Da bi smo postali bogatiji, nužno je povećati domaću proizvodnju dobara i usluga. U teoriji to ne izgleda teško, ali u praksi postoje brojni problemi. U ovom tekstu baviću se problemom trgovinskih lanaca i trgovine uopšte.
Osnovna funkcija trgovine jeste da poveže proizvođača (ponuđača) sa jedne strane i kupca sa druge strane. Proizvođaču je u interesu da masovno proizvodi jedan ili uzak asortiman prizvoda, dok kupac želi da na jednom mestu ima široku lepezu, raznolikih proizvoda u malim količinama. Taj konflikt u praksi rešavaju trgovinski lanci.
Gde je onda problem?
Problem je u broju trgovinskih lanaca koji operišu na srpskom tržištu, kao i u vlasničkoj strukturi tih lanaca.
Da li na našem tržištu postoji slobodna konkurencija ili ne, kada je u pitanju trgovina? Ako malo prošetamo ulicama, videćemo da dominiraju jedni te isti trgovinski lanci: „IDEA“, „MERKATOR“, „RODA“, „MAXI“, s tim što su prva tri u vlasništvu jednog čoveka, a sva četiri u vlasništvu stranaca. Trgovina je malo specifična delatnost, pa ovde možemo reći da ne postoji samo oligopol (mali broj ponuđača), već i oligopson (mali broj kupaca) i to u isto vreme. Hoću da kažem da se trgovinski lanci ujedno nalaze i u ulozi kupaca (odnos sa proizvođačima) i u ulozi prodavaca (odnos prema potrošačima). S tim je ova situacija mnogo ozbiljnija.
Da li naši trgovinski lanci zloupotrebljavaju svoj položaj? Odgovor je više nego jasan- DA.
Kada je situacija na tržištu takva da se na strani, bilo ponude ili tražnje javlja mali broj subjekata, kao po pravilu dolazi do postizanja takozvanog džentlmenskog sporazuma. Naravno radi se o zajedničkom nastupanju kako bi se postigli što bolji uslovi razmene što faktički dovodi do stvaranja monopola. Ko biva oštećen? Svi sem samih učesnika u sporazumu.
Jedino gore od državnog monopola je privatni monopol – mr. ekonomije Nebojša Katić
Ja bi samo dodao da je još gore, kada imamo privatni monopol u rukama stranaca.
ODNOS PREMA RADNICIMA
Radnici u ovim trgovinama, iako visoko produktivni, primaju značajno niže plate nego radnici u istim ovim trgovinama u inostranstvu. Posao koji je realno predodređen za dvoje, završava jedan čovek. Ponekad moramo da čekamo i po desetak minuta da se neko od zaposlenih pojavi na odeljenju suhomesnatih proizvoda. Na kasama su kao po pravilu redovi od po desetak metara itd. Očigledan je manjak radne snage. Bes kupaca, iako nepravedno uglavnom je usmeren na radnike, koji pored toga što daju sve od sebe, objektivno ne mogu da postignu, da kupca usluže na način koji zaslužuje. Za svoj rad dobijaju nadoknadu koja po mojim saznanjima ne prelazi 25000 dinara. Alternativa- „Nađi drugi posao“
ODNOS PREMA PROIZVOĐAČIMA
Proizvođači robe široke potrošnje, ovde su možda i najviše oštećeni. Obzirom da se na strani tražnje javljaju svega dva krupna igrača, oni su u situaciju da proizvođačima diktiraju uslove saradnje. Tako imamao da se roba od proizvođača uzima po nerealno niskim cenama, da su rokovi plaćanja robe itekako dugi (do godinu dana), da se od proizvođača traži da plate takozvanu ulaznicu u trgovinski lanac i još mnogo toga. Pod ovakvim uslovima domaći proizvođači jednostavno nemaju šanse ni za opstanak, a o razvoju da i ne govorim. Mali i srednji proizvođači za ove lance nisu ni predmet interesovanja, a oni u Srbiji zapošljavaju najveći broj radnika. Tu treba dodati da su trgovinski lanci mahom iz inostranstva, što situaciju dodatno komplikuje. Oni favorizuju proizvode iz svoje domicilne države, pa tako u „IDEI“ možete videti da su proizvodi iz Hrvatske, znatno jeftiniji od domaćih proizvoda, što je po svoj prirodi čudno, obzirom da su plate u Hrvatskoj veće, da su ti proizvodi opterećeni carinama i transportnim troškovima itd.
ODNOS PREMA KUPCIMA
Naravno da će u situaciji u kojoj se nalaze trgovinski lanci obračunavati ogromne trgovačke marže. Više puta u raznim analizama dokazano je da su trgovačke marže u Srbiji među najvišim u Evropi, pa je država morala i da interveniše da marže na osnovne životne namirnice ograniči. Iz ovoga bi trebalo da sledi, da su ovi trgovinski lanci skuplji od konkurencije, međutim to nije slučaj. Mali porodični dragstori, koji zaračunavaju znatno manje marže i dalje su znatno skuplji od ovih lanaca. To je iz razloga što oni ne nabavljaju robu po istim uslovima (nabavljaju znatno skuplje) a ne retko robu nabavljaju od veleprodaja u vlasništvu ovih lanaca. Ako se ovako nastavi male trgovinske radnje će najverovatnije nestati i onda će situacija biti još gora.
ZAKLJUČAK: Trgovina u Srbiji, takva kakva je, predstavlja ozbiljnu kočnicu za razvoj. Situacija liči na odbojkašku utakmicu, između proizvođača i kupaca, gde trgovina predstavlja mrežu koja je podignuta jako visoko. Umesto da olakša plasman proizvođačima, ona im to svakako čini težim. Mali i srednji (lokalni) proizvođači, koji itekako mogu da doprinosu razvoju jedne zemlje, osuđeni su da traže alternativne kanale prodaje (male trgovinske radnje) koji imaju ograničen domet. Sve ovo otežava ulaganje u proizvodnju koja je ključ za rast BDPa, a samim tim i standarda građana.
PREDLOG: Možda ne bi bilo loše da država stane iza otvaranja regionalnih (domaćih) trgovinskih lanaca, koji bi imali obavezu da u svojoj ponudi imaju najmanje 70% proizvoda, proizvedenih u tom regionu. Time bi regionalni (domaći) proizvođači dobili prostor za rast i razvoj. Investiranje u proizvodnju počelo bi da ima smisla i svakako bi dovelo do poboljšalja i kad je u pitanju kvalitet i kvantitet domaće proizvodnje. Rast proizvodnje bi, malo po malo, kompenzovao uvoz tih proizvoda iz inostranstva, što bi pozitivno uticalo i na devizni bilans. To je po mom mišljenju i najveći benefit ove ideje. Jer kao što sam naveo u svom predhodnom tekstu „Devize su najoskudniji resurs Srbije“.
Dušan Zogović, ekonomista
gradjanin.rs
