Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma pokazuje da se država sprema za veliki napad na pravo na slobodu izražavanja
Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma jedan je u nizu zakona koji se usvaja po hitnom postupku, bez ikakve javne rasprave.
S obzirom na to da je ovaj zakon donet u trenutku kada je, takođe po ubrzanom postupku, čak bez simulacije demokratske procedure, Zakon o unutrašnjim poslovima, kojim bi trebalo da se omogući biometrijski nadzor nad građanima, te veća ovlašćenja policije, bio na korak od usvajanja, problematika sve otvorenijeg uplitanja države u slobodu izražavanja može delovati gotovo bezazleno.
Drugim rečima, ako građanke i građani uskoro neće smeti da objave identitet policajca koji prekoračuje ovlašćenja i postupa brutalno, ako upotreba biometrijskog prepoznavanja lica, kao otvoren napad na pravo na privatnost, postaje legalna, onda činjenica da će za šest meseci svaka kulturna manifestacija koja se (su)finansira budžetskim novcem morati da ima logo na ćirilici, ne deluje kao napad na demokratske slobode.
Nacrt Zakona o unutrašnjim poslovima, za sada, pod pritistkom javnosti, povučen iz procedure usvajanja, privukao je pažnju, između ostalog, i zbog jedne nespretne formulacije iz člana 355, koja bi se mogla razumeti tako da se svima, bez dozvole nadležnog ministra, zabranjuje korišćenje reči „policija“. Ipak, reč je o tome da se drugim subjektima zabranjuje korišćenje reči „policija“ u nazivu, što je i dosad bilo propisano Zakonom o policiji.
No, i Zakon o upotrebi srpskog jezika i pisma u javnom životu, čiji sam naziv upućuje na preveliki stepen državne kontrole, pojedinim distopijsko-orvelovskim formulacijama izaziva strepnju i podstiče na razmišljanje koliko daleko država može, i na polju kulture, otići u nameri da ograniči građanska prava i slobode zarad utvrđivanja sopstvene moći.
U Predlogu zakona koji su poslanice i poslanici izglasali 15. septembra nalazi se i sledeća formulacija: „Ministarstvo kulture i informisanja će vršiti nadzor nad primenom ovog zakona, tako što će ministarstva, koja vrše nadzor nad poslovanjem u oblastima iz svojih nadležnosti, dostavljati spisak subjekata nadzora nad kojima će se vršiti nadzor primene ovog zakona“. U Analizi efekata zakona pak, kao propratnom tekstu uz sam zakon, kao pokazatelj kojim se prati nameravani efekat navodi se „odnos prema srpskom jeziku i ćiriličkom pismu, kao kulturnim i tradicionalnim vrednostima u našoj zemlji“. U daljem tekstu ne precizira se na čiji se odnos (prema ćirilici) misli – na odnos prosvetnih institucija, pojedinaca ili stručnih udruženja – kao ni to na koji će se način taj pokazatelj meriti.
O ciničnom odnosu zakonodavca, budući da praktičnih rešenja ili dokaza o ugroženosti ćirilice u tekstu Zakona gotovo da nema, svedoči i činjenica da sam Zakon sadrži tri strane, dok se među brojnim pratećim prilozima nalaze i „Ključna pitanja za analizu efekata na životnu sredinu“.
Poziv na izjašnjavanje
Ključni problem u vezi sa Zakonom o upotrebi srpskog jezika i pisama u javnom životu nisu toliko same odredbe, jer one mahom postoje i u Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama, već način njegovog donošenja. Donoseći ovaj zakon, država pokazuje svoju moć da, bez realnog otpora, ideologiju autoritarnosti plasira kao neizostavnu karakteristiku zakonodavstva. Naime, dosadašnje kritike s pravom su ukazivale na osobenu ulogu koju je ovaj zakon imao u jačanju i promovisanju ideologije srpskog nacionalizma, tj. u zatezanju odnosa sa zemljama u regionu.
Zakon je donet po hitnom postupku kako bi bio usvojen na „Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave“, te kako bi istovremeno bio donet i u Srbiji i u Republici Srpskoj. Jedini učesnici u procesu njegovog donošenja bili su Ministarstvo kulture i infromisanja u Srbiji, predstavnici Ministarstva prosvjete i kulture u Republici Srpskoj i Republički sekretarijat za zakonodavstvo Republike Srbije.
Nekoliko važnih pitanja ostalo je u senci debate između onih koji ponavljaju fraze o „ugroženosti ćirilice“, te o tome „kako država ne štiti ćirilicu“ i onih koji donošenje ovog Zakona tumače kao čin oživljavanja velikosrpske politike iz devedesetih. Najpre, ukoliko je ćiriličko pismo, pismo koje je u Ustavu određeno kao službeno pismo, te pismo dodatno zaštićeno Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama, na kome se i dosad odvijala kako sva službena komunikacija između institucija, s jedne, i građanki i građana, s druge strane, tako i obrazovni proces, ugroženo i u opasnosti od nestanka, to znači da konkretni akteri u okviru postojeće vlasti moraju snositi odgovornost za takvo stanje.
Iako je reč o samoočiglednom zaključku, ovo pitanje valja potcrtati zbog toga što su činjenice i odgovornost, kao ključne reči svake iole demokratske rasprave, izopštene iz razgovora o navodnoj ugroženosti ćirilice jasnom retoričkom strategijom. Ovoga puta ta retorika nije ostala ekskluzivna povlastica desničarski nastrojenih komentatora i medija, već je i zacementirana slovom zakona.
Reč je, naime, o kategoriji nacionalnog identiteta, s obzirom na to da se u odeljku „Pojmovi“ ćirilica definiše kao matično pismo – to jest „standardizovani tip ćirilice srpskog jezika, koja predstavlja uporište nacionalnog identiteta“. Dosadašnje zakonodavstvo, uključujući i Ustav, ovu kategoriju ne poznaje, premda prepoznaje kategorije nacionalnosti, nacionalne i etničke pripadnosti. Nacionalni identitet, međutim, nije sinonim za nacionalnost ili nacionalnu pripadnost, kao zakonom i Ustavom prepoznate pojmove na osnovu kojih se sprečava i zabranjuje diskriminacija.
Sama reč identitet, kada ne označava jedinstvene oznake na osnovu kojih se pojedinac prepoznaje u administrativnom sistemu, jeste termin pozajmljen iz postmoderne filozofije. U tom kontekstu ovaj termin odnosi se na nesvodivu suštinu koja ima značaj za (samo)razumevanje i predstavljanje pojedinaca ili grupa. Politika identiteta zapravo znači praktikovanje uverenja da bi grupe ljudi trebalo da se povezuju i politički organizuju na osnovu nesvodive suštine za koju veruju da im je zajednička. Ako je ćirilica zakonski prepoznata kao „uporište nacionalnog identiteta“, onda je ovaj Zakon zapravo poziv na izjašnjavanje.
Logika je jasna: svi koji problematizuju mit o ugroženosti „uporišta nacionalnog identiteta“, mada dokazi o toj ugroženosti nikada nisu predočeni javnosti, predstavljaju opasnost za „nacionalni identitet“.
Time se pun krug samoispunjujućeg proročanstva o „ugroženosti i propasti srpskog naroda“ zatvara.
Ćutanje struke
Ćirilica je ovde, dakle, iskorišćena da se osigura nadmoć politike nacionalnog identiteta i državnog aparata koji je tu politiku kreirao. Ironija je u tome što se u članu 7 ovog Zakona, kojim se definiše „Sistem zaštite i očuvanja srpskog jezika i ćiriličkog pisma“, kao jedan od načina kojima se taj sistem zaokružuje navodi i „zaštita srpskog jezika od uticaja ideoloških i političkih pokreta na njegovu standardizaciju“. Drugim rečima, dalekosežna posledica ovog Zakona jeste u tome što se agresivna državna intervencija u ograničavanju slobode izražavanja i nametanju određenih vrednosti poistovećuje sa zaštitom kulture od ideologije. Kategorija „nacionalnog identiteta“, kao sredstvo kojim se to poistovećivanje postiže, međutim, predstavlja nedvosmisleno veći stepen ideologizacije u odnosu na dosadašnji zakonski okvir.
Naime, postojeći Ustav ne samo da dopušta slobodno izražavanje nacionalne pripadnosti već štiti i one koji ne žele da se izjašnjavaju na nacionalnoj osnovi. Ukoliko je pak ćiriličko pismo „uporište nacionalnog identiteta“, onda je upotreba ovog pisma sama po sebi čin izjašnjavanja. To ne znači da i postojeći zakonodavni okvir nije podložan kritici, ali njegove izmene u smeru kapilarnog širenja identitetskog diskursa ukazuje na ofanzivu državnog aparata protiv već stečenih prava i sloboda.
Imajući u vidu da je u tek donekle uporedivoj situaciji, prilikom usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti, kojim je ozakonjena obavezna upotreba rodno osetljivog jezika, deo lingvističke struke okupljen oko Odbora za standardizaciju srpskog jezika reagovao, pozivajući se na ustavom zagarantovane slobode, logično je zapitati se kako se ovaj deo stručne javnosti odredio prema Zakonu o upotrebi srpskog jezika u javnom životu.
Štaviše, uloga struke obuhvaćena je, iako ne i sasvim precizirana ovim Zakonom. Naime, ključna novina, pored umnožavanja subjekata na koje se prethodni, i dalje važeći Zakon o upotrebi službenog jezika i pisama sada odnosi, jeste osnivanje Saveta Vlade za srpski jezik. Natpolovična većina članica i članova u ovom telu biće imenovana na predlog Odbora za standardizaciju. Dok je uloga Ministarstva kulture da nadzire primenu zakona, funkcija Saveta za srpski jezik biće u tome da „prati i analizira stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu“. Ovde je politika tešnjeg povezivanja struke i državnog aparata, i to na visoko zvaničnom nivou, više nego očigledna.
Primer Zakona o rodnoj ravnopravnosti i rodno osetljivog jezika plastično pokazuje da se nije radilo o principijelnoj odbrani jezičke politike i demokratskih sloboda u sferi kulture od autoritarnosti države i zakona. Štaviše, po svemu sudeći, izgleda da je efekat napada na uvođenje rodno osetljivog jezika kao „socijalnog inženjeringa“ i ideološke intervencije diktirane izvanjezičkim faktorima bio u tome da se ideologija „uporišta nacionalnog identiteta“ prikaže kao jedina bezopasna i prihvatljiva, posebno u jeziku i kulturi.
Razumljivo, zahtevati potpunu ideološku neutralnost jezičke i kulturne politike jeste idealistički, nedostižan zahtev. No, zahtev za nezavisnosnošću stručnih tela i stručnjaka od državnog aparata i vladajuće partije unekoliko je ostvarljiviji. U situaciji u kojoj, kao što primer Zakona o unutrašnjim poslovima, te mnogih drugih zakona koji se korenito menjaju preko noći, pokazuje, država iznova preti otvorenim napadom na pravo na slobodu izražavanja i pravo na organizovanje, saradnja na planu militantne kulturne politike nije ništa drugo nego čin saučesništva.
autor:Jelena Lalatović
