Partije su, po definicije, organizacije koje se bore za vlast na nekom nivou – od lokalnog do državnog – gde se biraju određeni organi. Stranke u izborne utakmice ulaze sa svojim ideološkim opredeljenjima, odnosno paketom konkretnih rešenja koja na osnovu njih nude. Radi prelaska cenzusa ili postizanja boljeg rezultata – uglavnom u zemljama sa proporcionalnim izbornim sistemom i mnoštvom partija – one se pre izbora neretko udružuju u koalicije na osnovu ideološke kompatibilnosti. No, sve rečeno važi za države sa konsolidovanom demokratijom, gde se političari takmiče ko će, u koordinatama onoga što dopušta vladavina prava, predvoditi naciju. Drugačije stvari stoje u zemljama sa, makar u praksi ako ne i teoriji, nakaradnim uređenjem. Tu – ako se radi o onima koji se rukovode demokratskim vrednostima i istinski žele dobro svojoj naciji, a ne pukim političkim mešetarima – akcenat mora da bude na promeni sistema. U normalnim okolnostima partije se bore za vlast, participaciju u njoj ili bar institucionalni uticaj; u nenormalnim kakve su na delu kod nas, prioritet mora da bude promena samog sistema!
(NE)FUNKCIONALNA DEMOKRATIJA
Srbija je autoritarna država sa kvazidemokratrskim kulisama. Ništa od onoga što se smatra segmentima funkcionalne demokratije kod nas ne postoji u adekvatnoj formi. Da se podsetimo, četiri osnovna njena elementa su: 1) slobodni izbori, 2) odgovorna vlast, 3) razvijeno građansko društvo, 4) poštovanje građanskih prava. Svaka od tih komponenti je neophodna ponaosob, ali je i uslov za istinsko, a ne tek nominalno, postojanje drugih navedenih činilaca demokratskog sistema. Bez svih njih, ukloplјenih u skladnu celinu, nema prave demokratije. Postoji samo lјuštura kao što je danas sprska, bez suštinskog sadržaja.
O slobodnim izborima, u zemlji u kojoj se češće organizuje „bugarski voz“ (metod zloupotrebe glasačkog procesa) nego što studenti ma kojim prevoznim sredstvima na dan glasanja idu tamo gde su prijavljeni, smešno je i pričati. Tu su i nesređeni birački spiskovi kako bi vlast lakše mogla da krade na izborima; skoro pa medijski totalitarizam; upotreba državnih resursa kao partijskih radi potkupljivanja raznih kategorija birača; krstarenje tokom kampanje crnih džipova i batinaša po manjim mestima, radi zastrašivanja građana. Sve u svemu, izbori u Vučićevoj Srbiji slični su onima svojevremeno organizovanim od strane Rafaela Truhilja (1891-1961), nekadašnjeg diktatora Dominikanske republike koji je voleo da se predstavlja kao izabrani lider.
Što se tiče odgovornosti vlasti, dovoljno je pogledati kako se režim odnosi prema ustavnoj obavezi da brani teritorijalni integritet države. Vučić i njegova administracija su, protivno Ustavu, već umnogome predali Kosovo (čak i njegov severni deo koji je Beograd ranije držao u svojim rukama) albanskim secesionistima, a predsednik Srbije je izjavio i da prihvata tzv. Francusko-nemački plan o faktičkom priznanju naše secesionističke pokrajine. Kao što prethodno Ustavni sud nije reagovao zbog Briselskog sporazuma i svega onoga što je posle njega vlast potpisala, a protivustavno je, ni sada tužilaštvo ne preduzima nikakve mere zbog iskazane namere Vučića da nezakonito okonča proces kosovske kapitulacije. Toliko o odgovornosti institucija i (ne)postojanju pravne države.
Kada se radi o građanskom društvu – mreži nevladinih organizacija koje bi trebalo da budu središta organizovanja građana kako bi paralelno sa državnim strukturama bio rešavan niz važnih problema, odnosno delokrug vlasti bio iz dubina društva, a ne samo pravno-politički, ograničen – ne treba mnogo truda da se sagleda koliko je režim i u tu sferu umešao prste. Stvorio je ili preuzeo niz NVO koje obavljaju razne poslove za njega. Finansiranje pravog nevladinog sektora – što je na transparentan način, po projektnom principu, uobičajeno u demokratskim društvima – politički uslovljava i tako nastoji da umanji kritički odnos prema sebi. Kod onih kod kojih to nije moguće, pribegava medijskom ličnu i drugim vidovima zastrašivanja ili ograničavanja prostora za delovanje. A o građanskim pravima još manje i od prethodnog ima smisla pričati. U Srbiji je verbalni delikt, kao nekada u jednopartijskoj Titovoj Jugoslaviji, ponovo na sceni, a novinari i drugi javni delatnici se, po volji vlasti, procesuiraju ili maltretiraju. Došli smo do toga da opet imamo političke zatvorenike.
KONSOLIDOVANJE AUTORITARNOG SISTEMA?
Kada se sve rečeno sagleda, i „nevernim Tomama“ je jasno da su kod nas političke okolnosti potpuno nespojive sa demokratijom. Samim tim smešno je i da pričamo o klasičnom delovanju stranaka, onako kako je to uobičajeno u slobodnim zemljama. Nama otuda treba odlučna borba građana za promenu nakaradnog sistema, a ne učešće političkih subjekata u nadmetanjima u njegovim okvirima. Time što se amorfno i amoralno učestvuje u radu srpskog autoritarnog političkog teatra, ništa ne može da se promeni nabolje. Naprotiv. Jedino se Vučićeva autoritarna vlast učvršćuje. Njemu je potrebno da se oponenti režima prave da mi imamo kakav-takav demokratski sistem i igraju po pravilima koje on jednostrano, kako mu kada odgovara, određuje.
To nam, naravno, ne donosi ništa dobro. Glasamo a sve ostane isto. Nije bitno da li će neka opoziciona partija dobiti 5 mandata više ili manje. Nije važno ni da li će neka stranka iz opozicionog kruga ući u parlament ili ostati van njega. Možda je političarima to značajno, zbog ličnog afirmisanja i stranačkog finansiranja iz budžeta koje zavisi od izbornih rezultata, ali Srbiji je nebitno. Ona je, dok se ne stvore uslovi za iole poštene izbore, osuđena da bude ubogi Vučićev feud. Svesni toga – podstaknuti erupcijom nasilja izazvanog nenormalnom društveno-političkom atmosferom koju je vlast stvorila – građani su u maju ove godine pokrenuli masovne proteste. Opozicione partije im od tada do sada daju logističku podršku, ali nisu njihov inicijator, niti u svemu što je tada započelo imaju ključnu reč.
Zahtevi koji su na protestima definisani, imaju za cilj da stvore uslove za normalnu izbornu utakmicu, koja predstavlja uvod u celovito uspostavljanje zakonitosti i ustavnosti, odnosno svega onoga što čini funkcionalnu demokratiju (a bar deo toga je neophodan pre najavljenih izbora da bi oni bili regularni). Za građane je to sigurno prioritet, a tako bi morale da se postave i opozicione partije. Međutim, ako su one u nekom periodu nagoveštavale da će to i učiniti, sada postupaju sasvim drugačije. Stranke su, u prethodnih nekoliko nedelja, gotovo preko noći, napravile veliki zaokret na pogrešnu stranu. Od borbe za promenu opskurnog, autoritarnog sistema, okrenule su se regularnom političkom delovanu koje nema smisla tamo gde ne postoji funkcionalna demokratija. To je najlepša moguća vest za Vučića, koga su narodni protesti uplašili, pa mu je važno da se politički procesi iz zone osporavanja njegovog autoritarnog poretka što pre vrate u korito partijskog nadmetanja unutar njega.
To je, da ponovim, put ka njegovoj novoj pobedi. Jer, tamo gde nema prave demokratije, to smo videli u zemljama Istočne Evrope u kojima je uspešno oboren autoritarni sistem posle pada Berlinskog zida, grupisanje političkih subjekata nužno je da se odvija na platformi uspostavljanja pravne i demokratske države. To je bio osnovni kriterijum za produktivnu saradnju među strankama, a ne velike ideološke i geopolitičke vizije koje su važne, ali su seme koje se seje na već demokratski kultivisanom tlu, a teško mogu da budu osnov za oplemenjivanje neplodnog terena. Ako se drugačije postupa, i ono što ide posle stavi na prvo mesto – pogotovo kada autoritarni vlastodršci nisu demoralisani i u rasulu – to je recept za debakl. Umesto promene nenormalnog sistema samo se kupuje mesto u njemu, a to nije ono što demokratski nastrojena javnost želi i treba da toleriše.
NAKARADNE (GEO)POLITIČKE IGRE
Partije koje sebe nazivaju prozapadnim, počele su da se objedinjavaju uz ideju EU integracija u prvom planu. Ne smeta im to što ista ta Evropska unija koketira, kao i SAD, sa Vučićevom autokratijom, jer im je mnogo važnije to da li će on obaviti kosovski domaći zadatak kako oni žele, nego da li će građani Srbije živeti u demokratiji. S druge strane, oni koji naglašavaju svoj patriotski pogled na svet i nameravaju da se ujedine u nekakav „srpski front“, ističu privrženost Kosovu i patetičnu ljubav prema Rusiji. Pored toga što im ni malo ne smeta nekritička podrška Moskve režimu čija su „opozicija“, više kritikuju prozapadne „kolege“ zbog geopolitičkih neslaganja, nego autokratsku vlast. To ne bi imalo smisla, ako je neko stvarno opozicija a ne režimski zakulisni pion, čak i da Vučićev režim nije počinio kosovsku izdaju. Ovako, kada je jasno da jeste, sve dobija ciničnu dimenziju. Navodne patriote imaju razumevanja za vlast koja, dok se kune u svoju nacionalnu misiju, zapravo razgrađuje državu. Nema sumnje da se tu radi o pukim režimskim marionetama!
To opet ne znači da na političkoj sceni nema onih, pogotovo u vanparlamentarnoj sferi, koji nisu uspešno spojili demokratsko i nacionalno. I te kako ih ima i oni, kao što je slučaj sa organizacijama koje, primera radi, predvode Miroslav Parović i Nemanja Šarović, učestvuju u protestima. Nacionalna i demokratska energija oseća se i u oba dela, usled liderskih nadigravanja, nedavno podeljene Narodne stranke. Dok neka od tih grupa nedvosmisleno ne uđe u neprincipijelnu saradnju sa onima koji su pod kontrolom režima (a nažalost postoje indikacije da to može da se dogodi sa delom te stranke koji je zadržao staro ime i dosadašnjeg predsednika) ili, na drugoj strani, zbog učešća u objedinjavanju onih kojima je sve nacionalno nebitno, ne odustane od zalaganja za srpske interese – ne treba im osporavati nacionalno-demokratski kapacitet. Tu, i u drugim pomenutim istinski patriotskim političkim okvirima, on postoji, i sa njim mora da računa svako ko stvarno želi promenu sistema a ne samo zauzimanje više fotelja unutar postojećeg nedemokratskog poretka.
Polazeći od toga, čudi me što tzv. prozapadne stranke koje su počele da se objedinjuju, kategorički zauzimaju stav da pod njihovim kišobranom nema mesta za desničare, odnosno nacionalno opredeljene faktore. U zemlji u kojoj je, kako brojna istraživanja pulsa javnosti pokazuju, velika većina građana nacionalno opredeljena (od pitanja odbrane Kosova, Republike Srpske do očuvanja tradicije), nemoguće je poraziti vlast ako se prihvati njena pokvarena igra, u kojoj dok Vučić sa svojom ekipom koja gazi nacionalne interese glumi patriotu, a kao njegovi glavni protivnici se predstavljaju oni koji se javno zalažu za sve što od nas traže zapadni faktori koji nam otimaju Kosovo i ruše Republiku Srpsku. Takva lažna i opaka polarizacija je siguran put u poraz protivnika Vučićevog režima i neshvatljivo je da oni koji uistinu žele demokratizaciju Srbije prihvataju raspodelu karata te vrste.
PUT KA NORMALNOJ SRBIJI
Jedini način da se stvari preokrenu u korist demokratije a na štetu autoritarnog režima, jeste da se u veliki blok za normalnu Srbiju objedine svi oni koji su prava opozicija Vučiću, a da na prvo mesto bude stavljena revitalizacija zakonitosti i ustavnost. U tom savezu ne bi trebalo da bude bitno da li je neko nacionalno ili anacionalno opredeljen, da li je levičar ili desničar, odnosno da li mu je prioritet ulazak u EU ili suverenistički kurs. Bitna je privrženost svemu onome što čini funkcionalnu demokratiju. Kada nju, makar u elementarnom vidu, dobijemo, ići ćemo na nove izbore, gde bi sva druga pitanja ponovo mogla da budu u prvom planu.
Samo velika koalicija u kojoj će biti širok spektar ideoloških boja – to sva relevantna istraživanja javnog mnjenja potvrđuju – može nešto da promeni nabolje. Mnogi građani su protiv opskurnog režima ali ne i ponaosob za bilo koga iz opozicije. Kada bi ona nastupila ujedinjeno, to bi ih podstaklo da glasaju za promene. I to, neretko, uz uslov da ujedinjena opozicija pre izlaska na izbore sa građanima „zaključi ugovor“ tj. da javno obeća (da zakletvu) da će kada postane vlast, uspostaviti zakonitost, ustavnost i funkcionalnu demokratiju. Ništa van toga u startu, a sve, u skladu sa potom iskazanom voljom građana (koja ne isključuje i promenu Ustava), posle.
Kretanje opozicije tim putem najviše plaši Vučića i zato je on svim sredstvima svađa i parcijalno korumpira. Ako je navede da izađe na izbore koje drsko namerava da raspiše– kako hoće i kada hoće kao da je car a ne ustavni predsednik – podeljenu i uglavnom prema geopolitičkoj kompatibilnosti grupisanu (umesto u vezi sa težnjom ka demokratiji), a bez ispunjavanja zahteva naroda koji protestuje, dobro zna da će nastaviti samodržački da vlada! Ko na to pristane, makar posredno ispašće saradnik režima koliko i svi oni koje on sada promoviše preko svojih medija i grupiše u SNS, uglavnom lažno patriotske, rezervne blokove!
Autor:Dragomir Anđelković, publicista i politički analitičar
