U ovim danima kada se na sve strane prepliću politika, dobra namera i narodna volja, pred moje oči niotkuda iskrsnu jedna fotografija u kojoj prepoznajem suštinu svega što se dešava i što se dešavalo.
Na slici se nalazi sedmočlana srpska porodica i sa njima u istom kadru njihova krava. Fotografisani su u Kragujevcu 1896. godine ispred jedne fotografske radnje.
Elem, danas se svi oni čiji glas uspeva da nađe put na javnu scenu u bilo kom obliku i obimu kunu u svoju toleranciju, u pripadnost nekakvom građanističkom društvu, u osećaj za estetiku i kvalitet, a niko se više ne kune u čast. To samo znači da je nemaju. Čak i kada govorimo o onom delu intelektualaca ili javnih ličnosti, pošto se to dvoje retko kad podudara, koji su patriotski nastrojeni, među njima opet ima mnogo onih koji ne razumeju samu suštinu podela u ovom narodu. Ali sve te podele, duboko sam uveren, ukorenjene su u nepoznavanju ili nepriznavanju našeg seljačkog identiteta. I taj Beograd koji se danas više ponaša kao glavni grad Hrvatske nego Srbije, bio je selo do samo pre nekoliko decenija.
I kao što znamo, a što tvrdi i Slobodan Jovanović, Srbiju nikada ni od čega nije spasila bilo kakva institucija, već samo narod, tačnije rečeno, seljak. Od države časnih seljaka, poštenih, radnih i hrabrih ljudi, mi smo došli do građanštine u kojoj smo toliko zastranili da smo čak reč „seljak“ pretvorili u pogrdnu kvalifikaciju, skoro pa psovku.
Uporedimo ovu fotografiju sa fotografijom srpske porodice danas. Na skoro 90% fotografija na društvenim mrežama nećete naći članove porodice, već pojedinačne fotografije na kojima fotograf i fotografisani samo žele da pokažu koliko imaju stila (najčešće je učinak suprotan), koliko poseduju skupocenosti i gde izlaze. Te fotografije nemaju skoro pa nikakav smisao. Sa njih ne možete pročitati ništa o osobi koja se fotografiše, jer je ona potpuno izveštačena i predstavlja se u onom svetlu u kom će je društvo najlakše prihvatiti. Nije baš da ne želi ništa da kaže o sebi, već je ta osoba upravo to – jurišnik za trendom i pažnjom. Njihova fotografija ne govori hiljadu reči, već govori samo jedno, a to je da je osoba spremna za uklapanje u sve ono što je ovo vreme donelo sa sobom.
Na fotografiji sa kraja 19. veka vidimo roditelje sa svoje petoro dece i kravom. Na licima roditelja se lako vidi ponos i ta emocija je toliko ogoljena da jednostavno shvatate da je ceo njihov život, muka, trud sveden na decu u smislu da im je to dovoljno, da za njih materijalno ili nešto što ima veze sa statusom ne predstavlja apsolutno ništa. Krava je takođe nešto što nije na fotografiji zbog statusa, već iz zahvalnosti. To je doba u kom glad nije bila nesvakidašnja, pa ko je imao kravu, taj nije bio gladan. Ona je bila hraniteljica porodice, garancija da će deca imati od čega da izrastu u snažne i zdrave ljude koji će nastaviti tamo gde su njihovi roditelji stali i koji će održati ognjište zažarenim. Krava jeste božanstvo u Indiji, ali je božanstvo i na srpskom selu, samo što to oni koji glume građane ne znaju.
U toj buri ratova i preživljavanja, imati kravu značilo je imati sve. Mleko je ta tečnost koja je garantovala život. Danas je prisutna ta večita želja, a neiskrena je čim je neispunjena, o povratku prirodi. Srpski seljak je uvek živeo u dosluhu sa prirodom, a krava, ovca i koza su bile baš ta najjača spona i simbioza prirode i čoveka. Seljak je uvek sve ovo što ja pišem znao i zato je te 1896. godine ovaj domaćin sa fotografije doveo svoju kravu. Da joj se oduži za sve, da je upamte i obeleže kao člana svoje porodice. Zamislite, vi koji se samo medijski, a ne suštinski, borite za tu vrstu poštovanja i ljubavi prema životinji koliko dugo besplatno i prirodno postoji ono što vi želite da budete za novac.
I kako smo mi od takvog naroda, uzvišenog, časnog, zahvalnog, prirodnog i svesnog svog okruženja došli do ove snobovštine? Tako što smo sa fotografije izbacili kravu, a za njom i decu. Tako što smo umesto Boga izabrali sebe. Tako što više nismo sposobni da volimo ništa i nikoga ko nam ne donosi neku materijalnu korist. Tako što smo porodicu zamenili imaginarnim prijateljima sa društvenih mreža. Tako što smo šume načinili deponijama, potoke smetlištima, a reke otpadima svega i svačega. I za šta se mi sad borimo? Ko se bori? Ko nam govori šta da radimo?
Ispada da se borimo, a moramo se boriti pa makar i tako, za to da sami uništimo svoju zemlju. Bore se oni koji ovu fotografiju sa kraja pretprošlog veka ne razumeju. I oni koji nikada nisu razumeli prirodu, zemlju, poštovanje i poštenje.
Od prećutnog nadmetanja u tome ko će biti bolji domaćin, otac i radnik, došli smo do javnog nadmetanja u tome ko će biti veći tajkun, elitista i glasnogovornik nekih devijanata željnih moći.
Onaj deo ljudi koji se bore na nacionalnoj strani uz iskreni patriotizam, čak ni oni, koliko god bili pametni, ne mogu razumeti ovo podneblje i ovaj narod ukoliko ih ne dirne ova fotografija. Oni koji bi da nekoga vode ili usmeravaju, da budu uzor, a ne razumeju ovu fotografiju, oni nas nigde neće odvesti osim u propast i samoljublje, i sve to radi zarade.
Je li vas barem malo sramota pogleda svih ovih sa fotografije? Mene jeste. Stid me je čak i od krave, jer ovo što mi danas živimo nije dostojno ni njenog papka, a kamoli težaštva i žrtve ove porodice koja stoji pored nje.
Džaba vam komplikovane reči, skupa odela, fotelje u kojekakvim institucijama, tone odlikovanja, trosobni stanovi u Beogradu, prisustvo u medijima – ako ne razumete ovu fotografiju, ne razumete svoju zemlju. Ona, takoreći, nije vaša, ili vi niste njeni – nebitno je.
autor:Milan Ružić
Strasne reci…..ima istine u tome. Medjutim, to se uglavnom odnosi na drugosrbijance, autosoviniste i uglavnom za sve one koji su prisutni (stalno) na svim TV kanalima, a u medjuvremenu iskacu i iz frizidera. Da ne zaboravim i aktuelne junake rijaliti programa.