Još jedno razmatranje na temu spomenika Stefanu Nemanji i Stefanu Lazareviću
Uz svest o tome da „nad prosutim mlekom ne vredi plakati“, razmatranje na naslovnu temu post festum može imati samo jedan razlog i opravdanje – skretanje pažnje na mogućnost da jedan umetnički eksces potencijalno postane nova tradicija, zasnovana na anti-tradiciji. A da je reč o „metastazičkom procesu“ ukazuje činjenica da je prvonavedeni kompleksni projekat potvrđen isto tako nemuštim spomeničkim rešenjem na potesu Bulevara Despota Stefana. Pretpostavka budućih rešavanja sličnih problema razlog je retroaktivne analize kompletnih procesa navedene novije spomeničke tradicije te je najpre neophodno prepoznati ih.
Osnovni zaplet u dijalogu protivnika i pristaša spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu sadrži se u činjenici da su učesnici „govorili različitim jezicima“. „Jezička barijera“ po običaju reflektuje nepoznavanje značenja tuđeg govora. Fenomen smisla aktualizuje se na osnovu činjenice da se nazivi odnose na pojmove koji referišu na određena značenja u čemu se i ogleda smislenost. Na samom početku uočava se da komunikološke zapreke, zapravo, ukazuju na jedan dublji problem, koji se ogleda u činjenici da je „naše kulturno, duhovno i političko biće“ izgubilo sposobnost da definiše problem. Kao što je poznato, to je osnovna premisa njegovog rešavanja.
U poplavi raznoraznih tekstova ideološki zaslepljenih „sagovornika“ na temu „za“ i „protiv“ spomenika na Savskom trgu, „slamka spasa“ uočena je se u autorskom prikazu Mehmeda Slezovića Šta je to „dobro, lepo i značajno“ na spomeniku Stefanu Nemanji u Beogradu, objavljenom na portalu Danas još 27. avgusta 2020[1]. Ono što deluje otrežnjujuće u autorovom pristupu problemu jeste jedan „povratak u stvarnost“ bez ideoloških opterećenja. Kako su pokazali potonji događaji, od vremena objavljivanja teksta od nje smo se dodatno, kolektivno, dosta udaljili. Pri tome, na fenomen stvarnost odnosi se i izvesna dihotomija značenja, na prvom mestu u domenu realiteta životne a potom i umetničke sfere. Konačno, Slezović je ukazao na uzrok nesrećne posledice a reč je o opštem neznanju koje uključuje i deficit spomeničke kulture, koji se na ovim prostorima mogu pratiti kroz niz neuspelih rešenja na veoma značajnim lokacijama. Autoru je za „uklanjanje katarakte duhovnog pogleda“ bila neophodna asistencija estetike, etablirane filozofske discipline koja se neretko bavila fenomenom plastičkog oblikovanja. Prvi problem uočen je na nivou antiteza pojedinačno-univerzalno, odnosno – istorijsko-večno kroz trapavo tumaranje naših savremenika između ciljeva faktografske dokumentarnosti i istinitosti na ontološkom tj. fenomenološkom nivou. Nedostaje dakle istina imanentna umetničkom delu što i samu odrednicu umetničko dovodi u pitanje. Zaključak je da ovom kao i nekim drugim rešenjima izostalo unutrašnje jedinstvo (ideje i oblika) kao i izraz, na šta je Slezović precizno ukazao. Kraće razmatranje o problemu savremenosti pravo je osveženje za čitaoce a katarza se prepoznaje u nekoliko zaključnih pasusa: „U jezičkom pogledu likovna bezizražajnost prati ovu karakternu ispraznost. Stoga se ovde ne može govoriti, ne samo o realističnom izrazu, čak ni o dosledno sprovedenom anahronom i tipskom akademskom realizmu. U pitanju su najopštije dekorativno-bezizražajne formule zanatskog oblikovanja bez emocionalne ili intelektualne inspiracije i težine, puko zanatstvo, ili još pre šablonska predstava izgleda srednjovekovnog kostimiranog lika bez životne supstance karakteristične za umetničko delo.“[2] Selektivnost kod preuzimanja tradicionalnih uzora sa grubim razdvajanjem ikonografije i stila i još grubljim odstranjivanjem ustanovljenog značenja iz njihovih ukupnih konstitucija moralo je rezultirati hibridnim rešenjem, koje pojam amaterizam predočava u negativnoj konotaciji.
Problem javnih spomenika u Srbiji „nije od juče“ pa čak ni kod jednog od najuspešnijih primera – konjaničke statue Kneza Mihajla, koju je nadahnuto i studiozno oblikovao Enriko Paci, sa znalački dekorisanim postamentom prema zamisli Konstantina Jovanovića – nije izostala polemika o tome da li mu nedostaje kapa. Naš narod je po tom pitanju veoma zahtevan i sitničav (bio?). To je trebalo da bude upozorenje svakome ko je negde nekome hteo da podigne javni spomenik. Da je konjanička statua složena i rizična forma pokazao je i primer skulpture Hajduk Veljko na konju, koji je za potrebe ukrašavanja platoa ispred Saborne crkve u Negotinu izveo Nebojša Mitrić. Na stranu narodne doskočice u polemikama oko prikaza konja u smislu da li je u pitanju „kušljo“ ili „kušlja“ ali načinjen je promašaj postavljanjem konjaničke statue na vrh fontane (?). Kasnije je to amortizovano pomeranjem celokupne instalacije prema parku i pretvaranjem stepenastih kada od fontane u terasaste cvetne rundele. Da se to nije zaboravilo ne bi se stiglo tamo dokle se stiglo. Uzalud su bili višegodišnji napori istoričarke umetnosti Leposave Milovanović da se skulpturalno grupa Hajduk Veljko u boju znamenitog vajara i minhenskog đaka Mihajla Tomića realizuje kao spomenik u Zaječaru. Prevagnulo je drugo rešenje u skladu sa prethodno opisanom tradicijom. Srećom, još uvek je u Srbiji dovoljno uspešno realizovanih spomenika sa skulpturama jednog Đorđa Jovanovića, Rudolfa Valdeca ili Tome Rosandića ali i nekih potonjih vajara, da, kao narod možemo sačuvati malo kulturološkog dostojanstva. Za takve primere karakteristično je da su u pitanju umetnička dela, čiju estetiku postuliraju ideje, koje posmatrači doživljavaju kao sopstvene, prepoznavajući se u njima. Fenomen kolektivnog prepoznavanja u jednom umetničkom delu – javnom spomeniku, izgleda, definitivno pripada prošlosti. Očigledno da se u ovom problemu skriva i prvonavedeni – problem definisanja problema.
Podizanje spomenika Stefanu Nemanji u prvim decenijama trećeg milenijuma ipak je legitimno htenje, ko god da, primarno, stoji iza te ideje. Čak je i mesto uspešno odabrano – na kraju ulice koja nosi njegovo ime i na osnovu toga trajno identifikovane u svesti građana. Takođe je i na početku ove ulice ukoliko se posmatra iz perspektive vizuelnog cilja – hrama Svetog Save. To, donekle, evocira „predratna“ urbanistička rešenja sa zrakastim rasporedom ulica oko hrama.
Ostale okolnosti uglavnom su posledica previda, neznanja i nedostataka na nivou kulturnog kontinuiteta. Prvi previd odnosi se na činjenicu da se „javna svest izražava u javnim zgradama“[3] tako da će mnoge generacije morati da siđu sa istorijske pozornice dok ne dođe do toga da zgrada u zaleđu pomenutog spomenika za Beograđane i šire više neće predstavljati glavnu železničku stanicu. Postavljanjem gigantske skulpture ispred njenog portala, umesto efekta monumentalnog, na osnovu „sukoba monumentalnosti“ biće omogućen efekat haotičnog. Čini se da je u tome prvi pravi problem – u dehumanizaciji perspektive kod recepcije spomenika. U pitanju je posledica „digitalnih simulacija“ realnosti, tako da će ovaj spomenik svoju estetiku i receptivnost „morati da ostvaruje“ pomoću drona.
Drugi i takođe veliki problem je ikonografski, što ne treba posebno dokazivati. Dovoljno je samo setiti se utiska o ideji istinitosti na prepolovljenom licu svetog Simeona Mirotočivog – Stefana Nemanje u Mileševi. Svakako, na osnovu autentične duhovnosti. Čak i iz tog, jednog vidljivog oka, otkriva se univerzum – Carstvo Nebesko. To što bismo ga mi vratili u „carstvo zemaljsko“ više govori o nama i našim potrebama za „istorijskim protezama“. Pozivanje na Hristov lik sa mačem u Dečanima sa ciljem opravdavanja konačnog hibrid-rešenja sa „zveckanjem oružja“ doprinos je političkoj histeriji u vezi ovog problema, osobito kada se ima u vidu natpis sa same freske gde stoji da je „ovaj mač usečitelj greha“. Osim toga, Stefan Nemanja – sveti Simeon Mirotočivi sopstveni konačni identitet izgradio je upravo na osnovu odluke da krstom zameni mač.
Očigledno je da smo usred procesa „skopljezacije“ Beograda. Ono što prvo padne na pamet posmatraču ovog ansambla jeste: „mnogo se htelo!“. U svemu treba imati mere i granice pa i u „osvežavanju memorije“. Kako je Gadamer precizno uočio – gubitak samorazumljivosti u evropskoj umetnosti izvestan je a treba dodati i to da je pokušaj njenog nadoknađivanja – veoma rizična avantura: „Ako se ne varam, kič postoji otkako postoji potreba za nečim zajedničkim koje više ne postoji za sve kao samorazumljiva pretpostavka“[4]. Mehmed Slezović je došao do istovetnog zaključka te se može konstatovati da je prvi definisao problem na osnovu fenomena kiča. Komercijalizacija umetnosti jeste realnost novog doba ali se ne može realizovati „proterivanjem umetnosti“: „Kič koji služi dobrim svrhama nije bolji od onog koji je isključivo komercijalan“[5]. Udvajanjem spomeničkog obeležja Stefanu Lazareviću u (njegovoj) nekadašnjoj prestonici a današnjem „vašarištu taštine“ potvrđeno je opisano polazište rešenja sa Savskog trga i to kao opasan putokaz razvoja potencijalne „tradicije“. Nije u ovom slučaju bilo dovoljna „konverzija“ podignutog u spušteni mač u rukama i déjà vu poza Meštrovićevog Pobednika. Istorijski i duhovni smisao viteza, književnika i prosvetitelja, koji se temelje na izveštavanju Konstantina Filozofa, neprepoznatljivi su u ovoj statui „trasformers-ratnika“. Ipak, na osnovu ovog rešenja dospelo se do određenog procesa re-valorizacije prvobitnog Mitrićevog spomenika na Kalemegdanu, koji iz izmenjene perspektive deluje uspelije nego što se to ranije činilo.
Kao što je bilo neophodno definisati problem, takođe je potrebno, sledeći Slezovićev pristup – „stvari nazivati pravim imenima“. U tom smislu – ne podmetati onima koji osporavaju ovo rešenje nekakav animozitet prema liku i delu vladara i svetitelja. Spočitavanje znalcima umetnosti i tradicije poput Irine Subotić i Nenada Makuljevića da su „protiv Stefana Nemanje“, zlonamerna je zamena teze. Ako je neko sklon da u pomenutom spomeniku uočava ideju i ličnost svetog Simeona Mirotočivog – Stefana Nemanje, to se ne može smatrati obavezujućim za one koji u tome isključivo vide oznake kulturnog diskontinuiteta, efekte vulgarnog simbolizma jednog „estetskog hibrida“, koji bi se mogao definisati pomalo aporičnim pojmom „soc-realizam postmoderne“, primenljivim na širem kulturološkom i ideološkom polju današnjice. Nije jasno kada je to prestalo da bude važno „s čim ćemo izaći pred Miloša“.
Autor je diplomirani slikar i magistar istorije umetnosti
Napomene
[1] Lični stavovi; Srpski Diznilend u ruskoj verziji – Šta je to „dobro, lepo i značajno“ na spomeniku Stefanu Nemanji u Beogradu; piše Mehmed Slezović, DANAS 27. avgusta 2020. postavljeno u 16.48/49.
[2] Isto.
[3] H-G.Gadamer, Evropsko nasleđe, Beograd 1999, 45.
[4] Isto, 48.
[5] Isto.
Izvor: Stanje stvari
