Opet – izbori!? Od 5. oktobra stalno se bavimo izborima, al nikako da se nađu pravi ljudi, sposobni, orni, prožeti nacionalnim osećanjima, koji teže da državu učine suverenom, nezavisnom i – srpskom!
Ova poslednja vlast u tom pogledu je najproblematičnija i najiskrenije evropska, svejedno što njen premijer tvrdi da mu je Srbija najveća ljubav!
Mi to ni u jednom njegovom potezu nismo videli. Možda i zato što su u prethodnom svom političkom životu, i on i njegova stranka, od silnog busanja u „srpska prsa“, isterali sve što je srpsko u njima, da bi prihvatili sve ono što je evropsko i tako obezbedili sebi dug život na vlasti.
Realno gledano, od ovih izbora se ne može očekivati promena vlasti, Ne samo što ih Zapad podržava, već i zato što i domaći politički ološ čini sve da sa Vučićem unapred sklopi koaliciju, što Dačića dovodi u nemoguću situaciju, pogotovu od kad krkobabićevci priđoše Vučiću, u znak zahvalnosti što je penzionere na jedan razbojnički način opljačkao i doveo do prosjačkog štapa.
Ali, ništa zato. Vučić je penzionere sada, pred izbore, proglasio herojima, jer je njihovom svesnom žrtvom, ekonomska situacija krenula odlučnim korakom napred.
Neverovatno! Ni jedan se penzioner, ma kog bivšeg zvanja i znanja, nije pobunio zbog tog premijerovog bezobrazluka! Naprotiv! Kao da su ponosni zbog tog, od njegove strane proglašenog, heroizma!
Vulin koji se u svemu podastire Vučiću, uspeo je da smisli jednu grdnu besmislicu kojom kaže da je „Partija penzionera prepoznala gde je budućnost !“
Dakle, Novo Groblje!
Naravno, nije reč o mirenju sa bedom, samo od strane penzionera! Cela zemlja pomno sluša priče o budućnosti, o Srbiji kao lideru regiona, kao da su svi namireni, čak tako i toliko, da Dačić sasvim smireno može da izjavi da bombardovanje nije prepreka za sklapanje sporazuma sa NATO, kog Vučić dopunjava, da o bombardovanju ne treba pričati loše, jer nikakve koristi nemamo od tog olajavanja, a potpisivanjem IPAP-a „stičemo čuvara Srba na Kosovu, čime možemo da se dičimo! „
Nema sumnje, štitiće ih kao 1999. i marta 2004!
I dabome, njihova Skupština je ratifikovala taj sporazum, koji je prošlog marta potpisao Dačić.
Marta 1941. u Beču je potpisan Trojni pakt, koji je bio daleko umilniji od ovoga, koji NATO vojnicima dozvoljava sve, sem da odgovaraju za svoje brutalne postupke.
Onda se digla cela Srbija, bez ikakvog poziva i dozivanja! A sad, nekoliko hiljada ispred sedišta predsednika Republike, koji je pokušao da objasni svoj potpis odobravanja Zakona o potvrđivanju sporazuma sa NATO, „time što nije u suprotnosti sa Ustavom“.
Bedno!
A još bednije se postavio Vučić: „Bez NATO bili bismo u 17. veku! Mi hoćemo da budemo nezavisna, suverena država, koja hoće da sarađuje i sa NATO i sa Rusijom!“
Ima li to veze s pameću, ili s nečim drugim, što ima tek da se otkrije?
Toma je posle tražio da se isti sporazum kao sa NATO, napravi i sa Rusijom, našto je EU odmah reagovala, protiveći se bilo kakvom sporazumu Srbije i Rusije.
Dakle, kao i uvek, Evropi smeta svako prisustvo Rusije u Srbiji. I ova vlast, koja vodi (lažno) srpsko poreklo, kojim je, reda radi, okitila i svoje stranačko ime, na tome zdušno radi. Šta više, po njima, pripadamo evropskoj zajednici naroda, što nikad nije bilo, a valjda neće ni biti.
Politička situacija koja se neprestano karakteriše kao stabilna, poslednjih dana prilično je uzburkana, zbog ubistva dvoje službenika naše ambasade u Tripoliju. Traži se obaveštenje od Amerike, koja je bombardovala sklonište tih službenika, koji su tim eksplozijama pobijeni, što je i obdukcijama u Libiji, a i u Beogradu, potvrđeno. Amerika negira, tvrdeći da su oni ubijeni pre bombardovanja.
Ali, pojavljuje se Brkićev komentar u „Tabloidu“, koji razloge za ovaj zločin, nalazi i u neisporuci, plaćenog, oružja Libiji, što celu stvar čini zamršenijom i komplikovanijom. Do sada Brkić nije demantovan i optužen da seje opasne neistine protiv države, koja uporno, za pogibiju naših ljudi, okrivljuje američko bombardovanje.
Vučić i američki ambasador rešili su da do istine dođu zajedničkim naporima Srbije i SAD; dok ministar pravde Selaković izjavljuje da „ne očekuje da će SAD dostaviti dokaze o stradalima u Libiji“! što sve zajedno dovodi list „Danas“ do zaključka „Moguće je zahlađenje odnosa sa SAD“ u šta je teško poverovati , što je i Vučić kaže: „Bez SAD ne možemo“.
Ostaje da se vidi šta će se desiti, moguće je da će Dačić, koji se nalazi u Njujorku, nešto da učini?
Neizvesnost postaje intenzivnija ako se ima u vidu mutljavina sa kombinacijama oko koalicija za izbore. Sa SNS idu Ljajić, Velja Ilić i Krkobabić. Gde će SPS da bi ostao u vlasti? Dačić je, bez ikakvih izgleda, predložio da ostane sadašnja Vlada, što je smesta podržao i Palma, jer je i njemu lično to potrebno, zbog davnašnjeg putera na glavi. Iako predsedava tzv. „Srpskom jedinstvu“, sa kojim „Srpstvom“ ni „jedinstvom“, SPS, kao nastavak Titove partije, nema blage veze, uostalom kao što ni Ilićeva „Nova Srbija“ nema ničeg zajedničkog sa SNS!
Ali, to je petooktobarska sudbina Srbije, u kojoj kao i da ne žive odlučni i istrajni Srbi, što se dokazuje i Vučićevom promocijom, čak i sa penzionerima, među kojima, naravno da ima, dokazanih i obrazovanih Srba, koji kao da su sve zaboravili, prilagođavajući se datoj situaciji.
Tek sigurno je jedno, da izbori ne mogu ništa da reše, pogotovu uz „pomoć“ opozicije, koja se skoro sva izređala na vlasti, i svojom nesposobnošću i poslušnošću prema Zapadu, doprinela da se dođe do današnjeg stanja, koje je preuzela SNS, da bi još odlučnije doprinela njegovom pogoršanju, gotovo do nemogućih razmera. Čak dotle, da traže odobrenje od EU za prodaju smederevske Železare, od koje prodaje, kako Vučić kaže, „zavisi spas Srbije!“
Jedina će korist biti, ako ne odobre, tada će valjda i on sam morati da prizna, da EU ne želi taj spas!
I šta će onda biti?
Uopšte suludo je očekivati spas od onih koji su vekovima želeli i radili na tome da nas nestane sa lica zemlje. Ima toliko zvaničnih dokumenata o toj želji i insistiranju na tome, ne samo tokom Prvog i Drugog svetskog rata, već do dana današnjeg, tako da jedan kolumnista poručuje „Bombardujte nas ponovo, vi najbolje znate šta je za nas dobro“.
Od 5. oktobra Srbija ne može da uspostavi svoju jasnu situaciju, na temelju nacionalne svesti i srpskog državnog održanja. Ništa u ovoj zemlji nije utvrđeno, ne samo tragične posledice NATO bombardovanja, već ni elementarne istine da smo sa svih strana napadnuti, uz pomoć Zapada na čelu Nemačke, i da smo morali da se branimo, ako smo želeli da opstanemo. Umesto da ta istina postane naš svakodnevni život, prećutno, i ne samo prećutno, prihvaćena je neprijateljska istina, da smo mi tokom 90-tih godina bili agresori, ubice, zločinci, što se dokzuje i suludom pomoći Srebrenici od 5 miliona evra, „kako bi Srbi i Bošnjaci bolje živeli“.
Zbog nas, a u stvari „za nas“ je stvoren Haški tribunal, koji će jednom morati da dobije svoje pravo „krsno ime“, u kom su Srbija i Srbi postavljeni na čudovišni i zločinački žrtvenik, kako bi se dokazala zapadnjačka pravda, ona kojom su oružjem i opremom, podsticani Hrvati, Slovenci, muslimani, Šiptari, da se okome na nas, uz ubacivanje agenata, koji su ogromnim donacijama pronalazili izdajnike, spremne da postanu prozapadni kadrovi, koji od 5. oktobra muče ovu zemlju ne dajući joj da postane srpska, što je do 1. decembra 1918. bila, i nikad više, do dana današnjeg.
Gde smo i šta smo, pokazalo nam je penzionisanje Vladimira Vukčevića, tužioca za ratne zločine i zločince. On, kao Crnogorac i njegov pomoćnik, Bruno Vekarić, kao Hrvat, jurili su Srbe po Srbiji, optužene od Haga za zločine, navodno počinjene po bivšoj Jugoslaviji.
Naravno i dabome, oni su su imali mandat da to isto čine, po ostaloj bivšoj Jugoslaviji, protiv onih koji su proganjali, ubijali i pljačkali Srbe po svojim novoproglašenim državama. Ali to su jedva i više protokolarno činili.
Odista, treba se setiti zločina u sarajevskoj Dobrovoljačkoj ulici, u kojoj su pobijeni stotine pripadnika JNA, koji zločin ni do danas nije rasvetljen. Imali su hrabrosti, ne samo obraza, da jednom kažu kako je u tom masakru pobijeno samo 13 vojnika JNA, a zna se dobro da su kamionima iznošeni pobijeni mladići, i sahranjivani ko zna gde.
Taj zlotvor Vukčević uspeo je da se na svim TV i u brojnim medijima hvali kako je 12 godina „profesionalno“ obavljao svoju dužnost (hvatajući isključivo Srbe, čak je jednom u inostranstvu tvrdio da u Beogradu žive još najmanje 300 zločinaca!), ne dajući dokaza o toj svojoj profesionalnosti kad je reč o pomoru u ulici Vase Miskina i pijaci Merkale, pa u okolini Srebrenice, gde je pobijeno ko zna koliko Srba i porušenih naselja. A nije ni reč rekao kad je u tzv. Domovinskom ratu prognano iz Krajine preko 200 hiljada Srba i ko zna koliko pobijeno… da ne nabrajamo, znano je već…
Dobro da ga za tu „profesionalnost“ nisu okitili i nekim ordenom, a možda i hoće. Kad je reč o izdaji, nema kašnjenja…
Rekosmo već da se prave svakojake koalicije, pa je danas, poslednjeg dana februara, objavljeno da je napravljena koalicija za jednu listu, između Čede, Tadića i Pajtića.
U stvari, to je koalicija protiv Dačića, jer mu je njenim stvaranjem onemogućena koalicija sa Pajtićem, o kojoj je bilo reči.
A ko zna, kakav je Dačić moralista, neće li ponuditi saradnju Dveri i DSS, kao što je jednom javljeno da će stranka dr. Nenada Popovića (SNP) izaći na izbore na jednoj listi sa SNS, što bi za njih bila potpuna degradacija.
Vučić je najavio da neće biti predizbornih mitinga, već da će SNS „sići u narod“.
Već ima primera tog „silaženja“. Tako su dva mladića obišli i jednog uvaženog akademika, sa pitanjem: Hoće li glasati i za koga?
Ovo i ovakvo silaženje u narod u ime neke stranke, od strane mladih,
nekada se zvalo „kaparisanje“ za neki položaj posle izbora. Pa tako valjda i ovi kaparišu, sa priličnom nadom, jer sposobnih i dokazanih ličnosti nema ni u strankama, a ni na rezervatu na terenu.
I sam Vučić to priznaje, pozivajući na večeru tri poznate ličnosti, slavnog košarkaša, filmskog velikana i legendarnog fudbalera (namerno ih ne imenujemo) predlažući im da prihvate visoko mesto na listi SNS-a, i da svojom razglašenom ličnošću animiraju glasače na budućim izborima.
Mi ne verujemo da su oni prihvatili tu laskavu, ali u isti mah i za njih, nedostojnu ponudu, ali takvih će ponuda biti, koje se graniče sa drskošću, kojom će Vučić, a verovatno i ostali šefovi, nuditi pojedincima, verujući da su oni bogomdani i da mogu sa svakom veličinom da se koriste, kako bi se dokopali vlasti.
Vučić kao predvodnik stada, šeta se po Srbiji svakog dana, svuda nešto otvarajući i promovišući, iako je pre nekog vremena obećao, da „u narednim godinama (!) više neće biti posao Vlade da otvara nove puteve i nove fabrike, već da se stara da obezbedi bolji život“, što bi značilo da se o tom boljem životu, do sada, nije starala.
Ali, jedno su obećanja a drugo nužna izborna kampanja, i eto ga u Smederevu, da preda ključeve, nemačkoj kompaniji Ger, novosagrađene hale u kojoj će ona prerađivati ribu za izvoz u inostranstvo! Otvorio je i sajam turizma, a u Rumi fabriku autodelova francuske kompnije „Hačinson“, napominjući da Srem „može da primi još investitora“. Dogovorio je sa vlasnicima nemačke kompanije „Tenis“ otvaranje mesne industrije za preradu 300 hiljada svinja, godišnje, kojom prilikom su ovi obećaćali da dobit neće iznositi iz Srbije, već da će je ulagati u nove proizvodne kapacigte.
Takoreći, blagostanje je na pragu. Pogotovu što Vučić prilikom tih otvaranja najavljuje grdna zapošljavanja, koja kad bi se sva sabrala, videlo bi se da u Srbiji nema više nezaposlenih. Morali bismo da zaustavljamo migrante.
A onda, Zorana najavljuje u Železnicama višak od 2.000 zaposlenih, a u EPS-u preko 1.000, dok Udovički objavljuje da je državna uprava preglomazan sistem, da ima 2.200 radnih mesta!
Itd, itd.
Ko bi tu koga uhvatio za rep.
Svaki čas druge priče.
Posebno su obeshrabrujuće one o migrantima, dok Mađari dižu ograde i prema Rumuniji, kod nas se diže pripravnost vojske, jer se ne zna šta nas očekuje sledećih dana iz Grčke i Makedonije.
I Merkel se uzvrpoljila, Evropa je ne shvata a još manje joj odobrava, čak se Vučić počeo da koleba „EU nije više onako privlačna. Ali mi smo realni“.
Međutim, njegov kompanjon, Nikolić se dao na otimanje o Merkel, pa kaže: „Preuzela je na sebe krst Evrope. Ona je za divljenje!“
Predsednica Dragica, još ništa nije kazala.
P. S.
Ovih dana, patrijarh srpski Irinej, služio je liturgiju na parastosu u Pakracu i tom prilikom rekao:
„Srbi nemaju bliže od Hrvata.
Žrtve treba pamtiti, ali treba biti sposoban i praštati“…
Da li bi tako nešto rekao poslednji seoski katolički župnik?…
Slobodan Turlakov
intermagazin.rs
