Crna Gora i propagandni rat

0
847
Molitveno okupljnje u Podgorici / Foto:V.Pavićević

SPC može da pobedi režim u Crnoj Gori, ali se politička kriza neće rešiti sve dok se ne stvori svesrpska politika i ne rešavaju u paketu problemi Srba u regionu

Milo Đukanović pokušava da koristi istu propagandu koju su protiv Srbije i srpskog naroda koristili neprijatelji devedesetih godina 20. veka. Ali tada je takva priča mogla da prođe, jer je bio drugačiji odnos snaga u svetu, a srpski narod nije bio spreman za kraj Hladnog rata i raspad SFRJ koji je usledio. Sada takva propaganda teže prolazi.

Đukanović priziva NATO u pomoć (razlog je to što Rusija kao želi da osvoji Crnu Goru i slične gluposti), ali NATO za sada ne želi da se meša u sukob između države i Crkve. Ambasada SAD u Crnoj Gori pozvala je „sve strane da se uključe u konstruktivni dijalog o zakonu o verskim slobodama“, da „pokažu suzdržanost i izbegnu bilo kakvu eskalaciju nasilja ili nasilne akte“, i da se poštuju slobode, „poput slobode govora, udruživanja, okupljanja i prava pojedinaca da mirno uživaju slobodu veroispovijesti i uverenja“. Na početku februara, izaslanstvo Episkopskog savjeta Srpske Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori, episkop dioklijski Metodije i protojerej-stavrofor Radomir Nikčević, imali su sastanak sa zvaničnicima Stejt departmenta u Vašingtonu, a posle toga i sa članovima Helsinškog odbora Kongresa SAD i predstavnicima kancelarije članice Kongresa, koja obavlja funkciju kopredsedavajućeg tzv. „crnogorskog kokusa“ u Kongresu SAD. Vatikan i Carigradska patrijaršija su, za sada, na strani SPC. Sve pravoslavne crkve su na strani SPC. Sve verske zajednice u Crnoj Gori su na strani SPC. Drago Pilsel je kritikovao Đukanovića. U parlamentu Poljske, jedan poslanik je kritikovao režim u Crnoj Gori i rekao na srpskom jeziku: „Ne damo svetinje i da znate da smo uz vas, uz sve poštene ljude u Crnoj Gori“. U svetskim medijima, sve je više naslova poput ovih:

Zato je važno da protesti u Crnoj Gori ostanu mirni i dostojanstveni kao što su do sada bili. Ne sumnjam da će postati još masovniji i kreativniji. Srpske zastave počele su da se crtaju i van Crne Gore. Ognjen Maraš i Miloš Ajković iz Podgorice i Aleksandar Babić iz Prijepolja i Miroslav Antić iz Zemuna, krenuli su iz Beograda u litiju do Podgorice. Trenutno prolaze Užice; dok hodaju magistralom, iz automobila koji prolaze čuju su sirene kao znak podrške. Ovi momci za sabornost čine više nego političari.

Dobro je to što Milo Đukanović i Aleksandar Vučić imaju dobre odnose inače bi Vučić napadao Crnu Goru isto kao što to rade Dačić, Lončar, Šešelj, Vulin, Palma, Vacić i slični desničari – kao što se to radilo devedesetih – i onda nam neprijatelji ne trebaju. Ekstremni desničari ne odbijaju samo nesrbe, nego i prave srpske patriote i na najgori način predstavljaju naš narod. Zato je dobro to što Vučić i Đukanović imaju zajedničke poslove i interese, pa se neće raspirivati mržnja prema Crnoj Gori od strane zvaničnog Beograda i neće biti nasilja. Zatim, pošto se na Zapadu očekuje od Vučić da prizna tzv. Kosovo, u evroatlantskim medijima Srbija se predstavlja kao demokratska država, a zbog poslušnosti MMF-u i subvencija koje država daje stranim investitorima, na Zapadu se slave ekonomske reforme, Beograd na vodi, itd. To je bela tačka crne polovine ove priče. Da smo uspeli da postanemo zaista demokratska država, u kojoj postoji vladavina prava, za ovih 30 (posle 1989. godine) ili bar 20 (od 5. oktobra 2000. godine) godina, niko ne bi mogao medijski da satanizuje Srbiju, a da ne ispadne smešan. Kao pravna i ekonomski jaka država, Srbija bi bila u boljoj pregovaračkoj poziciji u vezi statusa KiM i sad bi sa punim pravom mogla da kritikuje diktaturu u Crnoj Gori i štiti SPC.

Da Vas podsetimo:  Srebrenica je ozbiljna podvala Bošnjaka i dela sveta, Srbi su na pravoj strani istorije

Ovo što se dešava u Crnoj Gori budi srpski narod i van Crne Gore. U vazduhu se oseća duh sabornosti, a takav duh može da dođe ili da podstiče jedino Duh Sveti. Zato je teško objasniti zašto i kako se ovo dešava. Najbolje da sve ostane spontano još neko vreme i da se niko od političara ne meša u proteste u Crnoj Gori – narodu i sveštenstvu SPC za sada više nego dobro ide. Narod pokazuje ono najbolje u sebi, Crkva pokazuje hrišćansko lice, a takve proteste niko ne može negativno da predstavi. Pored toga, svima u svetu je jasno ko je Milo Đukanović, niko ne voli takve diktatore. Zato je dobar deo demokratske, unutar nje i proevropske opozicije, u Srbiji, na strani SPC i srpskog naroda u Crnoj Gori (autošovinisti su u manjini, poput onih koji su potpisali Apel 88). Loše je to što je opozicija slaba i u Srbiji i u Crnoj Gori, a to znači da je narod u ovom trenutku bez pravih političkih vođa i pravog plana (šta nakon Mila) – to nisu i ne mogu da budu sveštenici SPC. To je crna tačka bele polovine ove priče. Međutim, ako srpski narod nastavi da se okuplja u sabornom duhu, pojaviće se politički lideri koji ne dele narod.

Milo Đukanović ima podršku svih neprijatelja Srbije u regionu, nekih centara moći sa Zapada i nekih diktatora sa Istoka. U regionu (na Balkanu), to su naslednici fašista iz Drugog svetskog rata (revizionisti), ekstremni nacionalisti i mafijaši. Na Zapadu, to su tvrdokorni rusofobi i stari srbofobi – imperijalisti raznih ideologija, uglavnom borbeni antihrišćani, antipravoslavci, poput Klintona, Sorosa, Karla Bilta…

Sve zdrave demokratske snage u regionu i svetu podržavaju prava SPC i srpskog naroda u Crnoj Gori. Sve dok su protesti mirni, demokratski i hrišćanski svet će biti uz SPC i srpski narod, u svetskim medijima biće sve više članaka i reportaža koje u negativnom svetlu prikazuju crnogorski režim, tako da će se Đukanović kretati jedino u društvu ljudi koje svi pristojni ljudi izbegavaju. Milo je odlučio da nema milosti za SPC u Crnoj Gori, spreman je da ide do kraja i neće bez borbe otići sa vlasti. Zato ne treba nasedati na provokacije, a po svetu treba širiti istinu o protestima i režimu u Crnoj Gori, da se ne dozvoli da se i u Crnoj Gori dogodi nešto kao Markale ili Račak. Čak i da Đukanović učini takvo zlodelo, ovog puta svet neće nasesti na takvu priču.

Da Vas podsetimo:  Žive svetinje u kojima se služi liturgija

Sad je najvažnije da se od strane Srba niko ko nije Srbin ne vređa (da se ne pevaju pesme koje vređaju neki narod, da se ne cepaju zastave…), da niko u Srbiji ne širi mržnju prema Crnoj Gori i da ne poziva na nasilje, i pobedićemo ne samo Mila – on je gotov, nego, pre svega, naše slabosti i nesloge kao narod, odbranićemo i Crnu Goru i Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku – preporodiće se cela Srbija. Sve što se dešava u Crnoj Gori, tiče se celog srpskog naroda. Sve što se dešava u Republici Srpskoj, tiče se celog srpskog naroda. Sve što se dešava na Kosovu i Metohiji, tiče se celog srpskog naroda. Sve što se dešava u Beogradu i Srbiji, kao matici, tiče se celog srpskog naroda. To je normalno, prirodno i legitimno, mi smo jedan narod, imamo jednu crkvu – SPC, isti jezik i isto pismo – ćirilicu, i na tom prostoru živimo više od 1000 godina.

Srpski narod ima pravo da postoji, ima prava da brani svoja prava, i sve dok se to radi mirno, demokratski i hrišćanski, bez namera da se drugima naudi (tuđe ne diramo, svoje ne damo – junaštvo i čojstvo), pre svega kao vid samoodbrane, priče o tzv. velikosrpskoj hegemoniji ili tzv. Velikoj Srbiji, padaju u vodu i nigde više to ne može da prođe. Ovo što se dešava u Crnoj Gori otvara pitanje uređenja odnosa unutar srpskog naroda, između srpskih zemalja, a zatim, i sa susedima. Vreme je da srpski narod postigne sabornost, a to jedinstvo može da se ostvari i bez stvaranja tzv. Velike Srbije, tj. Crna Gora, Republika Srpska i Srbija mogu da budu kao jedna država, a da Crna Gora ostane nezavisna država i  Republika Srpska deo Bosne i Hercegovine. Cilj treba da bude da se srpsko pitanje na Balkanu reši tako da donese trajni mir i da svi susedi (koji ne žele zlo Srbiji) budu, takođe, zadovoljni. I velike sile, naravno.

Na Balkanu neće biti građanskog rata, a NATO i Rusija neće ratovati zbog Crne Gore ili neke druge balkanske države. Građanskog rata ne može da bude, jer nema ko da ratuje. Kad bi se sutra objavila opšta mobilizacija, u svim državama u regionu, koliko ljudi bi se odazvalo, i sa čim bi išli u rat? Sve države su prazne – skoro svi su otišli na Zapad, a među onima koji su ostali, polovina ne sluša vlast i nikad ne bi ratovala zbog nekog iz vlasti, a polovina je nesposobna za vojsku, čak i da provede u rovu i na hladnom vremenu nekoliko dana. U svim narodima postoje ekstremisti, oni su u manjini svuda, te grupe bi se malo igrale rata i to bi bilo to. Zato su velike šanse da će policija u Crnoj Gori na kraju izdati Mila Đukanovića i preći na stranu naroda, ako Milo naredi da se koristi sila protiv naroda koji učestvuje u litijama. Milo ne sme da naredi policiji da koristi silu, ako nema podršku međunarodne zajednice. A podršku međunarodne zajednice neće imati, da ponovimo još jednom, ako su protesti u Crnoj Gori mirni i nenasilni, ako se SPC bori za svoja prava i ništa više od toga, i ako se u Srbiji ne širi mržnja prema Crnoj Gori ili bilo kome drugome, nego samo „ljubav i patriotizam i pobedićemo“.

Da Vas podsetimo:  Živi, živi duh evropski, živeće vekov’ma!….

Naravno, ostaje pitanje šta posle Mila, kako urediti odnose između Srbije i Crne Gore, ostaje problem Kosova i Metohije, Bosna i Hercegovina je uvek u krizi jer se Republici Srpskoj preti da će nestati, Makedonija je u krizi, Srbija je ekonomski okupirana

SPC može da pobedi režim u Crnoj Gori, ali se politička kriza neće rešiti sve dok se ne stvori svesrpska politika i ne rešavaju u paketu problemi Srba u regionu. Napadi na SPC u Crnoj Gori i Makedoniji, oduzimanje Kosova i Metohije i pritisci na Republiku Srpsku koordinisani iz su istih centara moći. Srpski odgovor mora da dođe iz jednog, svesrpskog centra – da bude koordinisano delovanje povodom svih spornih pitanja koja se tiču bezbednosti i interesa srpskog naroda u Srbiji i regionu. Vreme je da se gradi i vodi svesrpska politika, da se na sve probleme gleda sa svesrpskog stanovišta i traži rešenje u skladu sa svesrpskim stanovištem, koje mora da bude, ako je srpsko, u skladu sa hrišćanskim (pravoslavnim) i demokratskim vrednostima. Dakle, vreme je za kulturu dijalogadugoročne planovepravnu svestnov sistemnovo uređenje

Da zaključim, ako neko vraća Balkan u devedesete, to je režim Mila Đukanovića. Srpski narod ne sme da ponovi greške iz devedesetih. Nadajmo se da režim Mila Đukanovića neće napasti Srbe u Crnoj Gori, kao što je to uradila Hrvatska u Krajini, ali ako se to dogodi, srpski odgovor mora da bude drugačiji nego pre 30 godina, bez grešaka koje su se tada pravile, kako na terenu, tako i u medijskom ratu u svetu.

Nikola Varagić
Izvor: stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime