Genocidni Vuk Karadžić

3
3261
Foto: Josef Kriehuber, 1865. Javno vlasništvo

Izgleda da je Vuk Karadžić najveći neprijatelj i izdajnik srpskog naroda. I ja kao poštovalac dela genijalnog Vuka spadam u taj red izdajnika Sprstva. Potomci komunističkih zlikovaca, doktori samoupravnih nauka i klonovi njihovog sistema mišljenja, svesni ili nesvesni, oni koji su nas iz Evrope, u koju nas je Vuk uveo, odveli u Afriku, u koju nas je Broz odveo, sada preko određene gospode pucaju na Vuka iz svih teških haubica koje nisu pretopljene u Smederevu.

Možda je jedini veći izdajnik i neprijatelj Srba Dositej Obradović. Na fakultetu sam naučio „da je Dositej rekao šta bi trebalo raditi, a Vuk pokazao kako to treba uraditi“. Međutim, ja sam po zanimanju magacioner, moje znanje i mišljenje nije bitno.

Kome verovati? Doktorima sa Sorbone (još iz 19. veka) ili doktorima i akademicima univerziteta i akademija čiji je počasni doktor i akademik bio „šloser“ koga je „čovek od čelika“ ovde instalirao. Da se obračuna sa velikosrpskim hegemonizmom, sa Srpstvom, kao najvećom preprekom širenju komunističkog internacionalizma na Balkan. Potomci šlosera i čeličnog čoveka danas su vlasnici Srbije i gospodari njene svesti i savesti.

Dositej i Vuk su definisali Srpstvo. Prvi u srpskoj himni „Vostani serbie“, drugi u tekstu „Srbi svi i svuda“. Srbi su, iz mnogih razloga, srpstvo sveli na Beogradski pašaluk, ceo 19. i prve dve decenije 20. veka brobe za slobodu, bacili u bezdan. Uz bogatu pomoć i sa zapada i sa istoka: fašizam, nacizam i komunizam.

Dositej i Vuk su bili iznad svog (srpskog) vremena. Uvek su bili sumnjivi. Njihovi grobovi su na ulazu u Sabornu crkvu u Beogradu. To bi, kao simbol, moglo da znači: Crkva ih nije prihavtila, ali nije mogla da ih odbaci.

Trebalo bi da svaki Srbin, koji se bavi politikom i javinim poslom, bar dva puta godišnje pročita Vukovo pismo Knjazu Milošu. U njemu je podatak, između ostalog, da je Milosav Lapovac tražio da se u Srbiji pobiju svi pismeni ljudi jer su oni jedini krivci za sva zla. Tri godine posle tog pisma Miloš je Vuku dodelio penziju. Vuk je bio psimen, hteo je da opismeni Miloša, a kako, piše u Pismu.

Da Vas podsetimo:  Priča iz grada: Plata od 10.000 dinara

Kad neko napada Vuka, kao izdajnika i neprijatelja sprpstva, austrijskog i vatikaskog špijuna, neprijatelja ruskog i pravoslavnog… neko bi mogao „pomislit“ da upravo „tužilac“ radi ono zbog čega Vuka optužuje. Možda mu smeta duh Srpstva koji je sačuvan u Vukovim delima (50 obimnih knjiga koje se teško nalaze, a trebalo bi da ih poseduje svaka srpska porodica, kao tapiju, ili posednovni list).

Da li je Puškin, kao rodonačelnik modernog ruskog književnog jezika, izdajnik ruskog naroda i ruske književnosti? Šta li Rusi kažu o tome?

Kakvi li su tek izdajnici Rusi? Na svetskom prvenstvu u fuzbalu, usred zemlje Rusije, Rusi su nosili dresove na kojima su, straga, njihova prezimena bila ispisana nekom čudnom ćirilicom, pardon, latinicom. Ni jedno rusko prezime nisam mogao da pročitam. Eto šta nam rade neprijatelji rusije i pravoslavlja. Za sve je kriv Vuk Karadžić. Jer Rusi su Vuku Karadžiću davali ordenja, penzije, primali ga u akademije, davali mu počasne doktorate, bio je član njihovih književnih društava… I zato su ruska prezimena, na ruskim dresovima, ispisana latinicom, a naši vrli nacionalisti to nisu sprečili! Sramota za srpski narod.

Da bi se razumela izdajnička ugloga Vuka Karadžića u istoriji Srpstva, možda će nam pomoći odlomci iz teksta jednog bošnjačkog akademika1. Možda bi bilo od koristi uporediti kritiku bošnjačkog akademika i savremenih srpskih nacionalista:

„Jedna varijanta najgore fašističke ideologije osmišljena je u agresivnom pravoslavlju i njegovom vjerskogenocidnom radikalizmu od XII vijeka do danas, a njegovi interpretatori i realizatori su ekstremno svešenstvo, nacionalistički intelektualci (pisci, političari, istoričari, akademici i dr.) i vladari pomućene pameti.

U ovom genocidnom kontekstu stvorena je ideja o tzv. državnom jeziku, o srboslavlju i Srboslaviji, o etničkim čišćenjima i pokoljima u ime vjere (‘’srpske vere’’) i srpskohrišćanskog paganizma.

Da Vas podsetimo:  Sestre Maksić čuvaju svoje ognjište i porodičan posao

Svoju jezičku reformu Vuk je započeo 1814. godine, da bi već 1818. svojim Rječnikom srpskoga jezika verifikovao dominaciju ovoga jezika nad ostalim južnoslovenskim jezicima i stavio pod isti imenitelj jezik Srba u Šumadiji, Srba u Vojvodini i na Kosovu, zatim jezike svih Bosanaca, Crnogoraca, Hrvata (sem čakavaca i kajkavaca), te Vlaha u istočnim dijelovima Srbije. Ovaj Rječnik je doživio nekolika izdanja, poslije 1818. godine: 1827, 1854, 1896, 1930, i zadnje poslije 1960.

Cjelokupna Vukova reforma, uz pomoć notornog austrofila Kopitara i Beča, odvijala se u kontekstu suprotstavljenih interesa Austrougarske i Rusije i konflikata sa Turskom. Vuk je vješto koristio i jedne i druge i uspostavljao temelje ne samo srpskoj usmenoj i pisanoj kulturi na narodnom jeziku, oponirajući nastojanjima crkve, nekih konzervativnih pisaca i aktuelnih predstavnika vlasti u Srbiji, već je uspostavljao i osnove za buduće nacionalističke i velikosrpske projekte.

(…)

Vuk i njegovi istomišljenici vodili su u Srbiji, i oko nje, borbu za afirmaciju narodnog jezika i usmene narodne tradicije, što je naučno promovisano i knjigom ‘’Rat za srpski jezik i pravopis’’ Ðure Daničića (izd. 1847.). Vukova reforma jednom svojom nacionalističkom komponentom (onom ‘’Srbi sve i svuda’’) našla je pedesetih godina XIX stoljeća, i dalje tokom XX, ne samo jezičku potvrdu već i nacionalističku, i genocidnu, u djelima kao što su Njegošev “Gorski vijenac’’ (ona ‘’Istraga poturica’’ prva je literarna potvrda etničkog čišćenja, međunacinalne i međuvjerske mržnje i pokolja koji su slijedili tokom tri stoljeća – do danas), zatim u nekim pjesmama Branka Radičevića (fragmenti iz “Ðačkog rastanka’’) i Ðure Jakšića (“Otadžbina’’) , u djelima Janka Veselinovića (“Hajduk Stanko’’) , kao i u srpskim epskim pjesmama, te u crnogorskoj i hrvatskoj epici. I posebno u novijoj književnosti u djelima Iva Andrića.“

Staro pravili je bilo da je leto period kada nema dovoljno „uzbudljivh“ vesti pa moraju da se izmišljaju, ili se vade iz naftalina neke teme i ideje koje će biti, možda, ostvarive u dalekoj budućnosti kao kanal Dunav – Morava – Vardar – Egejsko more. Da li je u Vuk Karadžić zgodan za „sveobuhvatne“ napade u peridu kada mnoga glasila nemaju o čemu da pišu?

Da Vas podsetimo:  Bajatović kaže da ne brinemo za gas, jer zavisimo od Bugarske, a ministarka turizma da nam je mnogo bolje nego u EU

Možda je „hajka na Vuka“ agenda novih vlasnika Srbije?

(nastaviće se)

1 Citati su preuzeti iz teksta „BOŠNJACI I NJIHOV JEZIK KROZ HISTORIJU“, Objavljeno: 06. September 2005. 00:09:00, Piše: Alija DŽOGOVIĆ, http://www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=18884

Srđan Ljutić

Vidovdan.org

3 KOMENTARA

  1. -Узалуд се трудим Гинтер Грас-
    Господине Гинтер!-Шта је!?
    -Због чега тим грубим тоном!?-
    Па нађи неку мачкицу да ти голица уши!-
    Не, нисам мислио на то.-Него на шта ,него на то да си мислио на женску!-Ха, ха.
    Па све врца ,пупи пролеће, баште авлије.
    Али лето је.Код нас је „вечито пролеће“.
    Реци шта мислиш, имам пуно обавеза око пакленог зборника“!
    -То Вам је радни наслов!?
    -Тако некако, ето открио сам ти мало, гореће, крчкаће се.
    -Као књиге на тргу, што спалисте Ви, а набедисте комунисте!?-
    То си гледао негде!?
    Да, да, архивски снимци!-Телевизија је чудо!-
    Него ти си чуо ономад за мене и мој „Лимени добош“?
    -И свирао на њему.-Шта! На салашу си добошарио:“Ахтунг!“Ахтунг“!(Пажња!Пажња!)
    -Ма, не бре, вежбао сам прво за рок састав, прво сам лупао у канту, дрвеним палицама, па у теглу са целофаном, док се нисам докопао правог добоша „Амати“, код буразера, од тетке на селу.
    -Чуо сам да су хтели да ти одузму Нобелову награду!
    -Ха,ха,ха.Не дам им, то сам мукотрпно стекао.
    -Баш као што ја стичем драгоцено искуство, анксиозност, срећицу, то је затвор без жица.
    -Извини, имам Гебелса на вези.-Гебелс, стаци кафу горчиву, сад ћу ја ,имсм саговорника на телепатској вези, писца у покушају
    .-Ја, ја, затвор без жица је анксиозност.-
    Јеси пробао са регресивном хипнозом?-Мислиш, удахнем дубоко, па издахнем па позитивне мисли?
    -Баш тако, баш тако.-Бадава опет цвикам, страх ме, све те амксиозне сензације, оно кад ти крену лептирићи у стомаку, штрецаш се на шток од врата.
    -Ништа ипак није, као конц логор.-Баш тако
    .-Него , господине Гинтер Грас, виђаш ли ми стрица Добривоја?!
    -У, још како, питаш ме глупост.
    -Играмо, редовно таблић, ха,ха,ха,ха, најјача му је фора:“туј’ не мрдај, пушка у бунар!“?
    -Дере ме у таблићу, како блефира, не могу да га нахватам..Пљуцне у прсте, прецепи шпил, и подели по три карте.
    Него буди добар синко, тако ћеш бити позитиван, и лакше ћеш поднети анксиозност.Видећеш ишчезнуће негативна енергија као мехурући од сапунице.
    И добићеш Нобелову награду, као ја.
    Сети се шта ти је мој земљак Херман Хесе, рекао!…
    Сетим се!Сетим се увек.Ћус (поздрав).Ћус(живели)!
    Душан Дојчиновић

  2. Mada ti duh teksta prozet prezimenom ti, nije potrebno da se i LJUTIS na
    a b e c e d n e a z b u c a r e jer: Vuk je jezicki genije, a ovi su m i s a o n i azbucari- upinju se da upiju makar
    „abc“, a savladavsi „a“ dalje nikako da b e k n u, c e k a v c i…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime