Kosti razasute svukud, razbacane, zdrobljene, pomešane s lešinama pomrle stoke i bačene preko ograde koje više nema…groblje?!
Piše: Mihailo Medenica
Zaludu nam, šiptarske zveri, grobove prekopavate
Pisao sam davno o tome, a kao da sam pisao juče, kao da ću pisati sutra, kao da će mi doveka faliti slova da dopišem još koji red…
Ne zna na koliko sam zadušnica bio na presvetom Kosovu i Metohiji- mnogo ali vazda premalo, jer za Srbina je svaki dan zadušnica na tom dlanu raja na zemlji i zemlje u raju.
Bilo je to u Vitomirici, nekad kućevnom domaćinskom selu na eho od Peći.
Bilo je ti u Vitomirici, bila je to Vitomirica, poznao sam je samo po sećanju…
Ranim jutrom smo stigli autobusima polupanih stakala.
Ništa čudno i ništa strašno, al strašno je kad ti više ništa nije strašno…
Šiptarska policija nam je dala deset minuta vremena na groblju.
Ej, krvnici da nam razmere koliko je Srbinu dovoljno od večnosti..?
Na groblju, rekoh, al gde je groblje…?
Ovo trnjište, ovi omari, ovi okovi nekoševine, koprive, palog granja, drveća, ovo smetlište…groblje?!
Svaki spomenik do jednog srušen i pregažen u komade.
Svaki grob otvoren, potrgan iz zemlje, zemlja preklana s toliko mržnje i besa…
Groblje?!
Kosti razasute svukud, razbacane, zdrobljene, pomešane s lešinama pomrle stoke i bačene preko ograde koje više nema…groblje?!
Deca nas kamenuju, vriše od smeha, slave ako gde koga pogode, policija se prene tek da zapali cigaretu.
Starac, zapravo, kosti što se jedva miču, teži brci od starine, nariče nad grobom sina.
Nad rupom, nema tu groba, nema sina, tek trag spomenika i sećanje da je bio baš tu.
U neku maramu, il veću maramicu, skuplja kosti, na koje naiđe, sinovljeve, ili..?
Vrišti od bola, suvarak, suze ga pretežu, svaka je teža od njega, ništa teže od patnje Srbinove na zavetnoj svetinji!
Lete kamenice, kiša, pljusak kamenica, potop kamenica…starac se sklupčao uz neki trn i doziva kosti, privio ih na grudi, stisao otac sina…
Svak tuži gde stigne, gde šta od kostiju nađe, neko će otužiti njegovo dete, on tuži nečije, sve su to deca istog oca i matere, kost je kost, vremena je sve manje a kostiju sve više…
Ljudskih, marvenih, ovih živih što jedva koračaju grobljem.
Grobljem?!
Mi mlađi smo se rastrčali da sakupimo što više, da sakrijemo u rupe i zatrpamo zemljom koliko se šakama može…
Gledam onu decu što zamahuju kamenicma, starce što ćutke stoje kraj njih, niko da im kaže: „greh je to, najveći“, no šta u toj mržnji mogu znati o grehu, a tek su deca, no u mržnji proklela sebe da nikad ne stasaju ni u šta nalik čoveku…
Groblje, pobogu!
Ako su na svojoj zemlji što im grobovi smetaju?!
Ako nisu uzalud ih prekopavaju, nema pod njima njihovog korena, već srpska kost ispod kosti, pa sve tako do u drob zemlje, do vekova minulih i budućih.
Je li Srbin ikad dovoljno mrtav?
Misle li da će biti dovoljno živi ako raspu kosti..?
Večnost bi da nam sabiju u deset minuta ali uzalud im, ne shvataju…
Više su te prazne humke srpska ognjišta negoli što će ljihove kuće ikada biti domovi!
Posvećena je svaka ta kost, vaskrsla još rođenjem, i kad je raspolute nije na dva slomljena, no na dva življa no ikad…
Vele policajci da nam je vreme isteklo, mučenici, kad je pa Srbin vremenom merio trajanje na Kosovu i Metohiji?!
Isteklo je njihovo onog trena kad su u grob dirnuli- mrtve su raskopali da sebe žive sahrane…
Do Prokletija se čuo lelek starca, siguran sam, i neka je.
Plač čoveka se čuje dalje od od ludačkog smeha neljudi, ne može se ni mrtav Srbin nadglasati, shvatiće…
U neki je žbun, trn, ćušnuo onaj sveti zavežljaj, kivot i mošti, da ako ih nađe kad dođe o zadušnice, ako ne sagori stara voštanica…
Ne znam koliko sam groblja hodočastio Kosovom i Metohijom svetim, svako je vitomiričko, svak je isti lelek, na svakom su iste kosti, naše kosti, kosti tela mog, kosti mog postanja i posvećenja.
Krviku ne bih dirnuo u grob, i zašto bih, znam ko sam, šta sam i odakle sam, no…
I juče gledam istovetne slike sa srpskim groblja zavetnoj svetnji. Istovetne kao pre dvadeset godina.
Sagorim u besu na tren pa se umirim, jer znam…
Znam zašto se nikad ne smemo odreći Kosova i Metohije- da nije naše ne bi nam grobove prekopavali, da je njihovo ne bi tolko kostiju bilo da ih rasipaju…
Mošti su to, a ćivot svaka marama u koju su sabrane…
Kad više ne bude kostiju biće njihovo, no kad ne bude kostiju Srba neće imati šta da bude njihovo, Kosovo i Metohija je kolevka i grob Srbinova pa i gde nam raskivaju kolevke- rađaćemo se, gde nam prekopavaju groblja- vaskrsavaćemo!
Obuzme me bez i preplave suze pa se umirim, rekoh, jer znam- da je njihovo imali bi mira na zemlji, da nije naše kosti se poznale ne bi do u samu drob vekova…
Nisu Dečani večni što su od kamena, no od tih kostiju, moštiju, ne zaboravi Srbine to nikada, jer će te i preci i potomci zaboraviti!
Nije grob gde te u hladnu hum spuste, no gde te u toplo nebo uzdignu- Kosovo i Metohija je to!
Mihailo Medenica
