Mnoge stvari našem društvu su postavljene pogrešno, a kada je nešto pogrešno postavljeno, negativne posledice su neizbežne.
Udaljavanjem od demokratije i vladavine prava, kao i onemogućavanjem sektoru mikro, malih i srednjih privrednih dršutava, preduzetnika i komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava da imaju svoje organizaciono mesto u privrednom sistemu, naša zemlja postaje sve neprijatnija za život. Domaća privreda, a naročito poljoprivreda, umesto da se razvijaju, polako se gase.
Već duže vreme, od 2005. godine, naš vladajući sistem kažnjava izvoznike i domaće proizvođače tako što vodi kontinuelnu politiku nerealnog deviznog kursa dinara. Rast cena na malo je bio svake godine veći od rasta deviznog kursa.
Po podacima Narodne banke, krajem 2012. godine, da je devizni kurs pratio rast cena, 1 € bi vredeo 166 dinara, a u maju 2023. godine, kurs bi bio 251 dinar.
Najnormalnija stvar je da vrednost tomaće valute zavisi od uspešnosti privrede, a glavni pokazatelj je odnos izvoza i uvoza. Kada je izvoz manji od uvoza onda vrednost domaće valute slabi i obratno.
Kod nas je izvoz bio svake godine manji od uvoza, to jest platni bilans sa inostranstvom je svake godine negativan. Deficit se pokrivao deviznim zaduživanjem, prodajom društvenog kapitala, prilivima od privilegovanih stranih investitora i raznim donacijama i iscrpljivanjem domaće privrede.
Da se radi o ogromnim sredstvima koja su izvučena iz posla sa malinom, drstičan primer je 2011. god. U toj godini, prioizvodnja maline je bila oko 80.000 tona, a po jednom kilogramu je od momenta otkupa do prodaje i naplate izgubljeno oko 0,3 evra što čini sumu od 24.000.000 evra.
Od 2012. imamo stabilan kurs, ali je zato javni dug je porastao za više od 20 milijardi €.
Situaciju pogoršava i stanje svetske ekonomije u koju je za vreme Covida ,,upumpana‘‘ velika količina novca bez realnog pokrića, što je izazvalo povećanu inflaciju, što je automatski dovelo do povećanih kamata. Nije ni naša Narodna Banka sedela skrštenih ruku, tako da je kod nas inflacija najveća u Evropi.
Što se tiče problema sa malinom, Srbija kao najveći proizvođač polako posustaje. U ovako neuređenom privrednom ambijentu, svake godine neko izvuče ,,deblji kraj‘‘. Jedne godine proizvođači, druge godine hladnjačari izvoznici. Predstavnici vlasti su uvek prisutni, vidno preko ,,svojih‘‘ udruženja malinara, da bi ,,zaštitili‘‘ interese proizvođača, a nevidno vršeći razne vrste pritisaka na vlasnike hladnjača da povećaju otkupne cene.
Ne postoji racionalno objašnjenje zašto su hladnjačari pristali na enormno visoke otkupne cene u prošloj godini. Velike količine malina su ostale neprodate. Mnogi veliki kupci su izbacili maline iz svog programa ili se okrenuli drugim tržištima koja su u ekspanziji.
Pozicija na inostranom tržištu se lako gubi, ali teško vraća. I pored tih enormno visokih otkupnih cena u prošloj godini, pojedinci iz ariljskih udruženja nisu bili baš najzadovoljniji jer su čuli da je tamo negde, neko platio malinu skuplje.
Ni jedan veliki izvozni posao ne može da ima trajnost, ako su interesi svih učesnika u poslu neusklađeni, a kod nas su interesi svih učesnika suprotstavljeni.
Predstavnici vlasti, da bi sačuvali ,,rejting‘‘ ne biraju sredstva da sebe prikažu kao zaštitnike proizvođača. Međutim zbog nerealnog deviznog kursa, svake godine treba sve više evra da bi se pokrili troškovi poslovanja kako proizvođača, tako i hladnjačara.
Zbog konstantnog rasta troškova proizvodnje i veštačkog održavanja stabilnog deviznog kursa, realni prihodi ukupnog posla su sve niži, što automatski dovodi do nervoze među učesnicima posla. Svako se okreće samo svojim interesima. Posledica ovakvog stanja je da neko uvek izvuče ,,najdeblji‘‘ kraj. Prošle godine su to bili hladnjačari, ove godine će to biti proizvođači.
Stanje u malinarstvu je drastičan pokazatelj kako se upropašćava neka proizvodnja zbog pogrešne organizacije društva, i pored toga što smo sa tom proizvodnjom bili u svetskom vrhu.
Naša realna domaća privreda se nalazi u nekoj vrstu prinudne uprave. Uvođenje prinudne uprave je izvršeno donošenjem Zakona o privrednim komorama Srbije kojim su ukinute regionalne komore, a PK Srbije proglašena isključivim predstavnikom i zastupnikom interesa celokupne privrede prema državnim institucijama.
Najvažniji organ PK Srbije je Upravni odbor u kome većinu (56%) čine predstavnici stranih korporacija, a zatim velika privredna društva i javna i državna preduzetća 40% i jedna firma iz srednjih privrednih društava.
Iz napred navedenog proizilazi da interese sektora mikro, malih i srednjih privrednih društava, preduzetnika i komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava zastupaju predstavnici stranih korporcija, državnih i javnih preduzeća i predstavnici krupnog kapitala.
Neshvatljivo zdravom razumu je zašto naši privrednici ne čine ništa da promene postojeće nelegitimno stanje, pogotovu što je Zakon o privrednim komorama Srbije pogazio Ustavom zagarantovano pravo svakom licu da može slobodno da predlaže i bira svoje predstavnike. Nečinjenje je kao i podržavanje.
Da li poštovane kolege smatrate u ovakvoj organizaciji države i vašem pravnom statusu u njoj, možete spokojno da razvijate vaše poslovanje?
Pravo prestavljannja i zastupanja može da se podvede i pod materijalno pravo jer ono proizvodi materijalne posledice. Ni jednom mentalno zdravom licu se ne može zakonom oduzeti ovo pravo. Bez vraćanja ovog prava svim privrednim subjektima nije moguće aktiviranje i iskoprišćavanje svih potencijala koje naše društvo ima.
autor: Milić Popović
