Hoće li Zdravko Krivokapić izdati Srpsku Pravoslavnu Crkvu?

1
228

Premijer Crne Gore ne žuri da potpisuje sporazum sa SPC. Foto UPN

  • Premijer Crne Gore, koji je na vlast došao u mogome zahvaljujući Crkvi, sada odbija da potpiše sporazum sa SPC. Zašto se ovo dešava?

Premijer Crne Gore Zdravko Krivokapić svečano je dočekao 2. juna 2021. godine novoizabranog Mitropolita crnogorsko-primorskog Srpske Pravoslavne Crkve Joanikija (Mićovića), a samo nekoliko dana pre toga napravio skandal odbivši da potpiše dogovor sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom na sastanku sa patrijarhom Porfirijem … Da li je to izdaja ili vešta diplomatija? I postoje li ovde paralele sa Ukrajinom?

Kako je Srpska Crkva pomogla Krivokapiću da postane premijer Crne Gore

Priča o premijerskom položaju Z. Krivokapića trebala bi da započne istorijom predsednikovanja Mila Đukanovića, koji i dalje obavlja ovu funkciju. M. Đukanović, na različitim funkcijama, bio je na čelu Crne Gore od 1991. godine. On je nasledni funkcioner Saveza komunista Jugoslavije (analog KPSS). Kao lider Crne Gore, afirmisao se, kako mnogi mediji pišu, kao „najverniji NATO vojnik“ u regionu. Njegov politički kredo je bezuslovno ispunjavanje bilo kakvih želja njegovih zapadnih tutora. A ove želje su bile jednostavne: maksimalno suprotstavljanje Srbiji i Rusiji u svim sferama: politici, ekonomiji, kulturi, religiji itd. Štaviše, M. Đukanović, ispunjavajući ove želje, pokazao se kao „efikasan menadžer“ i uspešan (iako ciničan) političar.

Dajmo jedan primer: kada je u 2015-2016. snažan talas protesta protiv pristupanja zemlje NATO-u zahvatio Crnu Goru, M. Đukanović je objavio postojanje pripreme atentata na njega i organizacije državnog udara. Kao organizatori su nazvali određene Ruse i njihove lokalne saradnike i osudili ih. Istina, Apelacioni sud Crne Gore je 2021. godine ukinuo ovu presudu i optužbe nazvao nedokazanima, ali to više nikoga nije zanimalo. Glavno je da je tema neuspelog državnog udara omogućila M. Đukanoviću da potpuno porazi svoje političke protivnike u zemlji. I Đukanović bi počivao na lovorikama svoje političke sreće, ali u žaru antisrpske politike krenuo je, ni manje ni više, da uništi Srpsku Pravoslavnu Crkvu na teritoriji Crne Gore.

Đukanović je pod svoje okrilje uzeo takozvanu Crnogorsku Pravoslavnu Crkvu (CPC), tipičnu raskolničku organizaciju stvorenu 1993. godine (i bila je u „evharistijskoj“ zajednici sa UOC-KP), i odlučio je, kao prvo, da moli „tomos“ za nju od patrijarha Vartolomeja, i kao drugo, da joj preda svu imovinu Srpske Pravoslavne Crkve (SPC). Što se tiče „Tomosa“, Fanar je poslao kontradiktorne signale M. Đukanoviću, očigledno očekajući kako će Pravoslavne Crkve reagovati na Tomos za ukrajinske raskolnike. Rešenje drugog pitanja bilo je u potpunosti u rukama crnogorskih vlasti, a M. Đukanović je pokrenuo zakon prema kojem je zemljište pod hramovima i manastirima izgrađeno pre 1. decembra 1918. godine, kada se Crna Gora pridružila Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenca, treba da budu predati državi. Država je zauzvrat trebalo da ih preda raskolničkoj CPC. Ova sudbina čekala je više od 600 hramova i manastira.

I ovde su se ljudi, kako kažu, pobunili, zemlju su zahvatili masovni protesti. Stotine hiljada ljudi izašlo je na ulice, a pri svakoj crkvi SPC stvoreni su posebni odbori za zaštitu svetinja.

Protesti protiv anticrkvenog zakona u Crnoj Gori

Da Vas podsetimo:  RAZONODA NA GAZIVODAMA KAO ZAMENA ZA LETOVANjE

Protesti protiv progona SPC nastavili su se gotovo neprestano sve do uvođenja karantina zbog koronavirusa. Dva puta nedeljno, Crnogorci su se okupljali na masovnim krsnim povorkama u odbranu svoje Crkve. Ponekad je u svim gradovima Crne Gore na ulice izašlo i do 300 hiljada ljudi, što je gotovo polovina ukupnog stanovništva zemlje. Ali M. Đukanović nije ni pomišljao da se povuče i ukine anticrkveni zakon. Umesto toga, on je podvrgao pritiscima aktivne učesnike protesta, podvrgavajući ih administrativnim kaznama i otvarajući krivične slučajeve (uključujući i mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija (Radovića)). U ovoj situaciji episkopija Crnogorsko-primorske mitropolije izjavila je da su se aktuelne vlasti Crne Gore svojom anticrkvenom politikom diskreditovale i više ne mogu da uživaju poverenje naroda. Uoči parlamentarnih izbora, koji su se održali 30. avgusta 2020. godine, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović) snimio je video poruku i pozvao sve građane da izađu na birališta da glasaju „u odbranu Božjih svetinja“.

„Do 300 hiljada ljudi je učestvovalo u litijama po gradovima Crne Gore, što je gotovo polovina ukupnog stanovništva zemlje.

Kao rezultat, narod je glasao za one političke stranke koje su izjavile da se ne slažu sa anticrkvenim zakonom i obećale da će ga ukinuti kada dođu na vlast. Demokratska partija socijalista Crne Gore, čiji je lider M. Đukanović, pokazala je najgori rezultat i nije mogla da formira vladu. To su učinile tadašnje opozicione stranke „Za budućnost Crne Gore“, „Mir – naša nacija“ i „Udružena reformska akcija“, koje su formirale koalicionu vladu i izabrale Zdravka Krivokapića za premijera. Neposredno nakon objavljivanja rezultata izbora, on je rekao da će nakon formiranja vladajuće koalicije „prvi korak će, naravno, biti ukidanje Zakona o slobodi veroispovesti …“

Da li je Krivokapić održao obećanje?

I da, i ne … Anticrkveni zakon nikada nije otkazan, mada su iz njega izuzeti najomraženiji članovi koji su sugerisali oduzimanje Srpskoj Crkvi gotovo svu njenu imovinu. Generalno, zakon nastavlja da deluje i u njemu ima mnogo anticrkvenih odredbi, mada ne tako jasno izraženih. Na primer, jedan od članova zahteva od crkava i verskih organizacija, čiji se centar nalazi van Crne Gore, da podelu svojih eparhija i njihove granice usklade sa državnim granicama Crne Gore. A eparhije SPC u Crnoj Gori se sa takvom podelom i takvim granicama delimično ne poklapaju.

Prvo, ova odredba zakona predstavlja grubo mešanje u unutrašnje stvari verskih organizacija, koje imaju pravo da samostalno određuju svoje organizacione strukture i uspostavljaju granice za njih. Drugo, ovo pravilo je još jedan korak na putu odvajanja Crnogorsko-primorske mitropolije od SPC, jer slučajnost administrativne podele i granica sa eparhijom daje više mogućnosti svetovnim vlastima da nametnu svoju volju crkvenim strukturama. I treće, samo ugrađivanje u zakonodavstvo koncepta „verske organizacije čiji je centar smešten u inostranstvu“ omogućava u budućnosti prihvatanje različitih ograničenja i represije protiv takve organizacije.

Objašnjavajući zašto anticrkveni zakon nije opozvan, nego su vlasti Crne Gore umesto toga izabrale put uvođenja mestimičnih promena u njemu, Z. Krivokapić je rekao da je postojanje zakona u ovom obliku srednja faza na putu usvajanja potpuno novog zakona, koji razrađuje vladajuća koalicija, a koji će, prema njegovim rečima, „morati da vodi računa o interesima svih verskih zajednica u Crnoj Gori i da bude u skladu sa najvišim međunarodnim standardima u ovoj oblasti“. Opet, nagoveštaj da vlasti neće zaboraviti interese raskolničkog CPC.

Da Vas podsetimo:  Da li je Dalmacija bila u celini srpska pre nego što su je komunisti počeli prevaspitavati

Skandal sa Krivokapićem u Srpskoj patrijaršiji

Još i tokom svevlasti M. Đukanovića, u Crnoj Gori se razvila paradoksalna situacija, kada je vlada Crne Gore imala takozvani „osnovni sporazum o pravnom statusu“ sa svim glavnim verskim organizacijama koje deluju u zemlji. I samo sa najvećom Srpskom Crkvom u zemlji nije bilo takvog sporazuma. Prirodno, jedno od obećanja Krivokapića bilo je potpisivanje takvog sporazuma. Pripremalo se gotovo godinu dana, a 27. maja 2021, u trenutku kada, ne samo da je već sve bilo spremno, nego je već Z. Krivokapić stigao u Srpsku Patrijaršiju da ga potpiše, odjednom je odbio da to učini i rekao da će potpisivanje biti odloženo bar do jeseni „iz više razloga“. Pored toga, Krivokapić je na sastanak sa Srpskim Patrijarhom Porfirijem kasnio pola dana, što je, prema pravilima diplomatskog bontona, gest krajnjeg nepoštovanja.

Posle sastanka sa patrijarhom Porfirijem Zdravko je rekao da nije bilo nikakvog skandala, a sama poseta protekla je u prijateljskoj i poverljivoj atmosferi. Ali ovo je očito bio pokušaj da se napravi lepo lice iako je loše odglumljeno. Crnogorski list „Pravda“ objavio je materijal iz kojeg proizilazi da je premijer Crne Gore odbio da potpiše sporazum sa SPC nakon što su s njim obavili razgovor predstavnici ambasada dve „zapadne države“, čija imena novine nisu obelodanile. Pozivajući se na svoje izvore, novine su pisale da je navodno tokom ovog razgovora Krivokapiću zaprećeno izglasavanjem nepoverenja njegovoj vladi. Inače, to je vrlo lako učiniti, jer vladajuća koalicija u crnogorskom parlamentu, Skupštini, ima samo jedan (!) glas više od svojih protivnika.

Премијер Црне Горе одбио је да потпише споразум са СПЦ након што су са њим разговарали представници амбасада две „западне државе“.

Takođe i kancelarija patrijarha Porfirija je posetu Krivokapića okarakterisala na sledeći način: „Njegova Svetost je ove razloge saslušao sa pažnjom i velikim strpljenjem, a još više sa iznenađenjem, ni najmanje ne shvatajući osnovanost i opravdanost namera premijera Krivokapića da ne potpiše sporazuma, što je bio jedini razlog njegove posete Patrijaršijskom dvoru u Beogradu. Njegova Svetost patrijarh i prisutni episkopi izrazili su najdublje žaljenje i zabrinutost zbog daljeg položaja Srpske Pravoslavne Crkve i njenog vernog naroda, uzimajući u obzir činjenicu da samo sa njom, iako joj pripada apsolutna većina stanovnika Crne Gore , nije potpisan sporazum kojim se garantuje njen pravni status, a samim tim i religiozna i građanska prava ljudi, što je čin otvorene diskriminacije. „

Doček novog mitropolita

02. juna 2021. mitropolit Joanikije (Mičović) stigao je u glavni grad Crne Gore, Podgoricu, koji je izabran na katedru Mitropolije Crnogorsko-Primorske Srpske Pravoslavne Crkve nakon što je mitropolit Amfilohije (Radović) otišao Gospodu.

Krivokapić i mitropolit Joanikije u Podgorici.

U blizini saborne crkve dočekale su ga hiljade vernika, kao i premijer Z. Krivokapić, neki drugi političari i vladini zvaničnici. I sada iz usta Krivokapića čuju se reči koje priliče vernom detetu Srpske Pravoslavne Crkve, kojom on sebe smatra. Novom mitropolitu obećava da neće raditi ništa na štetu Srpske Pravoslavne Crkve i da će ipak potpisati osnovni sporazum sa Srpskom Patrijaršijom i da traži oproštaj ako je nešto pogrešio.

Da Vas podsetimo:  Proroković: Srbija između svojih proverenih savezništava i Bajdenovih “zlatnih devedesetih”

Sasvim je moguće da su osećanja i namere Z. Krivokapića prema Srpskoj Crkvi zaista iskreni i on će zaista pokušati da joj ne naudi. Sasvim je moguće da se odbijanje ukidanja anticrkvenog zakona i odbijanje potpisivanja sporazuma sa SPC objašnjava činjenicom da je Krivokapić bio zatočenik političke situacije u Crnoj Gori i da objektivno nije u stanju da ispuni sva svoja obećanja. Vrlo je moguće da se anticrkvene snage koriste njegovim neiskustvom u politici (Z. Krivokapić nije političar, već naučnik, profesor mašinstva, autor 16 knjiga i udžbenika i 250 naučnih članaka). Ali je sasvim moguće da će uz sve ovo dela Krivokapića donekle biti drugačija. I ovde se nameće analogija sa ukrajinskom realnošću.

Ukrajinske analogije

Religijske situacije u Crnoj Gori i Ukrajini su veoma slične jedna drugoj. I tamo, i tamo, devedesetih, vlasti su sklepale raskolničku versku organizaciju za svoje političke potrebe, kako unutrašnje tako i spoljne. I tamo, i tamo, predsednici su se obratili Fanaru za „tomos“ i legalizaciju svojih domaćih raskolnika. I tamo, i tamo, predsednici su pokušali da unište kanonsku Crkvu. I tamo, i tamo, aktuelne vlasti su poražene na izborima, uglavnom zbog njihove anticrkvene politike.

I evo sledeće faze. Prošlo je više od dve godine otkako je V. Zelenski preuzeo mesto predsednika Ukrajine i skoro šest meseci od kako je Z. Krivokapić imenovan za premijera Crne Gore. Podsetimo se politike „ranog“ Zelenskog u verskoj sferi. Bila je naglašeno neutralna. Predsednik se založio za nemešanje države u poslove verskih konfesija i za poštovanje zakonodavstva u ovoj oblasti. Sasvim je moguće da je iskreno želeo da sprovede upravo takvu politiku. Ali ispostavilo se da je stvarnost nešto drugačija. Danas je V. Zelenski u potpunosti oživio versku politiku svog prethodnika, on posećuje Fanar, uverava patrijarha Vartolomeja u svoju podršku, poziva ga da proslavu 30. godišnjicu nezavisnosti Ukrajine. I sve to sa pozadinom od aktivnog rasta zaplena crkava UPC, uvođenja čitavog niza anticrkvenih zakona i pojačane anticrkvene propagande u medijima.

Hoće li i Zdravko Krivokapić ići sličnim putem? Veoma bih voleo da verujem da ne. Ali sile koje ga guraju na ovom putu mogu da učine tako da mu ne ostane drugog izbora. Izbor, naravno, uvek postoji, ali političari nemaju uvek snage da deluju po svojoj savesti. U svakom slučaju, i ukrajinska istorija, i crnogorska, i mnoge druge podučavaju Crkvu da se može osloniti samo na Boga i na svoju unutrašnju snagu, a ne na političare koji joj se danas zaklinju u vernost, a sutra okreću leđa, objašnjavajući ovo lepim , ali praznim rečima. Ponovo i ponovo svojim očima vidimo istinitost reči iz Svetog Pisma: „Ne uzdaj se u knezove, u sinove ljudske, u njima nema spasenja“ (Psalam 145: 3).

Naravno, u situaciji koja se razvila pre dve godine u Crnoj Gori, Crkva je bila prisiljena da zapravo uđe u političku borbu i podstakne građane da odbiju poverenje vlastima koje su odlučile da unište Crkvu. Ali bez obzira na to, postavljena stavka na određene političke snage na kraju se može pokazati izgubljenom.

IZVOR: Balkanska Geopolitika

1 KOMENTAR

  1. СПЦ у Црној Гори чине Митрополија црногорско-приморска са седиштем на Цетињу, епархија Будимљанско-Никшићка са седиштем у Беранама и делови епархија Милешевске са седиштем у Пријепољу (Србија) и Захумско-Херцеговачке са седиштем у Мостару (БиХ). То значи да организација СПЦ у Црној Гори није у складу са Законом о слободи вероисповести, јер нису границе свих епархија у границама државе Црне Горе. То смета, али не смета и нико и не помиње да је и организација Католичке цркве у Црној гори слична, односно да и границе свих њених надбискупија нису у границама државе Црне Горе. Њу чине Барска надбискупија са седиштем у Бару и Которска бискупија која је део Сплитско-Макарске надбискупије са седиштем у Сплиту (Хрватска).

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime