Kako naći posao u Nemačkoj? Mnoge porodice iz bivše Jugoslavije žive u Nemačkoj, ali malo njih na nemačkim ostrvima. Jedna od njih je porodica Jevtić iz sela pored Sremske Mitrovice. Oni sada žive na Nordernaju – ostrvu u Severnom moru, u Nemačkoj. Da, u Nemačkoj.
Oni rade u ugostiteljstvu, uživaju u divnoj i zdravoj sredini ovog ostrva, imaju odličan odnos sa Nemcima starosedeocima i ne planiraju da se vrate u domovinu.
Svi koji su ovog momenta pomislili da nisu znali da Nemačka ima izlaz na more, otvoreno kažem da nisu jedini. Nekako nam ta njihova ostrva nikad nisu bila na mapi. Ali, naši ljudi koji su, u potrazi za boljim životom, stigli do takvih oaza, daju nam priliku da upoznamo Nemačku koju do sada, većina nas, nije znala.
Zašto kažem da je Nordernaj oaza? Zato što je reč o malom mestu sa svega 5.000 stanovnika, prelepoj prirodi okolnog nacionalnog parka, svežeg vazduha, zdravog života i bliskih komšijskih veza. Prilično drugačije nego ostatak Nemačke, zar ne?
Ali nekom imućnijem svetu od nas, onom ko ima novaca da otputuje nekad negde, Nordernaj nije nepoznat, jer je to, zapravo, turističko mesto. I naša sagovornica Milena Jevtić i njen suprug, uglavnom rade u tamošnjim restoranima.
Kako se živi na malom nemačkom ostrvu, kako su se deca adaptirala, koliko zarađuju i kakav im je život od kada su napustili Srbiju – odgovarala je Milena u nastavku.
„DA SMO OSTALI U SRBIJI, GRCALI BI OD DANAS DO SUTRA“
Milena Jevtić iz Kuzmina, sela koje se nalazi nedaleko od Sremske Mitrovice, diplomirani je profesor biologije. Ali, o gle čuda u zemlji Srbiji, radila je dve i po godine na benzinskoj pumpi. Od profesure, iskusila je nekoliko meseci rada u bosutskoj osnovnoj školi. Na zameni.
Iako takva sudbina nije ni malo privlačna, istina je da nekada ne možemo odmah da sagledamo u široj slici događaje koje nam život servira. Milena kaže da bi verovatno ostali u Srbiji da je radila u struci, da bi je to koliko-toliko zadovoljilo i da možda onda ne bi ni tragala za boljim.
„Ali bolje je što se ovako desilo. Da smo ostali u Srbiji, živeli bi od danas do sutra. Grcali u kreditima.“
Sada radi po tri i po sata dnevno u osnovnoj školi u sistemu koji mi ovde zovemo „produženi boravak“. Pomaže prvacima, a posebno je angažovana oko integracije dece sa ovih prostora koji žive u Nordernaju. Osim toga, dva do tri dana nedeljno radi u restoranu.
„U Srbiji nam je bilo dosta takvog sistema, neadekvatnog posla, politike… Uvideli smo da nećemo moći da kreiramo uslove za normalan, pristojan život. Ja svakako nisam radila u struci. Pa bolje onda da radim tamo gde sam plaćena.“
A šta je normalan život? Normalan život, koji se ovde smatra luksuzom jer su plate 500 evra, znači nekad negde i otputovati, kupiti nešto, ne udarati decu po ušima kad ti nešto traže itd. I ostaviti nešto sa strane.
Može li se? Verovatno ne. Zato je Milena 2016. godine otišla u Nordernaj da pomogne mlađoj sestri koja se tek porodila i ostala na ovom divnom nemačkom ostrvu do dana današnjeg.
„Mlađa sestra je pre toga dolazila u turističkoj sezoni da radi u Nordernaju. 2016. godine se porodila i ja sam došla da joj pomognem. Tada sam odlučila da ću ostati neko vreme da vidim da li ću ja to moći. Počela sam da radim u jednom restoranu. Već tada sam shvatila da mi Srbija kao domovina ne fali, nego su mi nedostajali suprug i sinovi koji su još bili u Srbiji.“
PRVI U NORDERNAJU NA PROGRAMU „SPAJANJE PORODICE“
Nekoliko meseci kasnije, pridružili su joj se suprug i te 2016. godine četvorogodišnji i petogodišnji sinovi. Oni su bili jedina porodica u Nordernaju koja je tada prošla kroz program „spajanja porodice“.
„Tada ovde nije bilo puno ljudi sa strane. Mi smo prvi bili na programu spajanja porodice. Skoro da nisu znali sve detalje kako se to radi jer smo bili prvi.“
Važna informacija, za sve one koji su možda sada „izguglali“ Nordernaj i pomislili „ne bi li bilo lepo“, jeste da Milena ima hrvatske papire i da joj je bilo mnogo lakše da ode. I to bez znanja jezika.
„Nemački sam učila kao mala još, dok smo nekoliko godina živeli u Švajcarskoj. Znala sam neke osnove, ali daleko od toga da sam mogla da pričam tečno. Nisu mi ni tražili sertifikat jer im je trebalo radnika.“
Što se namačkog jezika tiče, deca su ga brzo naučila. Išli su u školu u odeljenje za strance gde im je program bio takav da su mogli da ga nauče.
„Ja sad njih pitam za neku reč ili nešto kad mi je potrebno. I oni mene sada ispravljaju ako nešto pogrešim. Brzo su se integrisali i navikli na novu sredinu. Najteže nam je bilo to što nisu znali da voze bicikl kad su stigli. Ovde deca stalno voze bicikl, bez obzira da li pada kiša i kakvi su vremenski uslovi.“
„STAN 1.200 EVRA, ALI USPEVAMO I DA PUTUJEDMO I DA UŠTEDIMO“
Jevtići su veoma zadovoljni životom u Nemačkoj. Ono što većina građana Srbije ne može da priušti, ili sa teškom mukom uspeva, a to je ono malo više od pukog preživljavanja, oni sada mogu. Satnica u ugostiteljstvu je oko 15 evra.
„Živimo slobodnije. Možemo da odemo na odmor, da putujemo, da odlazimo na izlete vikendom i da uštedimo. Jednostavno, možemo normalno da živimo i da se ne preračunavamo svaki dan.“
Da im uopšte nije loše, svedoči i podatak da je stan od 100 kvadrata u kom trenutno žive 1.200 evra. Ali nije ga bilo lako naći.
„Malo je teže sa stanom ovde jer sve pretvaraju u apartmane. Kada smo došli, živeli smo u stanu koji nam je poslodavac obezbedio. Posle dve godine, konkurisali smo za gradski stan, jer oni imaju spisak državnih stanova na koje možete konkurisati. Imali smo sreće da smo prošli i sada živimo u prostoru koji odgovara našoj četvoročlanoj porodici.“
ŽIVE KAO U KOMUNI, BRODOM ODLAZE NA KOPNO
Nordernaj je ostrvo koje pruža miran, uređen, porodičan život. Izolovan u divnoj prirodi, prelepih obala i peščanih plaža. Sve što vam treba je na 15-ak minuta biciklom. Veća gužva je samo tokom letnje sezone kada dolaze turisti.
Porodica Jevtić se sa zadovoljstvom prilagodila ovim uslovima. Nemci starosedeoci su ih prihvatili bez ikakvih problema. Komšijske posete nisu retkost i deca se druže kao u stara dobra vremena.
„Komšijska deca dolaze kod nas. Samo pozvone i eto ih. Nekada i prespavaju kod nas. Vole našu kuhinju, pravi su gurmani.“
Malo, ušuškano ostrvce ipak nema sve neopodne usluge, te za zdravstvene usluge i više škole moraju da idu na kopno.
„Brod ide po ustaljenom rasporedu. Vozi nas do najbližeg grada na kopnu, a onda dalje prevozom odlazimo do mesta koje nam treba.“
Sve više porodica dolazi u Nordernaj. Jedni druge „povlače“, kao što je to bio slučaj sa porodicom Jevtić. A dosta je i turista, te ako sami nameravate da obiđete ovo ostrvce, proverite šta nudi hotel Inselloft. Na tom linku pronaći ćete i kako svoj boravak možete učiniti prijatnim i zanimljivim.
MARIJA GRBIĆ
