Prošlo je samo tri meseca od kada je jedno dete u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ ubilo devetoro dece i čuvara škole. Čini se kao da je prošlo tri godine Za roditelje ubijene dece život je stao 3. maja. Za druge, budimo iskreni, život je krenuo dalje jer život i posle najvećih lomova uvek ide dalje. Srbija nije stala. Učenici su završili školu i otišli kud koji u leto. Vreme je godišnjih odmora, kada besparica kod većine građana ove zemlje još više nego inače dolazi do izražaja. Roditelji se dovijaju kako da deci priušte neko more, traži se povoljan smeštaj, kupuju se autobuske ili avionske karte, već kako ko šta sebi može da priušti. Prate se gužve na granicama, računa putarina i gorivo.
Neki se spremaju za narodno veselje u Guči. Da li će se neko tamo setiti da između dve rakije i piska truba minutom ćutanja oda poštu žrtvama masovnih ubistava?
Tek manjina građana ove zemlje prati šta se događa u političkoj kaljuzi. Protesti „Srbija protiv nasilja“, koje je pokrenula smrt, odšetali su daleko od „Ribnikara“ u težnji ka drugačijem životu. Malo ko se još osvrne unazad na taj daleki, daleki 3. maj, previše se toga u međuvremenu dogodilo. I to nije zamerka, to je tako, pogotovo u brzom svetu u kome živimo.
Da li je Srbiju masovno ubistvo u „Ribnikaru“ promenilo?
Pa, i nije i jeste. Vlast koja se svojski obrukala nakon svega što se dogodilo igra na kartu zaborava i zapravo joj ne ide tako loše. A oni koji se posle decenije naprednjačke vlasti nadaju lomu sistemske nenormalnosti konačno imaju čemu da se nadaju. Jer, nešto je bilo puklo u letargičnom srpskom društvu nakon 3. i 4. maja, taj prasak je gotovo mogao da se čuje, samo što razmere svega što se dogodilo još uvek ne mogu da se sagledaju.
Ali to je druga priča.
Na današnji dan valjalo bi zastati na trenutak i posvetiti po koju misao ubijenoj deci i njihovim roditeljima, školskom čuvaru Draganu, prizvati u sećanje slike paljenja sveća i polaganja cveća ispred Ribnnikara, slike dece koja ubijenoj deci pale sveće, taj nemi krik koji za trenutak jeste paralisao veliki deo Srbije. I sutra, isto tako, za sve žrtve iz okoline Mladenovca. I tako svakog 3. i 4. u mesecu, bar još neko vreme, kao znak saosećanja i solidarnosti sa onima koje je ova nasilnička masovna smrt trajno osakatila. Jer kada bol jednih postane bol mnogih drugih, kada nepravda i nasilništvo koji pogađaju jedne počnu da pogađaju mnoge druge, onda će moći da se kaže da se Srbija promenila.
autor:Andrej Ivanji
