Nepoznati istorijski insert iz vremena Drugog svetskog rata
- Srpska deca iz Srbije i Nezavisne Države Hrvatske na oporavku juna 1942. u Luganu u Švajcarskoj
- Akciju rehabilitacije za napaćenu decu organizovala i pomagala vlada Milana Nedića
- Trunka humanosti u moru zlodela
Posle prikazivanja dokumentarno-igranog filma Dane Budisavljević „Dnevnik Diane Budisavljević“ u medijima se pojavilo mnoštvo podataka o akciji Austrijanke udate za Srbina. Dianin suprug Julije, iz star srpske ličke porodice, bio je ugledni lekar i profesor na Medicinskom fakultetu u Zagrebu. Malo je poznato je da njegov rođeni brat Srđan bio ministar za socijalnu politiku i narodno zdravlje u Jugoslovenskoj kraljevskoj vladi koja se koja se posle vojne kapitulacije aprila 1941. godine skrasila u Londonu. Njegov pomoćnik bio je oženjen ženom koja je lično poznavala Dianu! Našavši se daleko jedna od druge, one su na poseban način uspostavile posrednu vezu u pružanju pomoći srpskoj deci u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Kako je jugoslovenska vlada bila pod budnim okom Britanaca, jasno je da za njih nije ni bilo neke tajne. Tako je bilo i kad je u pitanju pomoć srpskoj deci.
Jugoslovenska vlada doznala je šta se sve zbiva sa progonom Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ali nije mnogo činila jer u u njoj sedelo i nekoliko Hrvata. Ipak, Jugoslovenski crveni krst činio je koliko je mogao, naročito oko popisa vojnih zarobljenika u Nemačkoj i Italiji i slanja izvesne pomoći u hrani.
Značajna uloga Bogdana Raškovića
Nema pouzdanih podataka kada je Milan Nedić započeo seriju molbi nemačkoj vojnookupacionoj upravi u Srbiji da mu dozvole pružanje pomoći srpskom narodu koji strada u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Jedan od saradnika od poverenja bio je Bogdan Rašković koji je više od desetak puta boravio u raznim krajevima Endegazije u naročitim misijama, i svaki put u pratnji nemačkih obaveštajnih oficira. Rašković je posetio nadbiskupa zagrebačkog Alojzija Stepinca, bio sa Dianom Budisavljević, prikupio na stotine i stotine imena zatočenih Srba svih uzrasta i predlagao šta činiti.
Nemci su zbog dobrih odnosa sa Hrvatima vagali šta će i koliko pomoći Nediću u nameri da spašava Srbe. Postoji više događaja kada su se poneli sasvim drugačije od onog šta kao stereotip ponavljamo više od sedam decenija. Ovo što sledi je samo jedan primer (koji ne potvrđuje pravilo). Priča je zasnovana na autentičnoj arhivskoj građi i dostupna je istraživačima.
Trunka humanosti u moru zlodela
Vlada Milana Nedića i Srpski Crveni krst uspeli su da dobiju saglasnost od predstavnika nemačke vojnookupacione uprave u Beogradu (o čemu su oni nešto ranije tražili mišljenje od svojih nadležnih u samom vrhu u Berlinu, od Vlade i Crvenog krsta) da sredinom marta 1942. godine posebnom kompozicijom prevezu 565 mališana do Švajcarske. Nemci su uslovili da se o tom posle ne sme obznaniti ni jedna jedina reč niti da deca dođu u dodir sa jugoslovenskim građanima koji su tamo našli utočište. Posebno su insistirali da Jugoslovenska kraljevska vlada ne sme ni na koji način da bude uključena i naglasili da će u suprotnom sve zaustaviti. To su preneli Švajcarcima a oni o tome izvestili predstavnike Kraljevine Jugoslavije. Vredi istaći da je uslov ispoštovan. Jugoslovenske diplomate poklonili su znatnu sumu novca švajcarskom Crvenom krstu i to je bilo strogo poverljivo urađeno.
Operacija je odložena za maj jer se u međuvremenu iskomplikovala nabavka kompozicije i maršruta puta. Na kraju je pronađeno rešenje pa su deca putovala preko Nezavisne Države Hrvatske i Italije i u Švajcarsku stigla 1. juna 1942. godine. Po dolasku 453 mališana (od toga 164 devojčice i 289 muškarčića, starosti između pet i deset godina) smešteni su u četiri logora u blizini Lugana u kojima je bilo žena koje su znale srpski jezik i nekoliko rimokatoličkih časnih sestara. Lekari su pregledali svako dete i o obavljenom poslu izvestili domaćina a oni su o tome diskretno obavestili Jugoslovene: deca su oporavljena, zdravlje je na zavidnom nivou, nema zaraznih bolesti.
Oporavak prve grupe dece Švajcarcima je bio povod da predlože Jugoslovenima da još nekoliko grupa dece od po 500 mališana dovedu iz Srbije na tri meseca u istoj švajcarskoj kompoziciji kojom se vraća prethodna grupa, što je bilo prihvaćeno. Jugosloveni su predložili da narednu grupu čine 500 mališana bolesnih od tuberkuloza, ali su Švajcarci odbili pod izgovorom da bi oporavak trajao od šest do devet meseci! Na kraju je dogovoreno da u narednoj grupu bude 400 zdravih mališana i 100 bolesnih!
U međuvremenu, u švajcarskim novinama objavljene su dve kratke reportaže o srpskoj deci. Ostalo je objavljeno da su deca pred novinarom odigrali „Kosovsko kolo“.
Sačuvana i dostupna arhivska građa ne pruža podatke kada je vraćena pomenuta grupa i da li je organizovan transport za sledeće. Zna se da su Švajcarci saznali od Nemaca da ne dozvoljavaju novi transport.
Gotovo osam decenija kasnije ova operacija se prvi put pominje u srpskoj javnosti. Ostaje pitanje zašto se sve to krilo posle rata! Najverovatnije komunističkim vlastima to nije išlo u prilog jer bi se znalo da je politika Milana Nedića bila odveć višeslojna! A to znači da je neko znao vrednost te dokumentacije Jugoslovenske kraljevske vlade i vlade Milana Nedića i nije je uništio već namerno sklonio u nekakav zapećak da bi je neko, kad-tad pronašao i pokazao javnosti.
Veljko Đurić Mišina
Izvor: Između Sna i Jave
