Konačni krah kosovske politike Aleksandra Vučića

Doživeli smo i to pravo čudo,do pre neki dan apsolutno nezamislivo, da je A. Vučić u svom već svakidašnjem i notornom gostovanju (a gde drugde nego na TV Hepiju) u emisiji „Ćirilica“ priznao da i „on za nešto snosi krivicu“. Ovo je prvi put da to čini tako otvoreno, ako izuzmemo stalno spominjanje njegove trenutne slabosti što je dozvolio da se obustavi eksploatacija litijuma. Izjavio je posle tragičnog debakla u Banjskoj da je „kriv za stanje na Kosovu i Metohiji, jer je verovao Evropskoj Uniji i Sjedinjenim američkim državama da će ispuniti ono što su napisali u dogovoru od pre nekoliko dana. Druga greška je ta što sam dozvolio da zavisimo od drugih i oni su nas krunili deo, po deo stajući na Kurtijevu stranu. Verovao sam da će sve dogovoreno da se sprovede u delo, imao sam garancije najvećih svetskih sila“.

Svako onaj ko je tokom pregovora o Kosovu i Metohiji govorio i ukazivao na duple standarde i verolomnost velikih sila proglašavan je za izdajnika i doživljavao je pravi medijski tabloidni linč. Sada je naprednjački vođa, učestvujući sve vreme u krunjenju i razaranju pozicija srpske zajednice na Kosovu i Metohiji, proglašavan inače za „izuzetnog državnika i veštog pregovarača“, došao na iste pozicije, otkrivši i objavljujući najzad sve licemerstvo i hipokriziju tzv. „međunarodne zajednice“. On je inače neprestano obuzet pretenzijom da ostvaruje izuzetnu istorijsku ulogu (shodno njegovim mesijanskim i herostratskim nadahnućima), nakon više od deset godina pregovaranja, spoznao da tzv. „međunarodna zajednica“ primenjuje duple standarde i da se ne drži dogovora, stajući na stranu Albanca, što je ona uvek i neskriveno činila.

Veliki vođa i samoproglašeni „državnik“ nije se nikada zapitao kolika je i kakva njegova odgovornost, što se blizu 40 hiljada Srba u vreme njegovog rešavanja kosovskog pitanja iselilo iz naše južne pokrajine, i što je ih je svojom katastrofalnom i diletantskom politikom na Kosovu i Metohiji doveo u gotovo bezizlazan i nemoguć položaj. Naprotiv, on je odavno pokazao da je odgovornost za njega nepoznat pojam, što pokazuju i nedavne reči koje je uputio Srbima na Kosovu i Metohiji, predočavajući im mogući sled događaja nakon tragedije u Banjskoj. On im je otvoreno i bez ikakvog ustezanja poručio da „ne može više da im pruži nikakve bezbednosne garancije, i da im sledi veoma izgledna mogućnost, da će ljudi (ako izostane pomoć međunarodne zajednice, za koju tvrdi da podržava Kurtija i ne poštuje nijedan dogovor) morati da krenu da pakuju stvari na kamione, traktore i autobuse“.

To govori predsednik Republike Srbije – koji se prilikom polaganja zakletve zaklinjao nad Miroslavljevim jevanđeljem da će štiti ustavni poredak Srbije, a u svojim izjavama neprestano je ponavljao da „nikada neće dozvoliti da se na Kosovu i Metohiji desi ‘Oluja’, progon i etničko čišćenje Srba“.

Sad bez ikakvog osećaja odgovornosti i stida (što je za njega i inače nepoznata kategorija, što je mnogo puta i pokazao) širi dodatni strah i razarajući defetizam – pripremajući na taj način Srbe na KiM za konačni izgon iz naše južne pokrajine.

A. Vučić je uporno tvrdio da njemu niko iz međunarodne zajednice uključujući i njegove prijatelje Makrona, Bajdena i Šolca ne mogu da određuju šta će da radi i kako da se ponaša, da uvek dosledno brani suverenitet Srbije, ali je ne zahtev nižeg činovnika američke administracije dodatno povukao vojsku Srbije iz kopnene zone bezbednosti. Time je on samo pokazao svoju kooperativnost i spremnost da i dalje učestvuje u nedostojnom završnom činu priznavanja nezavisnosti tzv. „kosovske države“, u čemu i sam učestvuje, jer jedino tako može da sačuva vlast koja je njegov jedini poriv i vlastoljubiva opsesija.

Toliko o njemu kao garantu očuvanja naše suverenosti i državničkom umeću.

O njegovoj “hrabrosti“ i doslednosti u poniznosti, kada su u pitanju predstavnici i saveznici iz međunarodne zajednice, svedoči i njegovo nedavno gostovanje na Si-En-En-u u emisiji kod, kako je on rekao „izuzetno objektivne Kristijan Amanpur“. Ona nikada nije krila svoje antisrpsko opredeljenje i 90-ih godina tokom razaranja Jugoslavije bila je glavni glasnogovornik „neophodnosti surovog kažnjavanja srpskog naroda“.

Taj stepen snishodljivosti i tzv. „konstruktivnih odgovora“ nikada ne možemo videti u njegovim beskrajnim monolozima na medijima koji su pod njegovom striktnom kontrolom, a kada nesmetano ispoljava svoju tzv. „hrabrost“, ali pre svega svoju bezgraničnu bahatost i aroganciju.

Nakon sukoba u Banjskoj, kada su poginuli kosovski policajac i trojica Srba koji su verovali da učestvuju u akciji odbrane od terora Aljbina Kurtija, koji nesmetano traje od njegovog dolaska na vlast (i to uz očiglednu podršku i podsticaj predstavnika Kvinte, posebno Nemačke i Engleske), A. Vučić je pribegao njegovoj poznatoj i toliko puta oprobanoj spin taktici, kontroli i otklanjanju nastale štete.

Posle prvog oglašavanja, kada je bio potpuno izbezumljen i bez jasnog objašnjenja šta se zaista desilo u Banjskoj, nastala je nakon nekoliko dana orkestrirana medijska tabloidna kampanja. Njen osnovni zadatak bio, da pre svega obezbedi da se ne postavi neizbežno pitanje odgovornosti za potpuni krah njegove kosovske politike i delovanja njegovog glavnog štićenika, potpredsednika Srpske liste Milana Radoičića, koji je priznao da je bio „glavni organizator paravojnih formacija i katastrofe koja se desila u Banjskoj“.

Naravno, koristeći dobro poznati metod relativizacije i obesmišljavanja, A. Vučić se usudio da i dalje brani Milana Radoičića, govoreći da je on „borac za slobodu i jedini zaštitnik Srba na Kosovu i Metohiji“, pokazujući besprimerno licemerstvo, kao i nedostatak elementarnog osećaja odgovornosti i spremnosti da promeni nešto u svojoj katastrofalnoj i pogubnoj kosovskoj politici, čiji ceh najviše plaćaju Srbi sa našeg Kosova i Metohije.

Do koje mere ide njegova drskost i bahatost, može se videti u odbrani lika i dela „borca za slobodu“ Milana Radoičića, koji je uspeo da se „hrabro“ izvuče iz Banjske nakon pogibije Srba u okršaju sa kosovskom policijom.

„On nije akademik, niti pesnik, već čovek koji je rastao na ulici, rođen u Peći ali je uvek bio uz svoj narod. Kritikovali su ga zbog bogatstva. Vidite meni bogatstvo ne znači ništa, ako moj narod nema slobodu“, rekao je Vučić. Ova bestidna relativizacija je vrhunac licemerstva A. Vučića, jer njegov štićenik i glavni saradnik na Kosovu i Metohiji i te kako vodi računa o bogatstvu, a mogli smo da vidimo koliko mu je stalo do slobode srpskog naroda, koga je svojim delovanjem i katastrofom u Banjskoj, doveo u položaj da je sada otvorena meta terora Kurtijeve policije.

Naravno da su režimski mediji stavljeni u odbranu A. Vučića i njegove pogubne kosovske politike, a Milan Radoičić je slavljen kao „novi Obilić“.

To je istinska uvreda za svakog iskrenog srpskog patriotu i onoga ko zna i prepoznaje suštinu kosovskog zaveta, kao nerazdvojnog dela našeg nacionalnog identiteta, ali i brutalno skrnavljenje uspomene na Miloša Obilića, koji je junački poginuo u bici na Kosovu polju 1389 godine. Dok je tabloidni Obilić Milan Radoičić junački napustio Banjsku, njegov zaštitnik A. Vučić se i posle svega na sve načine trudi da ga opravda, bez obzira na farsu priređenu njegovim tzv. „hapšenjem“ i mogućim sudskim postupkom, koji se nikada neće okončati kao i mnogi takvi slučajevi do sada.

Očigledno je da taj „borac za slobodu“ treba da skrene pažnju sa isključive i neporecive odgovornosti A. Vučića za katastrofalni položaj Srba na Kosovu i Metohiji, kojima bezobzirno poručuje da se spreme za novu seobu Srba sa dela naše teritorije koja je nerazlučivi deo našeg nacionalnog identiteta i srpske istorije.

Nagledali smo se mi u toku ovih trideset godina velikih srpskih patriota koji su se enormno obogatili, a interes naroda čiji su oni „oslobodioci“ i zastupnici, samo im je služio kao pokriće za njihove kriminalne aktivnosti i to pod otvorenom zaštitom države .

Treba samo pažljivo pratiti saopštenja Srpskog nacionalnog veća i istupanja ljudi koji nisu vezani za ispostavu SNS-a „Srpsku listu“ i moći ćete da vidite da u srpskoj zajednici na Kosovu i Metohiji ima snage i pameti da se vodi drugačija i delotvornija politika, koja bi obezbedila opstanak i prosperitet Srba. O tome smo se osvedočili i nakon tragičnih događaja u Banjskoj prateći njihova reagovanja i analize nastale situacije.

Do A. Vučića očigledno ne dopire elementarno pitanje, kako može čovek odrastao na ulici, koji ima nekoliko krivičnih prijava, pored toliko obrazovanih i sjajnih ljudi iz srpske zajednice na Kosovu i Metohiji da bude „glavni branilac i zaštitnik Srba na Kosovu i Metohiji“, a koji je svojim delovanjem, zajedno sa njegovim patronom A. Vučićem, doveo srpski narod na Kosovu i Metohiji na ivicu ponora i nestanka.

I pri tome A. Vučić pokazujući svoju poslovičnu beskrupuloznost i amoralnost i ima potrebu da nam govori da njemu „bogatstvo ne znači ništa ako nema slobode“, a svi njegovi najvažniji saradnici, uključujući pre svega Milana Radoičića, danas su najbogatiji ljudi u Srbiji i predstavljaju njegovu klijentelističku, pretorijansku gardu, koja čuva njegov lik i delo i zaloga su njegovog opstanka na vlasti, što je njemu jedino važno.

I pored toga što je više od deset milijardi evra uloženo u poslednjoj deceniji na Kosovo i Metohiju, svakodnevno se ponavljaju apeli da se skuplja novac za narodne kuhinje, a predstavnici „Srpske liste“ i njihov potpredsednik sada su najbogatiji ljudi, ne samo u našoj južnoj pokrajini. To ne zanima A. Vučića, jer je njemu navodno „najvažnija sloboda srpskog naroda“ bez obzira na to što je narod doveden na rub egzistencije i opstanka zahvaljujući pre svega njegovoj politici na Kosovu i Metohiji.

Sve ovo pokazuje da je pogubni diktatorski način vladavine jednog čoveka koji je u svojim rukama koncentrisao svu moć odlučivanja prenet i na Kosovo i Metohiju. Razorene su institucije, ne postoji politički pluralizam, dominira partijsko zapošljavanje, nipodaštavanje vladavine prava, politički klijentelizam i otvorena pljačka državnih resursa, ne postoje nezavisni mediji i sloboda mišljena i kritike, ali što je posebno važno i sloboda političkog delovanja Srba na Kosovu i Metohiji – a što je dovelo do apsolutne dominacije „Srpske liste“, obične ispostave SNS-a na KiM.

Sve se to u još ogoljenijem vidu može videti na Kosovu i Metohiji, i dovelo je do širenja straha i nepoverenja u mogućnost slobodnog života i rada, što je sveprisutno i širom Srbije. Stvoreni su oblasni gospodari života i smrti, to su sada najbogatiji ljudi u Srbiji, odani sledbenici A. Vučića i njegovog ličnog kleptokratskog režima, a oni mu samo služe za dalje bogaćenje, dobijanje izbora i širenje straha i osećanja da su promene nemoguće.

Takvo je stanje i među vladajućom oligarhijom na Kosovu i Metohiji i nije to nastojanje da se „kriminaliziju Srbi na Kosovu i Metohiji“ kako to neprestano ponavlja A. Vučić, već je to samo jednostavno ukazivanje na pogubnost politike koju on vodi u Srbiji. A čija je najteža posledica dovođenje Srba na Kosovu i Metohiji u gotovo bezizgledni položaj, jer je srpska zajednica u potpunosti razvlašćena i sada prepuštena neobuzdanom teroru Aljbina Kurtija, koji ima podršku tzv. „međunarodne zajednice“ za borbu protiv „terorizma Srba na Kosovu“. To su ti međunarodni predstavnici i faktori odlučivanja, koje je A. Vučić do juče proglašavao za svoje intimne prijatelje i saveznike, njih ne pogađa ni užasavajuća činjenica da bolnice na severu Kosova i Metohije nemaju dovoljno lekova i sanitetskog materijala, bez obzira što se u njima leče i Srbi i Albanci i što se ne poštuje osnovna tzv. evropska vrednost o slobodi kretanja ljudi i roba.

Za njih je sada prioritet da u saradnji sa Kurtijevim režimom vode borbu protiv „srpskog terorizma“ na Kosovu i Metohiji, kako bi konačno dokazali da je Srbija bila i ostala jedini remetilački faktor u uspostavljanju mira u ovom delu Balkana.

Postavlja se u našoj javnosti nakon tragedije u Banjskoj osnovano pitanje? Da li je A. Vučić izgubio legitimitet da i dalje pregovara o Kosovu i Metohiji? Naravno da jeste, jer je krahom njegove katastrofalne, neodgovorne, kuntatorske i veleizdajničke politike na Kosovu i Metohiji izgubio pravo da vodi srpsku državu. Ne samo što je pogazio naš Ustav, već i zato što je razarajući institucije, uništavajući slobodu govora, šireći strah i svoj kleptokratski partijski sistem doveo u pitanje ne samo opstanak Srba na Kosovu i Metohiji, već i Srbije kao države i demokratske zajednice. Zbog katastrofalnih posledica i kraha kosovske politike A. Vučića, mora se zahtevati njegova neopoziva ostavka na funkciju predsednika Republike Srbije, jer to je osnovni uslov za otvaranje perspektive za demokratski i civilizacijski razvoj našeg društva, a samim tim i stvaranje povoljnije i stabilnije pozicije za obezbeđivanje dostojanstvenog života Srba na Kosovu i Metohije, koji pretpostavlja poštovanje ustavnog položaja Srbije i njenog suvereniteta.

Postavlja se u našoj javnosti nakon tragedije u Banjskoj osnovano pitanje? Da li je A. Vučić izgubio legitimitet da i dalje pregovara o Kosovu i Metohiji? Naravno da jeste, jer je krahom njegove katastrofalne, neodgovorne i veleizdajničke politike na Kosovu i Metohiji izgubio pravo da vodi srpsku državu

Ovako oslabljena i diskreditovana pozicija A. Vučića nakon tragičnih dešavanja u Banjskoj može samo dovesti do daljeg urušavanja srpske države na Kosovu i Metohiji i voditi definitivnom priznavanju nezavisnosti tzv. „kosovske države“, čemu je on neposredno doprineo svojim učešćem u desetogodišnjem pregovaračkom procesu.

U Proglasu Srpskog nacionalnog veća upućenom vladiki Teodosiju da hitno zakaže crkveno-narodni sabor se kaže: „Mi nemamo kuda, moramo ostati tu gde su naše kuće , grobovi naših predaka. Sa našom Crkvom koja je uvek kroz istoriju, kada je naš narod bio u bezizlazu, okupljala ga, organizovala i štitila ga. Ovo je taj trenutak koji moramo svi vrlo ozbiljno da shvatimo. Crkva je dužna da narod iz beznađa i haosa uvede u sabornost, što je u kriznim situacijama kroz situaciju uvek i činila. Zato molimo njegovo preosveštenstvo Episkopa Raško-prizrenskog Teodosija da u konsultacijama sa pokretima, partijama i viđenim Srbima, hitno zakaže crkveno-narodni sabor, na kome bi se donele važne odluke za dalju sudbinu našeg naroda i ohrabrili ga za organizovanje, dalju političku i nacionalnu borbu, za svoj status i opstanak“.

Niko ne može da ospori odlučujuću istorijsku ulogu Srpske pravoslavne crkve u opstanku srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ali treba naglasiti da predstavnici Nacionalnog veća nisu mogli nigde na Kosovu i Metohiji dobiti prostor za održavanje svoje Skupštine, čak ni u crkvenim portama, niti su primljeni na razgovor sa najvišim velikodostojnicima SPC, iako su to nekoliko puta tražili. Za svako poštovanje je njihova vera u snagu i ulogu SPC na Kosovu i Metohiji, o čemu nesumnjivo svedoči i naša istorija, ali sadašnja istorijska i društvena situacija zahteva njen mnogo delatniji i aktivniji odnos, jer je sada u pitanju opstanak Srba u našoj pokrajini, ali i ukupna politička situacija i kriza u Srbiji. Više nisu dovoljna saopštenja i osude. Za sada tog aktivnijeg odnosa nema, što se može videti i nakon događaja u Banjskoj i sve otvorenijeg i brutalnijeg terora kosovske policije.

Tokom nedeljne liturgije u Hramu Svetog Save na Vračaru Patrijarh Porfirije uputio je okupljenim vernicima sledeće reći: „Danas je više nego potrebno da se molimo za mir, za našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji. Unazad decenijama oni su na krstu, a danas se taj krst razbuktao. Da se molimo da im Bog da pre svega vere i snage i poverenja u Boga, da budemo uvek uz njih, ali da se molimo i za mir za sve on koji žive na Kosovu, jer nije moguće zadobiti mir u sebi i za sebe, ako je onaj pored nas nemiran. To je kao u jednoj familiji, u jednoj porodici. Može li muž biti miran ako mu je žena nemirna i obrnuto“. Podozrevam da posle ovakvih reći Patrijarha Porfirija plemenita težnja za ostvarivanjem sabornosti predstavnika Srpskog nacionalnog veća neće biti uslišena, kao i mnogo puta do sada kad je sadašnje delovanje SPC u Srbiji .

Mića Danojlić je zapisao u jednoj od svojih izuzetnih pesama i ove stihove koji nam postavljaju pitanje, koliko smo mi danas dostojni potomci onih junaka koji su bili spremni da se žrtvuju za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu države Srbije, jer ćutanje i muk građana Beograda na teror kojem su izloženi Srbi na Kosovu i Metohiji, ne ulivaju veliku nadu i ohrabrenje da smo danas spremni i voljni da odgovorimo sudbonosnom istorijskom izazovu pred kojim se danas neposredno nalazimo.

Uz kajmakčalansku golu padinu

Složno su jurišali, najbolji druzi;

Dede su nam proširivale otadžbinu

Koja se pod očevima zgrči i suzi

autor:Marinko M. Vučinić