EPS mora da ostane nacionalno dobro

Da li i zbog čega Srbija planira da privatizuje Elektroprivredu Srbije? Praksa u državama poput Češke i Mađarske pokazuje da javna preduzeća mogu biti uzorne kompanije

Privreda kao egzistencijalni osnov razvoja društva odnosno države je nezamisliva bez energije, električne naročito; ona je conditio sine qua non ekonomske aktivnosti – krvotok privrednog rasta uopšte; njena kontinuirana isporuka je aksiom a njen, čak i kratak nestanak, doživljava se kao smak sveta. Stoga njeno snabdevanje i potražnja moraju da budu u svakom trenutku izbalansirani. Energija je bila i ostaće nezaobilazna globalna geopolitička ali i domaća tema.

Decenijama se nagađa o privatizaciji EPS-a. Međutim, umesto da aktuelna srpska vlast izbegne greške prethodnika („Sartid” je 2003. prodat za 23 miliona dolara), pažljivo oslušne javnost i domaće dobronamerne stručnjake, režim samouvereno korača ka njegovoj transformaciji u akcionarsko društvo – putem koji nedvosmisleno vodi prodaji. Predsednik Republike i Vlada naime smatraju da je mnogo bolje upravljanje u narednoj iteraciji, prepustiti privatnom sektoru jer:

– će stranci mnogo efikasnije voditi kompaniju;

– se vlasnici malih firmi bogate na račun javnih preduzeća;

– će se zaustaviti zapošljavanje neodgovornih stranačkih članova;

– treba popuniti budžetske „rupe“;

– jednom rečju „mi to ne umemo da radimo“.

„Previđa“ se pritom da je rasprodaja (pravo ime privatizacije) državnih preduzeća srž srpske ekonomske i socijalne tragedije. Rezultat kriminalne sprege politike i enormnog novca jeste ekstremno siromaštvo i masovne bolesti – do 2025. biće potrebno zračenje za 40.000 pacijenata obolelih od karcinoma (Grujičić).

Prisetimo se prodatih pa iščezlih preduzeća (Lola, Jat, Beobanka, IMT…), spisak je beskrajan. Deregulaciju kao privatizacioni model, ne pominju više ne samo američki ekonomisti (Saks, Štiglic, Perkins) već ni zemlje Evropske Unije koje su prodale čitave grane svojih industrija shvativši koliko privatni sektor u nekim segmentima može da bude neuspešan. Odličan noviji primer je francuska elektroprivreda koju je vlada svojevremeno delimično prodala. Zbog katastrofalne nebrige i neadekvatnog upravljanja novih suvlasnika, vlada bi trebalo da ove godine dovrši renacionalizaciju Elektroprivrede Francuske (EDF, ELECTRICITE DE FRANCE), preduzeća sa preko 520 TWh instalisane snage.

„Čudo“ ili iluzija?

Najdrastičnija manifestacija ovakve „ekonomije“ je kada država ostaje bez imovine zato što ne želi, ne ume ili ne sme da suvereno, savesno i stručno uredi javne finansije. Ako tako nastavi, Vlada ubrzo neće imati čime da garantuje inostrane kredite koje koristi za održavanje likvidnosti a prodaju državnih obveznica će i dalje predstavljati kao poverenje stranih investitora u srpsko ekonomsko čudo. To „čudo“ danas ima BDP od oko 7.800 evra po glavi stanovnika, naspram austrijskih 45.000. Uzgred, Srbija je krajem osmadesetih imala, izraženo u današnjim dolarima, preko 11.000 američkih dolara.

Strateški delovi privrede zemlje kao što su energetika, poljoprivreda i šumarstvo proizvodnja lekova, vode, namenska industrija itd, moraju da ostanu nacionalno dobro, jer ko god ih kupi jedini motiv biće mu profit. S druge strane, praksa u bivšim tranzicionim zemljama pokazuje da su, zahvaljujući aktivnoj politici države, neka javna preduzeća postala uzorne kompanije (češki „ČEZ“ ili mađarski „MOL“).

Srpska Vlada, pod političkim pritiskom trećerazrednih izaslanika Bele kuće i Evropske unije, ne odustaje od neoliberalnog modela kao „najefikasnijeg leka“ protiv ekonomskih nedaća. Zemlja se de fakto odrekla imovine, poslušno prihvatajući status dužničke robinje. Kolektivni zapad i inače na balkansko poluostrvo gleda kao na izvor sindikalno nezaštićene, jeftine radne snage i tržište za svoje proizvode, banke, osiguravajuća društva.

Decenijski tropar „direktna strana ulaganja“ ne može da pomogne da se sistem stabilizuje. Ovakva privatizacija je do te mere obesmišljena da treba proveriti ko je tu zapravo ulagač (Dušanić). Naime, stranim investitorima se nude dugoročne poreske privilegije, besplatna infrastruktura, hiljade evra po zaposlenom, beneficirane cene energije…

Lomljenje kičme

„Dobronamerni“ privatizacioni saveti (u suštini ucene) Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda o stabilnom deviznom kursu i skupom dinaru, učinili su svoje: domaći realni sektor je zaustavljen a tržište se snabdeva stranom robom. Tako je kombinovanom metodom slomljena kičma ekonomskog sistema Srbije.

Nametanje neoliberalne strategije transnacionalnog, depersonalizovanog kapitala i gušenje bilo koje forme netržišnih ekonomskih odnosa, jesu najčistiji oblik destrukcije društva i države koju sprovodi Vučićev režim. Njegovi istrajni napori da se stranom/domaćem kapitalu omogući ničim sputana kontrola nad narodnim bićem, njegovim materijalnim nasleđem, su poprimili epske razmere.

Puno je primera koji ilustruju kako je ovakvu sudbinu na žalost, delio i EPS. Decenijska „kreni/stani“ izgradnja TE Kolubara B, usporeno rešavanje imovinskih pitanja na zemljištu u privatnom vlasništvu planski predviđenom za eksploataciju uglja, neblagovremeno ulaganje u modernizaciju termoelektrana, novac od povećanja cene struje koji završava u budžetu umesto u EPS-u kome je namenjen, dugovi Simpa, Azotare u stečaju, Petrohemije, Trajala, FAP-a, konvertovani su u danas obezvređen vlasnički kapital.

Sui generis

Sui generis slučaj su pogrešne procene doprinosa alternativnih energetskih izvora (vetroparkovi). Ruku na srce, na tu američku prevaru nasela je i Nemačka. Njen bivši savezni ministar životne sredine Jirgen Tritin je 2004. godine rekao da će teret domaćinstava za obnovljivu energiju iznositi „samo oko jedan evro mesečno, što je cena kugle sladoleda“. Ministar je i dan danas predmet podsmeha jer je bum obnovljivih izvora energije već 2013. naterao vladu da izađe s novom procenom od čak hiljadu milijardi evra predviđenih troškova do 2030-ih za Energiewende – nemačku energetsku tranziciju.

Posao Vlade je da donese najbolju dugoročnu politiku razvoja energetskog sistema a upravljanje EPS-om poveri odgovornom timu domaćih stručnih i posvećenih ljudi. „Energija“, EPS-ova revija od 3. marta 2023. piše da je jedna od najstarijih hidroelektrana „Zvornik“ postavila rekord u dnevnoj proizvodnji zahvaljujući obnovljenim agregatima i opremi, kao i da je EPS u februaru, pod vanrednim okolnostima, izvezao struju za preko 21 milion evra.

EPS je bez sumnje, kompanija najvećeg nacionalnog značaja. Nedopustivo je da se s njegovom/narodnom sudbinom poigrava ministarka enregetike čije pravo prezime javnost ne zna pouzdano. Srpske vlasti bi trebalo da siđu sa voza koji vodi ka prodaji EPS-a. U suprotnom, kondukteri Kolubare će ih izvaditi iz vagona zbog isteklih voznih karata.

autor:Milorad Perović, doktor ekonomskih nauka i dugogodišnji službenik Elektroprivrede Srbije