje može biti samo oslobođenje Srbije od kolonijalnog ropstva. Pošto ustanci i revolucije više nisu u modi, usled ogromne nesrazmere u pogledu vojne snage neokolonijalnih sila i kolonija, ostaje jedino metod koji su primenile pojedine afričke države kada su se oslobađale smrtonosnog francuskog zagrljaja. Ali u tom slučaju je potrebno da se oslonimo na drugu kolonijalnu silu – Rusiju. Da li smo spremni na to? I da li smo spremni na bilo šta?
Izvor: Politički.rs
