Dvoazbučnost: Hrvati neće, a Srbi hoće!

Hrvatski nogometni savez bio je izričit: dvoazbučni poster je ”neprihvatljiv Hrvatima”. Američkoj medijskoj kući ESPN ostalo je samo da cenzuriše rad poznatog brazilskog umetnika i ukloni ćirilicu.

Vatreni pre i posle cenzure ćirilice

Otkud tolika razlika između Hrvata i Srba po pitanju dvoazbučnosti? Kako to da u Srbiji niko ne uklanja latinicu? I ko je u pravu?

Krenimo od početka, od vremena kada nije bilo ni razlike ni dvoazbučnosti. Srbi su pisali Vukovom ćirilicom, a Hrvati Gajevom transliteracijom iste.

Sve se promenilo pre 60 godina, kada je u mom voljenom gradu potpisan Novosadski dogovor. Tog 10.12.1954. ćirilica i latinica proglašene su ranopravnim pismima srpskohrvatskog jezika, a Srbima i Hrvatima predloženo da ih podjednako nauče.

Međutim, Hrvati ni 1954, ni narednih godina, pa sve do danas, nisu želeli da prihvate ćirilicu.

Sa druge strane, Srbi su i 1954, i narednih godina, pa sve do danas, rado prihvatali latinicu.

Rezultat je da su Hrvati svoje pismo i sačuvali i proširili na Srbe, dok Srbi svoje pismo nisu ni čuvali ni širili. Umesto toga, progresivno ga gube i zamenjuju latinicom.

Da je umesto pisama u pitanju bila neka roba, ovo bi se zvalo preuzimanje tržišta. Da su političke ustanove – kolonizacija. Da su vojske – okupacija. A u svakom slučaju može se nazvati prevara. Srbi su u ”Novosadskom dogovoru” ispali naivni (da upotrebim najblažu reč) i izvukli deblji kraj.

Više odavno nema ni srpskohrvatskog, ni Jugoslavije, ali se Srbi tvrdoglavo drže prevare dvoazbučnosti.

Ne držimo se dakle prave dvoazbučnosti, koja bi podrazumevala ravnopravnost ćirilice i latinice u srpskom i hrvatskom. Ne držimo se čak ni ravnopravne zastupljenosti dva pisma u srpskom. Mi se u stvari držimo samo latinice, koja svake godine napreduje, i koju niko ne smatra problemom. Sa druge strane, ćirilica ne samo da se zanemaruje i svake godine povlači, već se i predstavlja kao problem.

Kada sam u Novom Sadu, gde smo i prvi put prevareni, napravio prvi skromni korak povratka ćirilice, proglasili su je kukastim krstom i silovanjem.

Bio sam prinuđen da u Srpskoj Atini branim srpsko pismo od Srba:

”Manipulatori su tu ćirilicu predstavili kao kukasti krst. U stvarnosti, ćirilicom nisu pisali ni Hitler, ni Pavelić ni Horti, ali jesu žrtve fašizma, od kojih su mnoge stradale u neposrednoj blizini Kulturnog centra. Za manipulatore, ta ćirilica je kršila novosadsku ravnopravnost pisama. U stvarnosti, ćirilični javni natpisi su u centru Novog Sada pali na ispod deset posto, tako da je ovaj natpis označio povratak, kako ćirilice, tako i ravnopravnosti pisama.”

Srpska i hrvatska politika prema dvoazbučnosti suprotne su u svemu sem u jednoj stvari: odnosu prema ćirilici.

Hrvati neće dvoazbučnost jer neće ćirilicu. Srbi hoće dvoazbučnost jer neće ćirilicu.

„Naivni“ je ipak preblago, zar ne?

Andrej Fajgelj

andrej.fajgelj.com