Deset godina kasnije

„Ovo nije izdaja. Ovo je veleizdaja“. Ovo su reči koje je pisac ovih redova izgovorio ne danas, ne juče, ili pre mesec dana, nego pre deset godina, na skupu protiv Briselskog sporazuma, koji su na Trgu Republike organizovali predstavnici Srba sa severa KiM, i na kojem su, pored, ili, bolje reći, ispred svih drugih, učestvovali i pokojni mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije.

Tom su prilikom održali oštro slovo, a onda, zajedno sa svojim sveštenicima, i „opelo“ za vladu koja je taj i takav sporazum potpisala. I posle bili dugo razlačeni i prozivani od strane režimskih medija. A moja malenkost je, kao što rekoh, Briselski sporazum nazvala „veleizdajom“, nakon čega sam godinama bio „persona non grata“ u medijima sa nacionalnom frekvencijom.

I ako je pre deset godina neko možda mislio da „malo preterujem(o)“, ako je neko imao iluzije, ili makar nade da „nije sve tako crno“, i da je to „nemoguće“, i da je „sigurno u pitanju neki lukavi plan“ – danas, deset godina kasnije, dok Kurtijevi specijalci, sa dugim cevima i oklopnim vozilima, krstare severom Kosova i Metohije, iz aviona je jasno da, nažalost, nikakvog „lukavog plana“ nije bilo, već samo gole predaje. Ili, u najboljem slučaju (a koji, opet, nije nimalo „dobar“), jedne užasno pogrešne i kratkovide kalkulacije.

Uostalom, razmislimo zajedno. Kako se zove to kada ti ispuniš sve bolne, ponižavajuće i vrišteći neustavne obaveze iz Prvog briselskog sporazuma (iz 2013.) a ona druga strana ne ispuni ni jednu jedinu – koja je, uzgred rečeno, apsolutno nedovoljna i neadekvatna „kompenzacija“ za ono što si ti dao i predao – a oni ti kažu kako ta njihova, ponavljam, jedina obaveza „nije u skladu sa ustavom Kosova“, te da zbog toga ne mogu i neće da je ispune?

Kako se zove to kada druga strana kaže da NEĆE da formira ni tu krnju i problematičnu kompenzaciju u vidu „Zajednice srpskih opština“ – a ti i dalje pregovaraš o novim sporazumima, za koje si, inače, rekao da nećeš za njih ni da čuješ (niti da ih „u ruke uzimaš“) sve dok se ne ispune obaveze iz prethodnih sporazuma? A onda ne samo da ih uzmeš u ruke, nego, kada te pritisnu, prihvataš i „implementiraš“ nove sporazume. I tako punih deset godina.

Kako se zove i kako deluje to kada druga strana neće da pusti najčešće na pravdi Boga pohapšene Srbe, koje Kurtijeve snage danas love kao zečeve na teritoriji na koju, obratite pažnju, pre tvog dolaska na vlast, nisu smeli nos da pomole, a ti oslobađaš (pardon, puštaš da se „brane sa slobode“) uhapšene kosovske specijalce, koje si prethodno sam nazvao „teroristima“?

Kažeš da zbog nepoštovanja Srbije i srpskih interesa nećeš ići na razne evro-atlantske seanse, žurke i skupove. A onda, kada te „zamole“ američki ambasador i „specijalni izaslanik“, kao i ostali „prijatelji“ iz Brisela ili Vašingtona, odeš kao bela lala. Je li to „lukavstvo“ i „balansiranje“, ili predaja i kapitulacija?

Kažeš da nećeš u Tiranu – pa odeš?! Kažeš – nećeš u Brisel, sve dok druga strana ne ispuni ovu ili onu stvar. Pa opet odeš. Je li to „politička mudrost“, ili, pak, ponižavanje i sebe i države kojoj se nalaziš na čelu?

I šta si ti onda? Kako se može nazvati takva politika? Ili, još bolje – kako bi nekadašnji Aleksandar Vučić nazvao takvu politiku?

Naravno. Moguće da je „nekadašnji“ Aleksandar Vučić grešio i preterivao – kao što poslednjih godina i sam povremeno prizna i izjavi. Možda je bio radikalski pregrub u ocenama i preterano oštar prema političkim protivnicima i nosiocima tadašnje izvršne vlasti. Verovatno, tj. sigurno da jeste. Ali ne znači da je uvek grešio. A pogotovo ne znači da, ako je u jednom trenutku grešio i preterivao u jednom smeru, to može i treba da bude ispravljeno tako što će sada otići u drugu krajnost i „preterati“ na drugu stranu.

A otprilike upravo tako izgleda njegova politika iz radikalske i naprednjačke faze. Od „Srbije do Tokija“ (odnosno čuvene radikalske linije „Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica“) do tendencioznog pozivanja na „obrenovićevsku mudrost“, iako, nažalost, u aktuelnoj praksi i upotrebi to sve nekako više vuče na Milana Nedića. Iz nacionalne megalomanije i mitomanije, otišlo se u nacionalni „minimalizam“ i defetizam. A od „Velike Srbije“ stiglo do „male“, i potencijalno „još manje“.

Bilo kako bilo, aktuelna vlast suočena sa ovakvom ili nekom sličnom vrstom kritike obično poseže za dva ili tri sledeća kontra-argumenta. 1. Jeste, Briselski sporazum je nepovoljan, ali „dobili smo u vremenu“ i „Srbija je danas mnogo jača nego što je bila pre deset godina“. 2. Da, to što se dešava sa Srbima na KiM jeste bolno i tužno, ali mi tu, nažalost, ne možemo ništa da uradimo, jer ne možemo da ratujemo sa NATO i ne smemo dozvoliti da nam se ponovi „Oluja“ i novi pogrom. 3. Jeste, loše je. ALI pogledajte samo ove druge, oni (opozicija) bi uradili sve to – i još mnogo gore.

Sviđalo nam se to ili ne, činjenica je da i ovi kontra-argumenti za jedan značajan deo građana i birača takođe imaju svoju političku i retoričku težinu.

Meni, lično, prva dva argumenta ne deluju naročito ubedljivo. Odnosno, njihova prividna uverljivost razbija se pri pogledu na kolaps državne politike prema Kosovu i tragičnu situaciju u kojoj se nalaze Srbi na severu KiM. A što se tiče onog trećeg („pogledajte tek ove druge kakvi su“), odluku u vezi sa tim mora doneti svako za sebe – sada, ili na nekim budućim izborima.

autor:Đorđe Vukadinović