Srbija je već godinama na evropskom putu – postala je otrcana fraza, čak i fatamorgana „zalutalog u pustinji“. Isto toliko dugo se postavlja i pitanje: ka čemu to zapravo naša zemlja ide? Srbija je dobrovoljno ušla u proces evrointegracija koji podrazumeva određene reforme i usklađivanje sa zakonodavstvom Evropske unije, ali njoj je – za razliku od drugih – pridodat i politički uslov koji se tiče Kosova i Metohije, tačnije njegovog rešenja po želji onih koji su do tog problema i doveli, a to su zemlje Evropske unije, plus njihov glavni „gazda” Amerika.
Zar nije ambasador SAD u Beogradu Kristofer Hil u upravo datom intervjuu „Glasu Amerike” rekao da je „naša pozicija veoma jasna: svi treba da se priključe sankcijama Rusiji, posebno zemlje koje teže da se pridruže Evropskoj uniji… Mnoge male zemlje su uvele sankcije iako im to nanosi štetu, ali su to ipak uradile jer je to u višem interesu, i u interesu veće grupe kakva je EU. Voleli bismo da Srbija uradi isto, i da to bude deo njenog puta ka evroatlantskom sistemu”. Dakle, crkni Srbijo za tuđe interese.
Ima, doduše, i drugih nepoznanica. Jedna od njih je, na primer, i kako bi se međusobno kotirale države koje već imaju status kandidata za članstvo u EU, kao što je Srbija, i one koje će taj status dobiti „po ubrzanom postupku” – poput Ukrajine i Moldavije – a koje na tome mogu da zahvale pre svega ratu u Ukrajini? Jedna nepoznanica mogla bi da se tiče i formulacije o procesu proširenja koji bi bio „reverzibilan i zasnovan na zaslugama”. To bi, po mnogim tumačenjima, moglo da znači i „degradaciju” zemalja koje ne napreduju dovoljno brzo, a kao primer se navodi „Srbija koja nervira EU lidere odbijanjem da se priključi zapadnim sankcijama protiv Rusije”. Uostalom, Evropska unija je 2003. godine regionu Zapadnog Balkana dala obećanje o pristupanju. I još ga nije ispunila.
Prestrojavanje sveta
Za to vreme svet ne stoji, već se prestrojava i organizuje na način koji prevazilazi postojeće geopolitičke okolnosti i hegemone koji su njime do sada vladali. Jedan od tih modela je i BRIKS, ali treba naglasiti da to nije međunarodna organizacija već platforma za saradnju i razmenu, po čemu je slična G7, grupi najrazvijenijih zemalja. Nastao je, pre svega, da bi se pronašli načini za reformu međunarodnih finansijskih institucija kao što su MMF i Svetska banka, da bi se stvorio „jači glas i bolje zastupanje” ekonomija u razvoju.
Prvi neformalni skup grupe zemalja organizovan je 2002. na godišnjem zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Delovanje ove grupe zemalja je bilo konsultativno sve do sastanka 15. maja 2008. u ruskom gradu Jekaterinburgu, kada je zvanično predstavljen zajednički nastup BRIK. Osnovna platforma delovanja ovih zemalja usaglašena je oko reafirmacije vodeće uloge UN, na temelju principa vladavine međunarodnog prava. BRIK zemlje su tada najavile da imaju veoma ozbiljne ambicije da u značajnoj meri promene temeljne osnove globalnog svetskog poretka. Kada im se u decembru 2010. godine pridružila Južna Afrika, akronimu je dodato slovo „S” i tako je nastao BRIKS.
Na članice grupe, koje su označene kao ekonomije ubrzanog rasta, do danas otpada više od 40 odsto svetskog stanovništva, odnosno 3,2 milijarde ljudi, kao i oko 26 procenata svetske privrede. Na meti kritika grupe BRIKS je pre svega dominacija SAD i EU u institucijama kao što su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, sa zahtevom da radikalno promene ponašanje prema zemljama u razvoju. Jedan od zahteva BRIKS-a je i uvođenje više rezervnih svetskih valuta umesto jedne, sadašnje (dolar).
Članice BRIKS-a osnovale su 2015. godine Novu razvojnu banku (NDB), sa ambicijom da zemljama u razvoju ponude novi izbor pored Svetske banke i MMF-a. Nove članice banke sa sedištem u Šangaju postale su Bangladeš, Ujedinjeni Arapski Emirati i Egipat.
O odnosima unutar grupe govori i činjenica da nijedna od zemalja nije osudila svoju članicu Rusiju za rat u Ukrajini. Preko članstva u BRIKS-u se, očigledno, uspostavlja ravnoteža snaga u međunarodnim odnosima pa otuda i nervoza u SAD svaki put kada se izgovori BRIKS.
Koliku tek nervozu stvara to što su 23 države izrazile želju da se pridruže organizaciji? Na samitu BRIKS-a u Johanesburgu (Južna Afrika) doneta je odluka o prijemu pet novih članica u organizaciju – Argentina, Egipat, Iran, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Dogovor je postignut uprkos oklevanju Brazila i Indije da prošire članstvo u organizaciji.
Mnogi će reći da te zemlje žele da obezbede sebi novi kanal komunikacije koji ne podrazumeva nužno, na primer, trgovanje u dolarima. Ideja je da se na mala vrata zaobiđe američka valuta, zato što najgore što se može desiti zemlji jeste ovo što se desilo Rusiji – kada je 350 milijardi dolara iz ruskih deviznih rezervi zamrznuto u bankama širom Zapada.
Dedolarizacija
U poslednje vreme, zbog problema u bankarskom sektoru Evrope i SAD, članice BRIKS-a su povukle niz poteza uperenih u globalnu dominaciju dolara kao rezervne valute zemalja, i na taj način dodatno podstakle neslavni trend deglobalizacije svetske ekonomije. Stiče se utisak da pola sveta polako odustaje od korišćenja dolara.
Prvi na spisku ekonomskih manevara, koji je ovaj trend uveo na velika vrata, desio se kao posledica sastanka Vladimira Putina i Si Đinpinga početkom marta. Ruski lider se obavezao da usvoji kineski juan kao jednu od glavnih valuta za svoje međunarodne rezerve, prekookeansku trgovinu, pa i određene bankarske usluge, u trenutku kada trpi pritisak zapadnih sankcija.
Zamrzavanje međunarodne imovine Rusije i gašenje banaka iz međunarodnog sistema primoralo je tu državu da postane četvrta po veličini ekonomija, isključujući Hongkong, po obimu trgovine juanima, pokazuju podaci platnog sistema SVIFT. U Južnoj Americi je takođe došlo do promena. Brazilska vlada je najavila da je potpisan dogovor sa Pekingom u kom stoji da će bilateralna trgovina dveju zemalja biti isključivo u njihovim, lokalnim, valutama.
Polovinom marta desio se još jedan presedan. Iran i Saudijska Arabija su postigli sporazum posle više decenija međusobnog rivalstva i sukoba – i to upravo zbog posredovanja Kine. Saudijska Arabija je čak sa Pekingom dogovorila prodaju svoje nafte Kini u juanima, što je potez koji umanjuje dominaciju američkog dolara na globalnom tržištu nafte, naglašavajući pomak jednog od najvećih svetskih izvoznika nafte prema Aziji.
Ipak, u moru vesti o izbegavanju korišćenja dolara u trgovini, jedna je udarila svetsku javnost kao grom iz vedra neba. Kineski CNOOC i francuski „Total enerdžis” su zaključili ugovor o trgovini tečnim gasom u juanima.
Još tokom 2014. i 2015. godine BRIKS je uspostavio kontingent valutnih rezervi kao pandan MMF-u, i Novu banku za razvoj kao konkurenciju Svetskoj banci sa ciljem da finansira infrastrukturne projekte, a 2021. godine NDB je primila Bangladeš, Egipat, Ujedinjene Arapske Emirate i Urugvaj kao nove članice.
Srbija nije članica BRIKS-a, ali tradicionalno neguje dobre i prijateljske odnose sa svih pet dosadašnjih članica ove organizacije, kao i sa većinom zemalja koje bi mogle da postanu njegove nove članice početkom sledeće godine. Ekonomska i politička saradnja je svakako najdublja s Kinom i Rusijom, dok su Indija i Egipat, uz tadašnju Jugoslaviju, početkom 1960-ih bile zemlje pokretači Pokreta nesvrstanih.
Gledajući sa ovog stanovišta, Srbija bi u BRIKS-u bila dobro primljena, učvrstila bi neke već postojeće veze, stekla nove saveznike, otvorila bi se sasvim nova perspektiva koja uključuje pristup tehnologijama i inovacijama, tržištu kapitala, koordiniranom nastupu u međunarodnoj areni. Pa zašto onda nije i članica?
Kako je za „Sputnjik” naveo politikolog Dušan Proroković, jedno od otvorenih pitanja je geografski položaj. Ulazak u BRIKS suštinski bi označio i kraj evrointegracija. Naravno, relativno malo je onih koji u Srbiji veruju u budućnost evrointegracija, ali je i evidentno da bi takav rasplet doneo neke kratkoročne izazove i rizike. Koliko ima spremnosti u Srbiji da se izdrže kratkoročni izazovi i rizici zarad dugoročnih šansi i koristi? Odgovor zavisi od čitavog niza faktora sa vrlo složenim međusobnim uzročno-posledičnim vezama, kaže Proroković.
Pa ipak, nije da nema glasova. Prema rečima poslanika u Skupštini Srbije iz Socijalističke partije Zoltana Danija (onog što je komandovao jedinicom koja je tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju srušila „nevidljivi” avion američkog ratnog vazduhoplovstva F-117), najviše zakonodavno telo republike moglo bi da pokrene pitanje ulaska Srbije u BRIKS. „Prilika da se to razmatra pojavljuje se sve češće, pogotovo što je to multipolarni svetski politički integrisan sistem koji pruža velike mogućnosti za bilateralne međunarodne odnose”, rekao je političar u intervjuu listu „Izvestija”. Istovremeno je napomenuo da ovo pitanje do danas nije razmatrano u parlamentu. Ali iz izjave političara proizlazi da se takvi razgovori među poslanicima već vode.
Pogrešan put
Srbija ne bi ni trebalo da se nalazi na putu evrointegracija, već da se okrene saradnji sa svim međunarodnim akterima u onoj meri u kojoj je to njenom interesu, uključujući i zemlje BRIKS-a, rekao je za RT Balkan Miloš Jovanović, docent na Katedri za međunarodno pravo i međunarodne odnose Pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta i lider Nove Demokratske stranke Srbije, koja je iz svog političkog programa izbacila evrointegracije.
„Ne mislim da su tzv. evrointegracije Srbije nešto što je dobro, naprotiv, ne samo da na tom putu članstva ka EU moramo da se odreknemo KiM, što je za nas nedopustivo, već mi se čini da je i sama EU, koja je na neki način otelotvorenje današnje zapadne civilizacije, u civilizacijskom, kulturnom, pa i ekonomskom opadanju, i da Srbija tamo svakako ne treba da bude punopravni član“, smatra lider Nove Demokratske stranke Srbije i navodi da je u geografskom smislu Srbija tu gde jeste i da nam bliska saradnja sa EU odgovara, odnosno da predstavlja neku vrstu imperativa. Ipak, to bi trebalo raditi bez članstva u tom bloku. „Sa EU se može sarađivati u okviru Evropskog ekonomskog prostora bez članstva, što je optimalno rešenje. S obzirom na srpsku političku situaciju kojoj i dalje odgovara sintagma da je ona Istok na Zapadu i Zapad na Istoku.”
Iako je Srbija jedina evropska zemlja koja bi u perspektivi mogla pristupiti toj organizaciji, njena tešnja saradnja sa BRIKS-om kosi se sa stavovima Brisela, jer učlanjenje u ovu organizaciju isključuje članstvo u EU. Tako, na primer, Srbija koja ima za cilj da postane deo evropske porodice ne može da bude ni član Pokreta nesvrstanih iako je Beograd bio osnivač tog pokreta. Nedavno smo bili domaćini tog skupa, ali u svojstvu posmatrača.
Ne treba zaboraviti da je predsednik Aleksandar Vučić pre dva meseca rekao da će se u svetu dogoditi dramatične promene ako se u roku od godinu dana BRIKS-u priključe UAE i Saudijska Arabija, ali i još neke zemlje. Ne znamo šta je mislio pod tim dramatičnim promenama, ipak naglašavajući da će BRIKS biti pitanje za neke nove generacije Srba za 10 ili 20 godina. „Srbija se nalazi na evropskom putu. Dok sam ja predsednik, Srbija će biti na evropskom putu ovakvom ili onakvom. Hoćemo li postati članica EU u tom periodu, očigledno je da ne. Zato što nas ne žele”, poručio je Vučić. Paradoks koji malo ko može da shvati.
Dileme za građane nema. Ukoliko bi morali da biraju između ulaska u BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) ili u EU, u Srbiji bi za BRIKS glasalo 47 odsto građana, dok bi za EU bilo 35 odsto; za ulazak u BRIKS sigurno bi glasao svaki drugi građanin Srbije – 51 odsto ispitanih, za EU bi bilo 28 odsto ispitanih, dok bi za ulazak u NATO glasalo 10 odsto, pokazalo je istraživanje Novog trećeg puta, objavljeno 10. jula ove godine.
Reklo bi se da ovi brojevi obavezuju i da zvanična politika treba da bude usklađena sa njima a politička koketiranja, poput Krimske platforme koja zagovara vojno rešavanje pitanja Krima i sastanka u Atini na kome se branio teritorijalni integritet Ukrajine (sve sa Aljbinom Kurtijem, koji je uzurpirao suverenitet Srbije), prepusti onima čiji je to interes. Jer srpski nije sigurno.
autor: Slobodan Ikonić
