Baš kao što se Srbi sve više i sve masovnije koriste ćirilicom u javnosti, tako velika većina odbija da „dženderizuje” jezik koji stotinama godina ima uhodana pravila i norme
Novopečeni svesrpski nacionalni praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave – nije izazvao neku naročitu euforiju kada je uveden pre tri godine. Mnogi su u njemu videli praznu ljušturu i komitetski, kukavički surogat za prave svesrpske i nacionalne praznike – poput Vidovdana – koje srpske vlasti ni u Beogradu, ni u Banjaluci nemaju hrabrosti da obeležavaju kako im dolikuje. Čak je i nominalni povod za praznovanje – proboj Solunskog fronta – potisnut u drugi plan da nekome ne bi zazvučao previše ratoborno. Ali šta je, tu je – „rodilo se, valja ga ljuljati”.
Srpski narod je nakon decenija „suočavanja sa prošlošću” i „gledanja u budućnost” željan povoda da malo zamaše zastavama, zapeva patriotske pesme i nacrta neki mural sa Principom, Obilićem, ili Onim-Koga-Ne-Smemo-Imenovati. Euforija sa kojom je beogradska omladina dočekala košarkaše, basketaše i Novaka Đokovića ispred Starog dvora ubedljivo svedoči o nekim sasvim novim nacionalnim trendovima.
Ali dok se neke lepe i pozitivne stvari nesumnjivo valjaju iza horizonta, srpska politička kaljuga nastavlja da tavori i širi neprijatne mirise od sada već trulih i poluraspalih ideologija kojima je odavno mesto na smetlištu istorije, ali koje opstaju zahvaljujući inerciji, konformizmu i javašluku. Pa ako je već praznik, i to nacionalni, možda nije loše pogledati šta se dobro može učiniti po srpsko jedinstvo i slobodu, a ispod srpske zastave.
Mrtvorođeni zakon
Pre dve godine, vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj imale su dobru ideju. U želji da promovišu novi, zajednički praznik, uz dosta pompe i galame (za koju su uglavnom bila zadužena okolonacionalistička i slučajnosrpska glasila) u skupštinama dve srpske zemlje (nažalost, ne i treće) usvojen je zakonodavni akt sa jednako komplikovanim imenom kao i praznik koji je trebalo da obeleži – Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma (Službeni glasnik RS, br. 89/2021).
Iako reklamiran kao (odavno zakasnela) institucionalna reakcija na i dalje katastrofalno stanje javne pismenosti i skoro potpuno proterivanje srpskog pisma iz velikog broja sfera upotrebe jezika (iako se i tu mogu primetiti trendovi koji vuku nabolje), zakon nije doneo ništa više od trodnevne pi-ar pobede za vlasti u Beogradu i Banjaluci. Bio je mlak, nedorečen i nekategoričan, otvoreno je ignorisao najneuralgičnije tačke potiskivanja ćiriličke pismenosti (mediji, reklamiranje, štampa) i nije propisivao skoro nikakve konkretne mere za poboljšanje situacije i stvarnu promociju srpskog pisma i jezika.
Jedina iole konkretna stvar koju je zakon doneo bila je obaveza da se deklaracije i informacije o robi koja se stavlja u promet ispisuju službenim pismom (što je u principu bila zakonska obaveza i pre ovog zakona, ali su je svi ignorisali) i da se institucije i organizacije koje su budžetski korisnici obavezno reklamiraju i svoje publikacije i nazive ispisuju ćirilicom (pritom su te obaveze eksplicitno oslobođene naučne publikacije, što je svojevrsni skandal, jer je upravo u naučnoj periodici proterivanje ćirilice masovno i sistematsko). Zakon je čak propisao i kazne za kršenje ovih novih propisa, ali ne i institucije koje će ih sprovoditi i kriterijume na osnovu kojih će to činiti.
I opet – čak i takav kljakav, nemušt i beznačajan – zakon nije sproveden u delo. Čitaoci mogu otići do svoje kuhinje i uzeti bilo koji proizvod koji su kupili u skorije vreme i videće koliko se kompanija pridržava novih zakonskih obaveza o jeziku i pismu. Ili mogu pogledati brojne reklame za koncerte i kulturne manifestacije koje se održavaju uz finansijsku podršku države i pokušati da pronađu srpsko nacionalno pismo. Ili potražiti na internetu informacije o tome da je iko kažnjen zašto što propisane mere nije sprovodio u delo. Pogledajte, sačekaćemo.
Silovanje jezika
Dobro – mogao bi neko da kaže – to je sudbina zakonskih akata koji se tiču jezika i kulture u Srbiji, koja nije baš globalni etalon vladavine prava i efikasnosti pravosudnih organa. Šta da se radi, u takvoj zemlji živimo, zar ne? Zar ne?!
Ispostavlja se – ipak ne. Institucije sistema i te kako umeju da budu efikasne u sprovođenju novog zakonodavstva – kada treba. Sticajem okolnosti, iste godine kada je usvojen famozni „Zakon o ćirilici”, usvojen je još jedan zakon koji se bavi javnom upotrebom srpskog jezika. U pitanju je zakon kudikamo jednostavnijeg naziva i znatno duži i konkretniji po sadržaju – Zakon o rodnoj ravnopravnosti (Službeni glasnik RS, br. 52/2021). Za razliku od ovog prvog, koji je zapravo usvojen kasnije, Zakon o rodnoj ravnopravnosti nije bio popularan niti je imao bilo kakvu demokratsku podršku među građanima.
Štaviše, bio je toliko nepopularan da je samo za potrebe njegovog donošenja u tadašnju Vladu Srbije dovedena opoziciona političarka Gordana Čomić, čija koalicija nije čak uspela da pređe cenzus na izborima prethodne godine. U pitanju je bila jedna od onih poslovičnih žaba koje se moraju ritualno gutati na bezalternativnom putu u Evropsku uniju. Šta se mora, nije teško, ali se ispostavilo da se ova konkretna žaba lakše guta kada nosi lice Gordane Čomić, koja je u sledećem mešanju karata u vladi tiho sklonjena u stranu da bi na nju, nakon što je završila zadatak, praktično svi odmah zaboravili.
Najveći broj članova Zakona o rodnoj ravnopravnosti takođe ne donosi srpskoj pravosudnoj praksi ništa naročito novo, niti našim sugrađankama i sunarodnicama garantuje bilo šta što već nisu njihova ustavna prava. Članovi koji su izazvali najveću smutnju i koji su nastavili da izazivaju sukobe i trvenja na srpskoj političkoj sceni do dana današnjeg bili su upravo oni koji se tiču – srpskog jezika. Naime,
Gordana Čomić i koleginice našle su za shodno da propišu obavezu javne upotrebe tzv. „rodno osetljivog jezika”, između ostalog „u medijima, udžbenicima, i obrazovno-vaspitnom radu”. Iako sam zakon ne pojašnjava precizno šta „rodno osetljivi jezik” podrazumeva, i mada ništa slično ne postoji u relevantnim pravopisnim i lingvističkim normama srpskog jezika, zakon propisuje i kazne koje će se naplaćivati prekršiocima. Kao što ste mogli pretpostaviti, kazne su oštrije nego u slučaju „Zakona o ćirilici”. I tela koja će se baviti nadzorom njegove primene jasnije su određena.
Važno je ko ti je Mentor
O nekompatibilnosti nametnutog „rodno osetljivog jezika” sa književnim normama srpskog jezika bilo je već mnogo reči prethodnih godina i relativno jedinstveno suprotstavljanje ovom orvelovskom napadu na jezik dovelo je do niza histeričnih i agresivnih kampanja usmerenih protiv članova Odbora za standardizaciju srpskog jezika i arhijereja Srpske pravoslavne crkve. Ali ono što nas ovde zanima jeste da se uoči fundamentalno različita sudbina dva slična zakonska akta koji podjednako pretenduju na to da regulišu javnu upotrebu srpskog jezika. Dok je jedan zakon mrtvo slovo na papiru, zaboravljen praktično za koliko je trebalo da se osuši mastilo kojim je odštampan, drugi je i te kako živ i – iako predviđa rok od tri godine pre nego što se sprovede u delo – već daje plodove.
Sve je kao u onom vicu o Zeki i Medi – „nije bitno da li ti je glupa teza, bitno je ko ti je Mentor”. Tako, u poslovično haotičnoj Srbiji u kojoj su pravosudni organi spori i neefikasni, a narod „samo smišlja kako da izigra zakon”, mediji, reklamne agencije i izdavači – oni isti koji su potpuno ignorisali zakonske obaveze da koriste ćirilicu (kao što već duže od decenije ignorišu Član 10 Ustava Srbije) – prosto su se utrkivali ko će u ostvarivanju rodne ravnopravnosti biti osetljiviji.
Ozloglašeni „feminitivi”, nekada rezervisani za karikaturalni novogovor fondaškog NVO sektora i prozapadnih medija, preko noći su počeli da iskrsavaju po „režimskim medijima”, uključujući i mučeni Javni servis (koji, ruku na srce, jedini vodi računa i o ćirilici), rodno osetljive reklame su sveprisutne (a ćiriličke skoro nevidljive), dok raznorazne „arheološkinje”, „sutkinje” i „trenerke” iskrsavaju na sve strane u knjigama štampanim za decu. Kao da svi ti ljudi znaju da su neki zakoni samo pi-ar tačke koje ih ni na šta ne obavezuju, dok su neki drugi zakoni ozbiljna stvar sa kojom se ne treba igrati. Jer Mentor može da se naljuti. A kada se Mentor naljuti, odjednom i neefikasna država može da pokaže zube.
Antinarodna politika
Ovo, naravno, nije priča koja važi isključivo za pitanje srpskog jezika. U pitanju je široko rasprostranjen i lako uočljiv trend. Postoje zakoni koji se donose zato što su popularni i njihova svrha je da pacifikuju i zabave većinu građana Srbije dok im se pažnja ne odvuče na neku novu temu dana. A postoje zakoni koji su nepopularni – to su one čuvene „teške odluke” i „hrabri koraci” koje moramo poduzeti na svom bezalternativnom i jasno određenom putu koji nema bezalternativan i jasno određen kraj. Efekat je da imamo dve paralelne politike: jednu koja se vodi za narod i koja ne mora da se sprovodi, i drugu koja se vodi protiv naroda i koja mora da se sprovodi. I onda postoje ljudi koji se još uvek čude tome što popularnost Evropske unije u Srbiji sa svakim mesecom pada sve niže.
Ali da se vratimo srpskom jeziku kao predmetu nesuđenih političkih i ideoloških intervencija. Jezik, baš kao i kultura, predstavlja živu stvar koja propada kada god neko pokuša da je ugura u kalupe koji joj nisu primereni i prirodni. Baš kao što se Srbi sve više i sve masovnije koriste ćirilicom u javnosti (zahvaljujući pre svega tehnološkim kompanijama i predanom radu volontera koji nemaju nikakve veze sa zvaničnom kulturnom politikom), tako velika većina odbija da „dženderizuje” jezik koji stotinama godina ima uhodana pravila i norme upotrebe imenica u ženskom rodu i koji je bio osetljiv prema slabijem polu i pre nego što su prvi dolari kapnuli na račune srpskog NVO sektora.
Drugim rečima, ćirilicu nisu uništili ni kudikamo ozbiljniji protivnici, pa je neće uništiti ni javašluk srpskih vlasti. I srpski jezik nisu trajno unakaradili ni strani okupatori, ni partijski komiteti, pa neće ni novogovor štiftungara i pripejd prosvetitelja. Ali opet, ako već obeležavamo nekakav praznik jedinstva i slobode, možda nije loša prilika da jedinstveno i slobodno poručimo svojim državnim upravama da ne želimo da se narodni novac troši na sprovođenje nenarodne politike za koju niko nije glasao. Doček sportista ispred Starog dvora već je pokazao da sav novac koji država (i Mentor) ulažu u srpski antinarodni NVO sektor može slobodno biti ritualno spaljen i efekat će verovatno biti bolji. Ali ipak – može se on upotrebiti i pametnije od toga.
autor:Nikola Tanasić
