Svi stolovi u bašti restorana su zauzeti. Puni iščekivanja, gosti pretežno iz sportske i novinarske branše čekaju strpljivo jednog čoveka i to zamislite slučajnost, svi u isto vreme. Zaokupljeni nekom svojom kombinatorikom, željom i nadom koju im je on pothranio ne bi li lakše došli do cilja. Ah da, tu se i dobro jede za dž.
On ih vidi i čuje i ako kasni, čak i kada nije tu. On ih zna “u dušu.”
Došavši napokon, jednim pogledom utvrđuje prioritete (boks mu je slabost), sa kime će najpre da popriča i koji slučaj prioritetno da reši. Moćan je.
Nije važno da li će mu se ohladiti čaj za jednim, a kafa za drugim stolom, ili ostati nepopijena kisela za šankom. Bitno je da za svakog od gostiju nađe reč ohrabenja, a tamo gde je posao završen, može i da se kucne čašom viskija. Da se zalije i proslavi.
Njegova dva raspevana i pregrejana telefona samo mu održavaju koncetraciju ionako izoštrenih čula. Sve konce drži u svojim rukama, povlači poteze, donosi odluke menjajući sudbine ljudima. Baš voli kad mu se prigasi dugačka, debela, za trenutak zapostavljena cigara. Tad može da odvoji par sekundi samo za sebe i da pripali cohibu ponovo.
* Velizar Đerić Đera – sportski radnik, bivši ministar za sport i omladinu u Vladi SR Jugoslavije.
Nenad Simić – Tajka
