Interesantan mi je slučaj Nikole Jokića.
Sjajna metafora naše nacionalne propasti.
Najbolji igrač sveta, koji je košarci dao jednu novu dimenziju, mogu to da stručno procenim jer više od pola stoleća igram basket, koji je pokazao da je košarka umetnost, mašta i igra glavom, umesto američkog dopingovanja snage mišića, odbio je da igra za reprezentaciju.
Prema srbskom nakardnom običaju, zavisti i ljubomore, počeli su drvljem, kamenjem i fekalijama da bacaju i prosipaju po najboljem igraču sveta.
Koji nas, potpuno besplatno i svojevoljno, najbolje reprezentuje u svetu.
Mi, Srbi, imamo lošu osobinu, pored zavisti, povodljivosti i sprdanja, da ljude koje volimo ili od kojih imamo interes, nekritički dižemo u nebesa i ne damo da trunka sumnje ili kritike padne na njih, ali, ako nas razočaraju, onda smo spremni da iste te ljude, kojima smo se do juče divili, sahranimo duboku u zemlju i da popljujemo sve što smo o njima govorili.
Srediine nema.
Nemamo ni promoćurne pameti.
Kada bi je imali, ne bismo dozvolili jednom šizofrenom psihopati da nas ponižava, vređa, pljačka, osuđuje i ruši jedine temelje kuće koja nam je ostala i u kojoj živimo.
Niko nije postavio jedno obično, logično i iskreno pitanje – zašto najbolji igrač na svetu neće da igra za reprezentaciju?
U čemu je problem?
Tačnije, ko je problem?
Niko od zvaničnika državnih institucija, zaduženih za sport i sportske saveze, nije postavio to ključno pitanje.
O besramnim uvredama na račun Nikole Jokića ne vredi da pišem.
Selektor Svetislav Pešić je, pokušavajući da se opravda, izjavio da :
„ Nikola Jokić nije spreman da preuzme odgovornost.“
Predsednik KSS sujetni Predrag Danilović je izjavio za hrvatske medije „ ne mislim da je Nikola Jokić najbolji evropski igrač u istoriji.“
Kada pročitate ove dve podle izjave, onda vam je jasno gde je problem.
Tvrditi da Nikola Jokić nije spreman da preuzme odgovornost za sve ljude, koji se razumeju u košarku i koji su odgledali prošlu NBA sezonu, u kojoj je Jokić dominirao i preuzeo odgovornost, u ključnim trenucima, kada niko nije smeo, što je dovelo njegov tim do prve titule, predstavlja lupetanje uvređenog selktora Pešića.
Istina je , zapravo, potpuno drugačija.
Selektora Pešića je vreme pregazilo.
To više nije stručnjak koji razume modernu koišarku.
Najbolji dokaz je katastrofa reprezentacije na prošlom Eurobasketu.
Ko je gledao poraz protiv Italijana, shvatio je da naša reprezentacija pogrešno igra.
Zabrinuti novinari su tada postavljali pitanja – Šta ne valja? Ko je kriv?
Nismo do danas uspeli da shvatimo da ne valja selektor Pešić i da je on kriv za katastrofalnu igru naše reprezentacije.
Ali, nezameranje je naša nacionalna veština za siguran poraz na terenu.
Pešić, gospodo drugovi, nije sposoban da vodi reprezentaciju.
To je jedina danas košarkaška istina.
Takav selektor, nažalost, ne razume kako igra Nikola Jokić.
Videli smo kako ga je sprečavao da igra onako kako je naučio da igra u NBA.
Nikola Jokić i svi reprezentativci su se obrukali.
Zato je Jokić odbio da igra za reprezentaciju.
Neće da igra na takav način.
Neće da se blamira u timu koji pogrešno igra i sigurno gubi.
Jedno kratko podsećanje.
Kako je Jokić uspeo da postane najbolji igrač sveta?
Trener Denvera mudri Majkl Meloun je dao odrešene ruke Jokiću.
Nije ga sputavao, jer je shvatio da je Srbin suviše inteligentan da bi igrao po nečijim pravilima.
Dao mu je potpunu slobodu u igri.
Nije mu čak smetalo što Jokić povremeno preuzima i njegovu trenersku palicu.
Nije bio sujetan da se tome suprostavi, nego je Jokića podržavao u svemu što je on radio.
Zašto?
Zato što je Jokić – LIDER!
Lider koji pokreće tim.
Lider koji preuzima najveći teret na sebe.
Lider koji preuzima odgovornost.
Lider koji živi za tim.
Lider koji unosi šarm u igru.
Lider koga ostali u timu slušaju i prate.
Lider koji ima prirodnu harizmu.
Zatucani selektor Pešić ovo ne razume.
On nameće svoja zastarela pravila, koja reprezentaciji donose samo poraze.
Ima u timu najboljeg svetskog igrača i ne zna da ga iskoristi.
Šta vam to govori?
Nije, dakle, Jokić problem, nego je problem selektor Pešić.
O Danilovićevim baljezganjima ne vredi da pišem.
Nikola Jokić jeste najbolji košarkaš u istoriji evroske košarke.
Zar osvojena kruna to najbolje ne dokazuje?
Na kraju, nešto o metafori ovog slučaja.
Jasno vam je da ćemo da propadamo kao država i narod sve dok nas vode Pešići i Danilovići, dok najbolji svetski košarkaš ne igra za reprezentaciju.
Koliko još Jokića i Đokovića imamo po čitavom svetu, koji su svetski priznati, ali za koje nema mesta u Srbiji.
Političkom ološu ne trebaju svetski igrači.
Zato se naša tragedija nastavlja.
Ne možemo da se spasimo bez moralnih i stručnih ljudi.
Ne možemo da pobedimo, bez najboljih svetskih igrača.
Koje, na svu sreću, imamo.
Ali, koje niko neće da angažuje na pravi način.
Sve dok državu ne budu vodili priznati, moderni i rodoljubivi stručnjaci.
