Petočlana porodica Dijane i Gorana Đorđevića u selu Ajnovce kod Kosovske Kamenice odlučna da ostane na svome ognjištu služi za primer mladim bračnim parovima ne samo u Kosovskoj Kamenici već i šire. Sa troje dece rođenih u istoj godini, Jovan (5), bliznakinje Sofija i Helena(4), kako kaže Goran, nastoje da radom i nadasve slogom grade i šire domaćinstvo ne bežeći od bilo koje vrste posla.
Iskusili su život u inostranstvu jer su kao mlad bračni par potražili bolji život u Beču ali su se poslije nepuna dva meseca vratili u rodno Ajnovce i kako navodi Dijana Bog im je ispunio sve želje, podario im decu i razbuktao toplinu doma.
-Samo što smo se pre nekih šest godina upoznali odlučili smo da zbog loše bezbednosne situacije i nedostatka posla potražimo bolji život u Austriji ali verujte to je crn hleb – počinje priču Goran i naglašava da je njemu i Dijani bilo dovoljno za ceo život savijanja kičme i glave po belom svetu.
Vratili su se u Ajnovce, gde su ih željno ćekali Goranovi roditelji i odmah prionuli na „otkoravanje“ dvadesetak hektara njiva,livada i pašnjaka.
Nema života u belom svetu. Ne znaš jezik,ne znaš ljude,navike a ovde u mom Ajnovcu svaki pedalj zemlje, svaki kamen znam i zato smo za ovih nepunih šest godina stali na noge – priča Goran.
Renovirali su kuću, proširili obor i štale u kojima čuva dvadesetak „Romanov ovaca“ koje se dva a neke i tri puta godišnje jagnje.
Svaka ima po dvoje pa i troje jaganjaca a njihova cena je duplo veća u odnosu na cenu domaćih jaganjaca – ističe Goran dodajući da je jedini stočar na Kosovu i Metohiji koji uzgaja ovu vrstu ovaca poznatih po kvalitetu mesa. Planira da u ovoj godini kupi ovna Češke rase Romanov ovce jer se pokazalo da se „izvorne Ruske “ moraju ukrštati kako bi se dobio bolji kvalitet.
Sa Dijanom koja je posvećena deci pritiče u pomoć starijim i iznemoglim Ajnovčanima, čiji naslednici rasuti po belom svetu, iz sata u sat ih zovu da pitaju za zdravlje roditelja.
Često se dogodi da dnevno obiđemo po desetak staračkih domaćinstava, koliko da vidimo da li su živi, da im prenesemo da su zvali njihovi i pitali za zdravlje – kaže Dijana ističući da većina njih nema snage ni da ode do prodavnice.
Zimi kada se zalede sokaci malo je onih koji izlaze iz kuća ali kada svane proleće i počene oranje bašti e tek tada, kako kaže Goran,počinju njegove „slatke muke“.
-Mole da im poorem baštu, ar dva, koliko da imaju da poseju luk i papriku, jer su ljudi navikli da imaju svoje ali starost uzima danak i zato verujete plašim se dolazećih dana jer neću moći da stignem da im ispunim želje – priča Goran i dodaje da ga ništa manje ne gnajve i dojučerašnje komšije pozivima iz inostranstva i molbama da im poore dvorišta da ne zarastu u korov.
I on i Dijana veruju da će se povratak u Ajnovce dogoditi jer nije mali broj njihovih vršnjaka koji ugledajući se na njih dvoje, kako navodi Dijana, planiraju da „ono što zarade“ ulože u oporavak svojih domaćinstava.
U Ajnovcu je do povlačenja srpske vojske i policije 1999. godine bilo živo oko 350 domaćinstava. Selo oslonjeno na šumsko područje Ajkobila bilo je najbrojnije u opštini Kosovska Kamenica a danas je broj odžaka koji dime prepolovljen.
Ipak Đorđevići veruju da njihovo za sada samo troje dece neće biti jedina deca koja će za neku godinu pohađati nastavu o trošku države Srbije savremeno opremljenoj školi u Ajnovcu.
Izvor: Telegraf
Foto: N. Zejak
