– Za rubriku verovali ili ne, ali se dogodilo juče u Gornjoj studeni kod Niša: preko hiljadu planinara sa čitavog Balkana sproveli su dvodnevno takmičenje, javnost o tome ništa nije znala, a političari namerno – bojkotovali!? Ovaj uspon na Trem, 20 jubilarni, a Nišlije o tome ne znaju ništa. Medijima je važniji Krkobabić koga dva dana “vrte”, a ovakva manifestacija mladosti i lepote…
U pravom planinskom, izuzetno lepom, niškom selu Gornja studena okupila se masa od preko hiljadu mladih planinara iz svih krajeva Balkana, a ja stojim ispred predratnog velikog i reprezentativno oronulog seoskog doma, dok se okolo tiskaju mladi sa rančevima na leđima. Umorni, ali očito svi odreda veseli, pristižu sa takmičarske staze, gde su u petak i subotu pokazali svoje sposobnosti, snagu i umeće po planinskim vrletima. Vrvi i bruji kao u košnici, a ja stojim i prvo što mi pada u oči je upravo to da nema ni jedne jedine TV kamere, ni jednog jedinog novinarskog fotoaparata. Nešto mi nije jasno, dakle, pa mi prvo odnegde dođoše čuveni Njegoševi stihovi: „Ko na brdu ak i malo stoji…“ Da, sve što smo u subotu popodne videli i doživeli u centru ovog sela je za rubriku verovali ili ne, a osnovna poruka upravo je i Njegoševa – ko se popne ovako visoko i makar malo boravi na toj visini, mnogo toga će više videti „nego oni pod brdom“! Zapravo, zato se ovde mnogo toga bolje i jasnije videlo, nego li, recimo, iz niške ravnice?
Kao u dobra stara vremena…
Slike su kristalno jasne i nezaboravne: mladi u grupama pristižu i vrlo brzo je prepun prostor pred seoskim domom, potom, prostrani hodnici i ogromna sala sa isto tako velikom pozornicom. Ispred se vije dim iz dva kazana i meša sa isparenjima čaja i vojničkog pasulja iz njih.
Veseli glasovi mladih, žagor, pa onda zveckanje kašika i porcija i ubrzo dugačak red ispred kazana isto i u holu ispred sale. Sa porcijama, iz kojih se širio jedinstveni miris vojničkog pasulja,i sa komadima hleba vrlo brzo se puni ogroman red stolova ispod visokih prozora sale. Muzika nadjačava žagor, a nedugo potom zaigralo je i kolo usred sale. Harmonika je prosto dizala sve na noge i kolo se vilo gotovo sat bez prekida. I onda se vraćaju slike iz detinjstva pa ovo su ona prava dobra stara vremena, kada su sela bila živa, puna mladeži, kada su se svi okupljali u ovakvim seoskim domovima. Sve je isto samo njega nema, zapevala bi ona poznata pevačica, a ja se mislim – sve je isto samo što ovi mladi u rukama drže sve one silne mobilne, slikaju se neizostavno u raznim pozama.
Sve je isto samo neko fali!
Igra i veselje u Gornjoj studeni skreće potom, pažnju na pozornicu, sa koje prozivaju pobednike u raznim kategorijama, a žagor i vesela lica prate sve i dalje. Ispred ulaza u dom velika je gužva i od vozila, uglavnom putničkih, ali tu je i nekoliko autobusa. Pristiže jedno putničko iz koga pažljuvo izvlače jednog lakše povređenog planinara. Čuje se glas neke devojke, koja više puta zove „babo, babo…“ Bar pet puta se čulo to „babo“, dok sam pokušavao da spasem čast novinarskoj profesiji. Hoću da slikam predsednika mesne zajednice Gornja Studena Milisava Filipovića sa upravo prispelim gradskim većnikom Srđanom Aleksićem, ali, gle čuda – predsednik sela Filipović to odlučno odbija i veli da ne želi ništa „partijski“, pa ni da se slika sa političarem. Ukazujem mu da Aleksića vidim kao gradskog većnika, čiji je resor upravo kultura i ovakve sportsko-kulturne manifestacije, ali je predsednik sela neumoljiv…
Dobro, zar nije red da ovakvu jednu manifestaciu lično proprati i pozdravi takmičare Zoran Vidanović,vaš predsednik GO Niška banja? Na moje pitanje usledio je brz i jasan odgovor: „Trebalo bi, ali to je bila obaveza organizatora Planinarskog društva „Železničar“ – reče Filipović.
Ni struje ni vode u Studeni
Nije bilo ni vremena ni mogućnosti da proveravamo sa planinarima. Ostali smo svi u grupi pomalo zbunjeni ovakvom reakcijom predsednika sela. On je zato vrlo brzo promenio temu i požalio se: “Dve godine nismo imali struju u ovom našem velikom seoskom domu, iako je dug samo 24.000 dinara, a jedva smo uspeli da ih umolimo da nam je priključe za ovu manifestaciju…“ Osim ove neverovatne vesti, čujemo drugu iz Donje studene, odakle najkvalitetnija voda u Evropi poji pola Niša, ali je zato „Naisus“ naredio da se isključi voda seoskom domu u selu odakle potiče čuveni izvor Studena!?
Ponovo se onda setim Njegoša i još jednom shvatim kako je on na Lovćenu pre dva veka mnogo toga video i shvatao pre i bolje od drugih, koji su bili negde dole.. Tačno je „ko na brdu ak i malo stoji“, kažem, jer, da sam ostao u niškoj ravnici ne bih video ovu silnu lepotu mladosti i neke druge silne nelogičnosti i uzroke zbog kojih bi vodeća polčitička elita Niša morala da stavi prst na čelo i da se zapita: kad ja ono odoh nekad na neko visoko mesto? Znam da bi oni i tada mislili na ona visoka mesta u prestonici. Ne mogu da ne pomenem i jučerašnji biser u niškom selu Hum, doduuše na drugom kraju grada, ali isto malo na uzvisini. To su i već svi mediji objavili da je direktor PTT Milan Krkobabić otvorio poštanski šalter u Humu, da je tada napravio i političku promociju obaveštavajući javnost da njegov PUPS napušta SPS i prelazi uz SNS. No, niko ne objavi da je i ovom seoskom domu isključena struja, pa nije puštena ni za ovaj događaj, te su seoski folklorci izveli predstavu u sali – bez struje!? Kolege novinari su verovatno već napustili mesto događanja, pa je javnost ostala uksraćena i za ovaj „biser“!
Zbog svega toga sam, ipak, sa izvesnom gorčinom napustio Studenu. Zadovoljstvo je bilo što sam bar delimično odradio profesionalni posao novinarske profesije , ali sam postao bogatiji za iskustvo koje se ne doživljava po narudžbini, a nikako svakog dana.
Miroljub Marković
gradjanin.rs
