LESKOVAC
Da li centri za socijalni rad u Srbiji, na dekvatan način komuniciraju sa medijima, a posredno i sa javnošću i u kojoj su meri sami krivci što im se, često nezasluženo, pripisuje odgovornost za negativne pojave, čiji su akteri njihovi korisnici, neke su od tema kojima se bavila današnja radionica u organizaciji Organizacije ‘’Amity’’, namenjena zaposlenima u organizacijama socijalne zaštite na teritoriji Jablaničkog I Pčinjskog okruga.
Percepcija najšire javnosti o socijalnom radu, pa samim tim i o stručnjacima koji rade u centrima, ne odgovara u potpunosti stvarnosti. Često im se pripisuje odgovornost za negativne ishode situacija u kojima se nadju korisnici njihovih usluga. Takvi stavovi neretko samo pojačavaju frustraciju zaposlenih, a potencijalne korisnike još više udaljavaju od centara i srodnih institucija.
Direktor leskovačkog Centra za socijalni rad, Predrag Momčilović kaže da su on i njegovi saradnici svesni značaja medija u tačnom, netendencioznom i objektivnom informisanju javnosti, a na pitanje novinara da li su, u obaveštavanju gradjanstva, službenicima odrešene ruke ili je taj sistem centralizovan, kao u pojedinim ustanovama, odgovara:
” Evo tu je veliki broj zaposlenih u Centru za socijalni rad Leskovac, pa možete odmah da ih pitate, da li im je ikada ‘’zabranjeno’’ da daju izjave na temu rada Centra ili iz oblasti kojom se bave, odnosno da li je informacija koju su nameravali da daju novinarima, cenzurisana od strane direktora. Tabu tema nema, ali postoje informacije i uvek će postojati, koje se medijima, niti bilo kome drugom ne otkrivaju. U takve spadaju identifikacioni podaci o korisnicima i detalji o postupcima koji se vode pred sudom, jer je to zakonom zabranjeno u cilju zaštite lica. Sve ostalo, kao i do sada, dostupno je javnosti.
Ljubinka Puzić iz Centra za socijalni rad, koji svojom nadležnošću pokriva Vlasotince i Crnu Travu, potvrdjuje dobru saradnju sa medijima, a na novinarsku opasku o suprotnom iskustvu, kaže da je to bilo u vreme kada nije rukovodila tom ustanovom. Današnju radionicu ocenjuje kao vrlo korisnu i svrsishodnu.
Predsednica Upravnog odbora Organizacije ‘’Amity’’ i socijalna radnica sa dugogodišnjim iskustvom na informisanju lokalne zajednice, Nadežda Satarić, smatra da Centri za socijalni rad nemaju dobar imidž kod medija:
– Zato što se sve negatine pojave i ekstremne situacije u lokalnoj zajednici prelome preko ovih ustanova i kada su, a još više kada nisu odgovorne. One nesumnjivo snose deo krivice, ali krivce treba tražiti i na drugoj strani. Danas smo pričali o tome da su oni državni službenici, imaju javna ovlašćenja i raspolažu novcem svih gradjana Srbije, koji imaju pravo da znaju na koje se usluge i druge potrebe on troši.
Učesnicima radionice smo ukazali na ono o čemu treba informisati lokalnu zajednicu i potencirali potrebu za obaveštavanjem javnosti. Ne smeju Centri za socijalni rad uvek čekati da im se novinari obrate, već i sami treba da govore gradjanima o svojim aktivnostima, promeni propisa i novim uslugama.
” Ako se, i kada dogode nemile situacije, Centri za socijalni rad treba da budu prvi koji izlaze sa saopštenjem za javnost, kao relevantnom informacijom, čime će preduprediti nagadjanja. Nedavno su novine objavile da je jedno dete umrlo od gladi i da je za to kriv centar za socijalni rad. Onda se ispostavilo da je mališan umro jer je bio bolestan, a da je centar uradio sve što je mogao. Ispravka je došla kasno, javnost je instituciju već osudila. Način rada mora da se menja, jer je potrebno da socijalni radnici i službenici centara ‘’sidju u narod’’ i neposredno kontaktiraju sa gradjanima, preko mesnih zajednica I kancelarija”.
Satarić je imala poruku i za novinare. Zaposleni u centrima za socijalni rad obavljaju težak i odgovoran posao, pa bi češće moglo da se piše o njihovom požrtvovanju i posvećenosti, nego da se pominju i etiketiraju, i to negativno, samo u nesrećnim slučajevima, podučila je ona novinare.
Nije problem u komunikaciji sa medijima, raznim izjavama i saopstenjima, problem je mnogo dublji.
Svet napreduje, nacin i potrebe brige o ugrozenima se menja a centri za socijalni rad rade jos uvek po ustaljenom modelu iz komunistickih vremena.
Vas posao je da racionalno sagledavate svaki slucaj i pomazete tamo gde je vasa pomoc neophodna, da znate kako na vasem podrucju zive stare osobe o kojima nema ko da brine, kako zive porodice sa vise dece, porodice koje nemaju adekvatne uslove za zivot, vi treba da vodite racuna da svaki covek u vasoj nadleznosti ima osnovne ljudske uslove za zivot.
Nije vas posao da ostavite dobar utisak u medijima, da imate dobru komunikaciju sa novinarima vec da imate dobar uvid kako zive ljudi u vasoj opstini na prostorima za koje ste kao socijalne sluzbe zaduzeni.
Sam naziv SOCIJALNA dovoljno govori o tome sta je vas primarni posao.
Vi cesto puta kazete kad se u medijima pojavi slucaj nekog teskog socijalnog primera, da vas niko nije obavestio, da ste saznali iz medija…. Pa zar je posao medija da vas obavestavaju da vam jedno dete nema mleko i hleb, da nema adekavtan smestaj, da vam starica zivi sama, bolesna stara iznemogla u trosnoj kuci bez elementarnih uslova za zivot.
Kad bi u drzavi svako radio svoj posao mi citaoci nebismo imali sta da komentarisemo, svi bi bili srecni i zadovoljni.