Ako se manje više možemo složiti da današnju političku scenu u Srbiji čine tri prilično omeđene grupacije stranaka onda da vidimo šta se tokom ove jeseni odvija sa patriotskom opozicijom.
Prvu grupaciju čine stranke režima, pre svega SNS i SPS, gde je samo njihov politički vrh prihvatio postoktobarsku defetističku esenciju (neoliberalna ekonomija, antisocijalno zakonodavstvo, potpuno odustajanje od odbrane KIM i predaja Briselskim sporazumom postepeno i njegovog severa, idolopoklonstvo ka EU, blokada medija i oslonac na kompradorski deo društvene elite koji je bez obzira na ishode izbora već 15 godina na vlasti u zemlji i njenim najvažnijim društvenim institucijama) i stoga su one vrlo ranjive u pravcu patriotske opozicije.
Drugu grupaciju čine različiti derivati DS i njenih satelita koji su do 2012. bili na vlasti, a sada su parlamentarna opozicija, gde postoji uglavnom i ideološka saglasnost oko postoktobarske koncepcije čak i većeg dela njihovog članstva. Kako strani faktor (nama najnenaklonjeniji njegov deo geopolitički) nadgleda Postoktobarsku Srbiju i postoktobarsku koncepciju, a čija suština je višestruko uperena protiv kolektivnih (strukovnih, državnih) i individualnih prava najvećeg dela naših građana, otuda je jako teško organizovati njeno nastavljanje demokratskim putem.
U tom pravcu se koristi lepeza karata i sredstava, ali oni su u dosadašnjih deceniju i po prilično iscrpljeni i u očima sve većeg dela stanovništva istrošeni. Veliko osveženje za njih u tom pravcu je prelazak i regrutovanje nekih bivših nacionalista, čak nekad i šovinista i njihovih stranaka, koji su kao takvi u očima javnog mnjenja, poslednjih godina preuzeli da vode nastavak postoktobarske koncepcije, posle kraha „žutih“, odnosno njihove totalne kompromitacije u javnosti. To se pre svega odnosi na vrhuške i lidere SNS, pa i SPS što uz zaglušujuću propagandu, asistenciju kompradorskog dela društvene elite koji zna da podrži nove nosioce postoktobarske koncepcije, daje solidne rezultate. Posebno preko SNS jedan deo nižih socijalnih slojeva je makar privremeno i na krajnje indirektan način postao podržavaoc postoktobarske koncepcije, imajući u vidu autoritarnost ove stranke nastale na temeljima ranije jedinstvene SRS.
Međutim, praksa je pokazala da bez obzira na široku lepezu sredstava koje im stoje na raspolaganju strani faktor i vrh kompradorskog dela elite, zajedno sa političarima na vlasti, pre ili kasnije, uz svu kontrolu medija, istraživača javnog mnjenja, celokupnog državnog aparata, se suočava sa potrebom pojačavanja autoritarnosti, i čak ozbiljnim smanjenjima demokratskih sloboda.
Nije slučajno da su „Sablja“ i praktičo vanredno stanje u zemlji tokom većeg dela 2003. godine, a u manjoj meri i neke druge situacije u postoktobarskom periodu, predstavljali izraz nemoći da se postoktobarska koncepcija odvija nesmetano i na demokratski način, jer je zapravo ona u svojoj suštini direktno uperena protiv esencijalnih interesa ogromne većine građana Srbije. U tom pravcu su korišćene i izborni trikovi, da se uoči izbora oko najvažnijih pitanja govori jedno, a potom primenjuje sasvim druga politika, ili da se poput čitavog perioda do 2012, ne formiraju vlade sa najjačom strankom tada radikalima, a dugo pre toga i sa SPS, što je na neki način, dodatno izigravanje većinske volje građana.
Pobeda naprednjaka, razjedinjenost i pometnja u patriotskoj opoziciji, čiji će se puni uzroci, naročito u periodu jesen 2012-jesen 2014, kada je propuštena prilika da se poentira na nedostacima vlasti, dodatno saznavati i istraživati. Sve su to faktori koji su omeli da se na stranačkom nivou nakon promena 2012, od strane patriotske opozicije materijalizuju propusti novog režima, koji je uprkos prethodnoj kritici postoktobarske koncepcije, zbog čega su i dobijeni izbori, zapravo po dolasku na vlast preuzeo ovu pogubnu koncepciju i već duboko kompromitovanu koncepciju. Ona se sprovodi i danas i to u bitno izmenjenim i povoljnijim međunarodnim okruženjem.
No šta je tu je, potpuno je danas jasno da aktuelna vlast ima vrlo mali manevarski prostor u pravcu izmene neke od pogubnih elemenata postoktobarske koncepcije koju sprovodi, pre svega zbog svojih obaveza prema stranom faktoru, pa se verovatno sa njihove strane, uz pomoć kompradorskog dela društvene elite, i već spomenutog dela stranog faktora pribegava sa jedne strane dodatnim pritiscima i scenarijima ka patriotskoj opoziciji: da ona ostane što više podeljena i međusobno i zavađena, potom da se spreči ulazak makar dela društvene nekompradorske elite u zemlji u njene redove, te da se spreči dodatnom blokadom medija, delovanjem raznovrsnih organizacija, korišćenjem državnog aparata, kontrolom tzv. istraživača javnog mnjenja i dr, ozbiljnija komunikacija patriotske opozicije sa narodom.
Pored toga postoji utisak o pojačavanju represivnih metoda (hapšenje Fajgelja i novinara Lovrekovića za verbalni delikt na ju tube), ili preciznije možda rečeno ka pooštrenom tumačenju zakonskih propisa u odnosu na do sadašnja iskustva. Pored toga medijska cenzura se povećava, a veći broj regionalnih tv i drugih medija je prodat na privatizacijama, gde se stiče utisak uglavnom ljudima bliskim vlastima, i u svakom slučaju uglavnom spremnim da nastave podršku i prednost postoktobarskoj koncepciji, što sve dodatno pogađa pre svega patriotsku opoziciju.
Kakvo je stanje patriotske opozicije, šta ona preduzima tokom ove jeseni, u koliko kolona ona deluje, da li se pojačava? Da li dolazi makar do nekih ohrabrujućih procesa koji bi davali optimizam, imajući u obzir da nam je promena i uticaj na pluralnom i parlamentarnom nivou najbezbolniji i verovatno čak i gotovo jedini način da se makar delimično promeni dalja primena postoktobarske koncpepcije u Srbiji i mračnog scenarija koji iz toga u perspektivi proizilazi na državotvornom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom, demografskom i opštedruštvenom nivou?
DSS, Dveri, uz intelektualce i neke manje organizacije koji čine zajedno Patrotski blok, sprovode prilično uspešno svoje akcije i strategiju tokom ove jeseni.Nakon posete Krima i Moskve rukovodstva Patriotskog bloka, svakodnevno organizuju po čitavoj Srbiji tribine, gde mogu i gostovanja na lokalnim medijima, ali to zbog medijske cenzure, koja je ekstremno izražena posebno prema patriotskoj opoziciji, ne dopire dovoljno do najvećeg dela stanovništva, koje je sa druge strane željno promena i alternative. Izuzetno teška materijalna situacija članica Patriotskog bloka, baš kao i praktično čitave patriotske opozicije je krajnje neugodan faktor u postojećim okolnostima. Međutim svakako da bi se uz možda vrlo mala sredstva moglo i moralo raditi da se sve ove aktivnosti, ili makar najveći njihov deo snimi kamerama (ako nema mogućnosti i mobilnim telefonima i sl), i stavljati odmah na ju tube, što bi mreža fb stranica, portala stranačkih, ali i uopšte opozicionih u zemlji trebala da prenosi i umrežava, a gde je to god moguće koristiti i regionalne i lokalne medije. To naravno važi i za delovanje čitave ostale patriotske opozicije u zemlji. Ovde iznosim nadalje svoje mišljenje, a treba imati u vidu, da sam između ostalog završio politikološki odsek na FPN na osnovnim studijama, a on se bavi i organizacijom političkih stranaka i delovanjem u javnom mnjenju. U tom pravcu smatram da ovakve vidove delatnosti gostovanja na tribinama, i gde je god moguće i na lokalnim medijima, treba pojačavati, i ubacivati „u vatru“ što šire ekipe stručnjaka i stranačkih funkcionera. Jer Srbija ima preko dve stotine opština, i pored vrha Patriotskog bloka, treba angažovati i više kvalitetnih timova koji bi mogli da ostvare gostovanja u više mesta odjednom u istom danu. Sa druge strane bilo bi dobro raditi na omasovljenju stranaka i članica Patriotskog bloka, kao i čitave patriotske opozicije. Naravno tu ne treba ići u krajnost i prosto juriti članstvo po svaku cenu, njihov broj, ali je evidentno da je vrlo veliki deo populacije spreman u tom pravcu da se uključi i da bi bilo dobro povećati akcije, kontakte, i izvesnu liberalizaciju u tom pravcu do sadašnje procedure.
Jako je teško odrediti strategiju koja bi u postojećim uslovima bila maksimalno produktivna. Da li se od strane Patriotskog bloka radi uspešnosti političke borbe, okrenuti jednim delom saradnji i sa onim delovima bivše vlasti („tzv. „žutih“) koji su makar delom napustili, ili su spremni modifikovati postoktobarsku koncepciju, i na taj način se za koji stepen primaći i stranačkom centru, što bi izvesno umekšalo sadašnju postavku i imidž u javnosti (kontrolisanoj i prigušenoj javnosti imajući u obzir blokadu medija i prilično iskrivljenu sliku o stvarnosti u čitavom periodu Postoktobrskom, a da ne govorimo o posebnim i teškim uslovima još devedesetih). U tom pravcu mislim da je odličan potez prihvatanje saradnje sa otcepljenim poslanikom demokrata prof. Jankom Veselinovićem i njegovim Pokretom za preokret, jer je on u najvećem se odmakao od postoktobarske esencije. Jasno je da se sa LDP i strankom Tadića i ne treba sarađivati gotovo ni na koji način, a tu je naravno u istom košu i Čanak, a bilo bi dobro da se to odnosi i na Vuka Draškovića. Pajtićeva DS se čini kao iznuđeni partner i to pre svega po tehničkim pitanjima predstojećih izbora, i eventualno nekih drugih zajedničkih, što se u daleko manjoj meri može reći za organizaciju Zorana Živkovića, koji je svojom prošlošću bliži napred navedenim organizacijama i strankama duboke kompromitacije.
Zapravo, možda bi mudar potez bio u budućnosti pronaći neke partnere koji bi sa te strane umekšali imidž patriotske opozicije, poput pored već spomenutog Veselinovića i njegovog pokreta, i možda Vuka Jeremića i nekih drugih sličnih delatnika(Radulović?), koji ne bi mogli da utiču na izmenu koncepcije patriotske opozicije, a mogli bi da doprinesu umekšavanju njenog imidža u odnosu na običnog dezinformisanog građanina zemlje, kome svi važni mediji i kompradori nude alternativu između režima i parlamentarnih derivata tzv. „žute“ opozicije. Režim će sa druge strane, po primeru nedavnog susreta predstavnika Patriotskog bloka sa parlamentrnom (žutom) opozicijom u sasvim razumnom sastanku pregovora o saradnji za tehničke uslove izlaska na predstojeće izbore u odnosu na vlast, to dodatno zloupotrebljavati u pravcu plasiranja dezinformacija širem javnom mnjenju („formiranje novog DOS“ i sl.). Dakle, tehnička saradnja oko predstojećih izbora u odnosu na vlast se podrazumeva sa svim parlamentarnim strankama i to nije sporno, ovde sam analizirao mogućnosti da se tu potencijalno, na tom krilu pronađe neki manji partner koji bi se mogao inkorporirati (usisati?) u Božićne principe, u svakom slučaju kontra postoktobarskoj esenciji.
Kada su u pitanju činioci režima, tu postoji takođe šansa da se po primeru poslanika Femana, neki manji činioci okrenu saradnji sa patriotskom opozicijom, pre svega sa Patriotskim blokom, ali je vrlo mala verovatnoća da bi se tu moglo očekivati neki veliki lomovi i podele, mada i to nije potpuno isključeno. Ono što je velika šansa je to da u slučaju rasta patriotske opozicije, članstvo, a možda i čitave regionalne organizacije ili njihovi delovi vladajućih stranaka, bi se mogle priključivati patriotskoj opoziciji, što potencijalno u idealnim okolnostima može poprimiti i masovan karakter.
No, vratimo se nazad patriotskoj opoziciji. Pet organizacija je napravilo ovih dana izvestan savez, radi se o Narodnoj mreži, Srpskoj ligi, Istočnoj inicijativi, Slobodnoj Srbiji, Srpskoj vertikala i još nekim manjim. Da li će vrh Patriotskog bloka u tome videti mogućnost ojačavanja i širenja, dakle određene institucionalne saradnje sa ovim savezom, ili će ove dve grupacije, ostati na gotovo podudarnim načelima i koncepciji, a odvojeno izaći na predstojeće izbore. Ukoliko ovaj novi savez na čijem se čelu nalaze Glišić, Đurđev, Dragan Todorović, Željko Ćurović i dr, izađe samostalno na izbore, dakle u postojećoj koaliciji, dakle bez dodatnog širenja i koalicionih saveza, to će u postojećim uslovima za njih još uvek biti povećan rizik da se ne prođe cenzus.
Gotovo je sigurno da će SRS izaći samostalno na predstojeće izbore. Bilo bi vrlo važno da ne dolazi ni do kakvih prepucavanja stranaka patriotske opozicije međusobno, jer će to samo koristiti nastavljačima postoktobarske koncepcije.
Velika je enigma stranka Nenada Popovića. Ona se u praksi poslednjih mesec-dva u načinu svog delovanja i saopštenjima, dodatno primakla koncepcijama Patriotskog bloka i ostale patriotske opozicije. Sukob Stamatovića sa režimom, izlazak na zajednički protest protiv prodaje Telekoma, saopštenja po pitanju KiM, Rusije, migranata i sl, učvršćuju utisak da bi bilo logično da ova stranka razvije što tešnju saradnju sa ostalom patriotskom opozicijom, pa se postavlja pitanje sa kime će izaći na predstojeće izbore. Bez obzira na njenu izvesnu snagu, pa i finansijsku moć gde je snažnija od drugih patriotskih organizacija, teško se može očekivati da bi samostalno mogla preći cenzus.
Druge manje organizacije od radikala i Popovićeve stranke, poput recimo Zavetnika, ili Srpskog preporoda još se nisu u tom pravcu pozicionirale, odnosno na predstojećim izborima, sa kime će ići u koaliciju. Zdrava Srbija takođe, iako je idejno bliska sa Patriotskim blokom, nije do kraja jasno gde će se pozicionirati.
Da rezimiramo oko pitanja ukrupnjavanja patriotske opozicije, jasno je da će jednu kolonu činiti radikali, koji će gotovo sigurno samostalno nastupiti na predstojećim izborima. Drugu čini svakako Patriotski blok.
Ne zna se da li je Patriotski blok ozbiljno zainteresovan da se dodatno proširi, gde je posebno interesantan njegov odnos i relacija sa novoformiranim savezom pet patriotskih organizacija koji je nastao ovih dana, i čak strankom Nenada Popovića. Da li će se ostali subjekti grupisati oko Patriotskog bloka, ili će postojati još subjekata, pa i saveza koji će se formirati i izaći na izbore van radikala i Patritoskog bloka. Što je više subjekata koji odvojeno izlaze na prestojeće izbore, povećava se šansa da neki od njih ne pređu cenzus i ti glasovi budu izgubljeni za parlamenat i ozbiljniju promenu postoktobarske koncepcije. Po svim pokazatljeima javnog mnjenja, jasno je da će Patriotski blok čak i da ostane samo u sadašnjem sastavu bez daljnjeg širenja, a i radikali izgleda, preći cenzus. Ostala pitanja i potencijalne kolone su krajnje upitne, mada u slučaju da dođe do izvesnih ukrupnjavnja, u više kombinacija se čini da bi i jedna treća ukrupnjena koalicija možda mogla preći cenzus.
Sa ove instance posmatrano, i na osnovu podataka sa kojima raspolažem, a i analitičkom moći procenjujem dakle da još nije sve odlučeno o budućem nastupanju činioca patriotske opozicije na predstojećim izborima. Odluka o recimo sastavu i koncepciji Patriotskog bloka, može biti različita, od sačuvavanja sadašnjeg sastava do određenih taktičkih, ali i širih proširenja, modifikacije imidža i segmentne grupe birača. Sa druge strane izgleda malo verovatno da bi se od strane režima, ili parlamentarne opozicije (tzv. „žute“ stranke i njeni naslednici i sateliti) mogli očekivati neke veće promene i lomovi koje bi prihvatile opoziciju postojećoj postoktobarskoj koncepciji, pa je najverovatnije da će patriotska opozicija sa sopstvenim snagama, ali sada je već izvesno u više kolona, izaći na predstojeće izbore kao praktično jedini nosilac potencijalnih i pravih promena postojećeg stanja u zemlji.
Veći deo građana u zemlji je nezadovoljan postoktobarskom koncepcijom, a da li će patriotska opozicija znati i imati resursa uz već poznata nedemokratska ograničenja sa kojima se suočava, da već sada u predstojećim izborima to i na adekvatan način materijalizuje, ostaje da se vidi.
Jedno je sigurno, i u najgorim hipotetičkim opcijama, na predstojećim parlamentarnim izborima za koje se predpostavlja da će se održati tokom 2016 godine, patriotska opozicija će svakako ponovo ući u parlament i nenormalno stanje koje smo imali u poslednje dve godine da u Narodnoj skupštini i nema oponenata istrošenoj i pogubnoj postoktobarskoj koncepciji – biće okončana, kao jedan nonsens i incident.
Ali iz toga treba izvući pouke, a najvažnija je da razjedinjeni i posebno posvađani, neće uraditi previše, iako je jasno da više od polovine građana u zemlji, uz svu blokadu i prateću aparaturu, teži idejama i koncepciji patriotske opozicije.
Zbog Srbije, ili bolje rečeno ono što je od nje preostalo u svakom pogledu, zbog miliona obespravljenih građana koji svaki na svoj način pate zbog postojećeg stanja u zemlji u praktično svim oblastima društva i života, posebno zbog naših sugrađana i sunarodnika sa Kosova i Metohije kojima je najteže, zbog obaveza moralnih i drugih koje imamo prema Republici Srpskoj, a i onoj iskonskoj Crnoj Gori koja se sama sada bori i koprca protiv Đukanovićeve diktature, nemamo više prava na greške, lične sujete i različite promašaje. Jednostavno ova i svaka sledeća prilika za boljitkom i promenama se mora iskoristiti na najbolji mogući način.
Dr Dragan Petrović
