Ironično govoreći, zanimljiva je ideja da država piše udžbenike iz istorije, geografije i srpskog jezika. Kako država piše?
Koliko znam država već piše nastavne programe i odobrava udžbenike. Tako da se ne misli na to kada se kaže da će država da piše udžbenike. Pre nego što razumemo kako država piše, fizički tako da kažem, šta bi to država tačno pisala?
Uzmimo recimo istoriju. Tu je antička, pa neevropska, pa otkrivanje Amerika. Pa još mnogo toga. Zna li država o svemu tome dovoljno ili čak bilo šta što su nalazi istorijske nauke? Recimo da bi, primera radi, pisala o istoriji Indije. A opet, trebalo bi da se nešto o tome uči.
Ne znam zašto će država da piše udžbenike iz geografije? Koliko je država u tome stručna? Fizička geografija je verovatno najveći deo onoga što se uči iz tog predmeta, dok je politička geografija njegov relativno mali deo, ako uopšte spada u geografiju. Da li je Kosovo deo Srbije ili nije, kao i gde je srpski svet nije predmet geografije. I ako država, recimo, zna nešto o tome, šta zna o geografiji sveta?
O jeziku da i ne govorimo. Pretpostavljam da sve što država piše i objavljuje prolazi kroz ruke lektora. Sada će država da lektoriše lektore. Dobro, nije ni prva niti poslednja, bar među susedima.
Doduše kao i kod ozvaničenja istorije. Ne mogu da kažem da se to događa samo na Balkanu, jer ne znam, ali balkanska krađa i prekrađa istorije čini se da je, bar po povicima navodno pokradenih, veoma razvijena aktivnost. Ako je suditi po grčkim, bugarskim, crnogorskim, srpskohrvatskim i bosanskim zvaničnim izjavama. Kako se to krade istorija? Uopšte, kako se uspostavlja vlasništvo nad istorijom? To je naša a ne vaša istorija – kako je ta podela istorije uopšte moguća?
Znaćemo, pretpostavljam, kada država krene da piše udžbenike iz istorije. Kako će država, da se vratim na to, da piše? Koliko mogu da vidim, na dva načina. Poveriće pisanje državnim istoričarima, geografima i stručnjacima za srpski jezik, mada nisam siguran da to već nije slučaj. Moguće je da ima boljih, što će reći vlastima bližih, državnih pisaca udžbenika od postojećih, bar kada je reč o ova tri predmeta, pa će postojeći biti zamenjeni.
Drugi je način takođe poznat. Država će staviti na hartiju istine iz istorije, geografije i srpskog jezika koje su, kako se to kaže, od državnog i nacionalnog interesa. I gledaće da se one nađu u državnim udžbenicima. Dakle, cenzurisaće. Pretpostavljam da će se oformiti komisija koja će napisati uputstvo za cenzore, koje će država, a to će reći vrhovna vlast, odobriti. Ko i šta će dobiti i koliko mesta u istoriji, čija je koja reka i planina, a i kako se piše srpski.
Tako će država, pretpostavljam, pisati udžbenike. Sami cenzori, naravno, ne moraju ništa da znaju iz istorije, geografije ili jezika i književnosti. Pa, pravo rečeno, ne moraju ni pisci udžbenika. Država zna.
Izvor: Peščanik
