Narasli ekološki problemi su pred izbore istakli zelene političke organizacije u prvi plan. Zelene političke stranke su bile i ranije prisutne u Srbiji, međutim njihova uloga nije bila sasvim pozitivna.
Uprethodnih nekoliko godina sve je veće interesovanje za „zeleni talas“ koji se širi Evropom. Sve je počelo izbornim uspesima zelenih u Nemačkoj, Austriji i Skandinaviji, a regionalna javnost se za zelene partije posebno zainteresovala nakon pobede platforme Možemo! u Zagrebu i rasta njihove popularnosti na nacionalnom nivou. U Crnoj Gori je zelena Ujedinjena reformska akcija Dritana Abazovića deo koalicije koja je srušila autoritarni režim Demokratske partije socijalista.
Ekološki protesti i sve veći značaj koji ekološke teme imaju za građane i građanke Srbije dobrim delom su izmenile i partijsku scenu Srbije. Kao pečurke posle kiše, počele su da „niču“ zelene partije u Srbiji. Jedne su organski proizašle iz ekološkog pokreta i dugogodišnjeg aktivizma, a druge pokušavaju da iskoriste povoljan trenutak za zeleno političko preduzetništvo. Takođe, vladajuća partija, pred aprilske izbore, stvaranjem satelitskih zelenih partija pokušava da zbuni javnost i otkine deo glasova istinskim zelenim opozicionim akterima.
Neki novi zeleni
U žižu domaće javnosti nedavno je dospeo Savez90/Zelenih Srbije koje predvodi Đura Vlaškalić, dugogodišnji istaknuti član novosadskog odbora Demokratske stranke, koji je ovu partiju napustio 2014. U bogatoj biografiji Vlaškalića može se naći da je u prethodnom periodu obavljao niz važnih javnih funkcija u AP Vojvodina. Pored toga, osnivač je Fakulteta za uslužni biznis u Novom sadu. U periodu 2002–2005. bio je njegov direktor, dok je u periodu 2006–2007. bio direktor Fakulteta za pravne i poslovne studije iz Novog Sada.
No, Vlaškalićeva politička karijera je još zanimljivija. Sredinom 2021. godine se u domaćoj javnosti pojavila vest da je osnovan Savez90/Zelenih Srbije, na čijem je Vlaškalić čelu. Ova partija ne samo da je prevela i preuzela naziv nemačke političke stranke Bündnis 90/Die Grünen već je gotovo u potpunosti prekopiran i njihov logo.
Zbog toga se zvaničnim saopštenjem oglasila Evropska zelena partija istakavši sledeće: „Svesni smo postojanja lažnih zelenih aktera u Srbiji koji koriste vizuelni identitet evropskih Zelenih i drugih evropskih zelenih partija, ali uvereni smo da će građani sami prepoznati legitimne zelene aktere, čije akcije govore više od populizma oportunista“.
Zanimljivo je i da je Savez90/Zelenih Srbije registrovan kao politička partija. Kako? Naime, Konzervativna stranka, koja je već bila registrovana u Registru političkih partija i čiji je zakonski zastupnik upravo Đura Vlaškalić, izmenila je svoj statut, preimenovala se i preko noći postala Savez90/Zelenih Srbije. Tako se danas pod rednim brojem 88 Registra političkih stranaka nalazi Savez90/Zelenih Srbije, umesto Konzervativne stranke. Nepromenjena adresa, zakonski zastupnik i datum osnivanja stranke. Samo je ime drugačije.
Iako Konzervativna stranka gotovo da nikad nije učestvovala na izborima, izgleda da im je novo ime dalo novu nadu. Ova partija je već nastupila na oktobarskim lokalnim izborima u Negotinu, a najavili su i da će učestvovati na predstojećim parlamentarnim izborima. Ubrzano raste broj njihovih prostorija širom Srbije, što dokazuje da im finansije nisu problem. Sve ovo budi sumnje da je osnovna uloga ove partije da otkine deo glasova istinskim zelenim opcijama u Srbiji, i tako obezbedi dugovečniji opstanak na vlasti Srpskoj naprednoj stranci.
Slično se može ilustrovati primerom još jedne novonastale zelene partije u Srbiji. Krajem 2019. godine, pred lokalne izbore u Šapcu, osnovana je i Evropska zelena partija,1 koja je registrovana kao stranka ruske nacionalne manjine. Na šabačkim gradskim izborima osvajaju 1,07%, odnosno 667 glasova, pa kao stranka nacionalne manjine uspevaju da osvoje jedno odborničko mesto. Ne samo da u Mačvi (stranka je registrovana u Šapcu) gotovo da nema pripadnika ruske nacionalne manjine već se i uvidom u listu kandidata ove partije može zaključiti da nemaju nijednog pripadnika ruske nacionalne manjine u svojim redovima.
Trgovina zelenim strankama: ne toliko nova pojava
Ako se vratimo malo u prošlost, videćemo da zloupotreba zelenih partija nije toliko nova pojava na domaćoj političkoj sceni. Pojava zelenih stranaka u Srbiji sledila je liberalno-elitističku logiku političkog takmičenja. U jednom trenutku su politički preduzetnici primetili da na političkom tržištu nedostaju nominalno zelene i ekološke opcije. Bez izgradnje pokreta i isključivo kroz medijski nastup i zeleno brendiranje, nastaju partije koje se nude biračima. Takav pristup politici širom je otvorio vrata za političko konvertitstvo i preletanje.
Dodatnu dinamiku doneo je Zakon o političkim partijama iz 2009. godine, kojim je faktički onemogućena registracija novih političkih partija ukoliko data opcija nema ozbiljnu finansijsku zaleđinu. Zelene partije nastale pre donošenja zakona postale su sredstvo za političku trgovinu i potkusurivanje, a često su i bile sateliti partija tadašnje vlasti, koje su ih koristile kao rezervnu opciju ukoliko im bude zafalila partija za registraciju.
Zeleni Srbije su pionirska zelena politička opcija na domaćoj stranačkoj sceni. Iz ove stranke je nastalo nekoliko zelenih partija, koje su kasnije menjale imena i boje. Nastaju 2007. godine i nakon nekoliko godina tavorenja na marginama kandiduju se na parlamentarnim izborima 2012. godine na listi „Izbor za bolji život – Boris Tadić“. Na taj način Zeleni Srbije obezbeđuju parlamentarni status, osvojivši jedno poslaničko mesto.
Pred parlamentarne izbore 2014. godine izbija sukob unutar Demokratske stranke, kada se bivši predsednik Boris Tadić sukobljava s tadašnjim predsednikom stranke Draganom Đilasem. Tadić cepa DS i formira Novu demokratsku stranku. S obzirom na to da vremena za registraciju nove partije nije bilo dovoljno, Tadić se, radi izlaska na izbore, ujedinjuje upravo sa Zelenima Srbije. Formalno, Zeleni Srbije su samo izmenili statut i ime stranke promenili u „NDS–Zeleni“, kako bi Tadić mogao da učestvuje na izborima uz izbegavanje prikupljanja potpisa za registraciju svoje nove stranke.
NDS u tom trenutku nije imao ni program ni statut, ali se kroz navedenu pravnu vratolomiju kandiduje na izborima (u koaliciji sa LSV-om, LDP-om i još par manjih opcija) i osvaja 5,7% glasova. Odmah nakon održanih izbora dolazi do „razvoda“, te NDS–Zeleni vraćaju naziv Zeleni Srbije, a NDS menja svoje ime u Socijaldemokratska stranka.
Tu nije kraj zanimljivom putovanju Zelenih Srbije. Na parlamentarnim izborima 2016. nastupaju na listi SPS–JS i uspevaju da osvoje jedno poslaničko mesto, dok na predsedničkim izborima 2017. podržavaju kandidaturu Aleksandra Vučića. Trenutno, ova je partija ponovo na političkoj margini.
Spomenuto venčanje pa razvod NDS-a i Zelenih Srbije donelo je još jednu „zelenu“ partiju domaćem političkom nebu. Deo članova Zelenih Srbije koji su bili nezadovoljni ovakvim ponašanjem predsednika Ivana Karića napušta partiju i osniva Zelenu stranku. S obzirom na to da je, kako je već navedeno, gotovo nemoguće prikupiti dovoljno novca za overu 10.000 potpisa za registraciju nove partije, Zelena stranka odlučuje da ide lakšim putem. Stranka se registruje kao partija slovačke nacionalne manjine, što im olakšava posao na dva načina.
Ne samo da im je za registraciju bilo dovoljno da skupe svega 1.000 potpisa već im je i za samu kandidaturu na izborima dovoljan isti broj, umesto 10.000 potpisa, koliko važi za stranke većinskog naroda. Osim toga, za ulazak u Narodnu skupštinu za njih ne važi zakonom definisan cenzus, već prirodni prag. U trenutku osnivanja ove partije cenzus je iznosio 5%. Zelena stranka se kandiduje na prvim sledećim izborima 2016. godina, i sa svega 23.0002 glasova uspeva da postane parlamentarna stranka, koja navodno zastupa slovačku nacionalnu manjinu.3
Na narednim parlamentarnim izborima 2020. godine, koje je većina opozicionih partija bojkotovala, izlaze u koaliciji s Novom strankom Zorana Živkovića na listi „Nek maske padnu“. Ovoga puta zaboravljaju na svoje slovačko poreklo, pa se nisu kandidovali kao stranka nacionalne manjine. Koalicija je osvojila svega 7.805 glasova, završivši na pretposlednjem mestu od 21 kandidovane liste. Zelena stranka nedavno je pristupila upravo Savezu90/Zelenih Srbije.
Zelene partije na izvol’te
Zanimljiv je i nastanak Stranke slobode i pravde. Već registrovana Zelena ekološka partija – Zeleni (ZEP) Dejana Bulatovića promenila je sredinom 2019. svoj statut i preimenovala se u Stranku slobode i pravde, a za predsednika nove-stare partije izabran je Dragan Đilas. Bulatović ima zaista bogatu političku karijeru, koja dobrim delom podseća na karijeru fudbalera koji u prelaznim rokovima menjaju boje dresova.
Tako je za dvadesetak godina prešao put od antikomuniste i monarhiste, preko zelenog aktiviste, i na kraju crvenog socijaldemokrate. Od 1994. do 1997. bio je član SPO-a, a od 1997. učestvovao je u osnivanju Demohrišćanske stranke Srbije, čiji je član bio sve do 2000. Posle petooktobarskih promena, nakon što je, kako navodi, dobio „žestoke batine od Đinđićevih batinaša“, napušta Srbiju i u Francuskoj osniva Pokret za novu Srbiju, čiji su programski ciljevi, između ostalih, uključivali i obnovu monarhije u Srbiji, koja je, po Bulatovićevim rečima, „nasilno ukinuta od crvene aždaje, zvane komunizam“.
Po povratku u Srbiju, 2012. godine, postaje odbornik u skupštini opštine Šid, preko liste DS-a. Ubrzo postaje predsednik ZEP-a i već 2016. formira, zajedno sa Zelenima Srbije Ivana Karića – Ujedinjeni zeleni front. Ujedinjeni ekološki front se ubrzo raspada, nakon što Zeleni Srbije odlučuju da podrže predsedničku kandidaturu Aleksandra Vučića.
Na beogradske izbore ZEP izlazi na listi „Da oslobodimo Beograd – DS, Nova, SDS, ZEP Zeleni“, ali ostaju ispod cenzusa. Već sredinom 2018. formiraju Građanski blok 381 sa PSG-om Saše Jankovića, ali krajem iste godine napuštaju ovaj savez. Politički put ZEP-a okončan je u martu 2019. Tada menjaju ime u Stranka slobode i pravde, na mesto predsednika dolazi Dragan Đilas, dok Dejan Bulatović postaje novi potpredsednik stranke.
Zeleni i „zeleni“
Sva navedeno dovodi do zaključka da je neophodno, u vremenu zelenog političkog pomodarstva, razdvojiti autentične ekološke pokrete, koji su godinama ukazivali na pitanje zaštite životne sredine, od partija koje pokušavaju da pokupe jeftine političke poene.
Organizacije koje se godinama bore protiv investitora koji ugrožavaju naše planine, reke i gradove uspele su da ekološke teme dovedu u politički mejnstrim. Istovremeno, niz navodno zelenih partija, bez ikakvog ozbiljnijeg aktivizma, pokušava da prikupi jeftine političke poene iznova se rebrendirajući. Time suštinski čine štetu autentičnom ekološkom pokretu – građani koji ne prate politička zbivanja toliko revnosno mogu biti prevarani, a ekološke teme iskorišćene za prikupljanje jeftinih političkih poena. Zato do aprilskih izbora možemo očekivati plimu novih „zelenih“ aktera.
Iz nekog razloga, zelene partije bliske SNS-u bukvalno prevode imena već postojećih aktera na evropskom nivou.
Radi ilustracije, za prelazak cenzusa od 5% te godine je bilo potrebno osvojiti oko 190.000 glasova.
Zloupotreba odredaba pozitivne diskriminacije nije retka u domaćoj političkoj praksi. Jedan od najpoznatijih takvih manevara jeste kandidatura Đorđa Vukadinovića na listi partije Nijedan od ponuđenih odgovora, formalno registrovane kao partije vlaške nacionalne manjine. Ova partija je osvajanjem nešto više od 20.000 glasova postala parlamentarna stranka.