Mora biti da je Dačić u Briselu dobio neke odgovore na temu „Ko će u Srbiji biti kalif umesto kalifa“ jer je dan nakon povratka iz sedišta EU, prilikom zajedničke konferencije za štampu sa svojim estonskim kolegom Svenom Mikserom u Beogradu, delovao zadovoljno. A kad je u takvom stanju on nam obično drži časove onoga što on smatra da se zove „real-politika“. Po njegovom poimanju, taj Vam je pojam sinonim za praktičnost, odnosno spremnost političara da uvek radi i govori ono što mu odgovara u datom trenutku, bez ikakvog osećaja odgovornosti za moguće posledice, sopstveni stav ili (ne daj bože) etiku. I to samo zato što je uvideo kako uvek može da ono što propagira danas, najžešće napadne sutra ili prekosutra, uzdajući se u kratko sećanje biračkog tela i dnevno-političke potrebe partnera ili protivnika.
Kao i u činjenicu da je petim oktobrom u Srbiji ukinut institut političke odgovornosti i stvorena klasa koja može da uradi sve a da ne odgovara ni za ništa. Elita! Tu se, nakon svih petooktobarskih peripetija, nekako priključio i Ivica Dačić.
Sa tog aspekta on je, očigledno pod utiskom nekih obećanja u Briselu, nastupio na konferenciji za štampu sa gospodinom Mikserom. U jednom trenutku, objašnjavajući potrebu Srbije za neutralnošću, Dačić je rekao kako Srbija „ima loša iskustva i za zapadom i sa istokom“(1), pri čemu je dojasnio da pod zapadnim negativnim iskustvom podrazumeva NATO-bombardovanje, a da pod istočnim ne podrazumeva Koreju ili Kinu, već Staljina. Zamislite samo! Ali, to nije sve. Kao primer naše istinske neutralnosti on je istakao „da godišnje imamo dve vežbe sa Rusijom i Belorusijom, a 16 vežbi sa zapadnim partnerima“(2). Šta sad kažete na utemeljivača novog poimanja real-politike u nas, Ivicu Dačića?
Ako ovo o broju vežbi možemo pripisati odličnim odnosima koje ima sa Hašimom Tačijem, pa mu je od njega prešla čuvena šiptarska filozofija „šta malji deca zna šta je dva a šta šesnaest komata“, ovo oko Zapada i Istoka je nešto što čestitom Srbinu vređa osnovno obrazovanje, elementarnu logiku i svako istorijsko sećanje. Da objasnimo i zbog čega.
SRPSKI NAROD IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Da podsetimo, samo u prošlom, XX veku, Zapad je četiri puta žestoku udarao na Srbe i Srbiju!
Prvi put 1914. godine kada je to učinila tada vodeća zapadna sila, Austro-ugarska carevina posle lažne optužbe o umešanosti zvanične Srbije u atentat na prestolonaslednika Ferdinanda. U tom ratu, da podsetimo g. Dačića, Srbija je izgubila između 1,1 i 1,3 miliona ljudi, odnosno oko 60 % svoje muške populacije, a nad civilnim stanovništvom, Dačićevi i Vučićevi sadašnji prijatelji vršili su strahovita zverstva.
Drugi put, to je učinila u tom trenutku, takođe, vodeća zapadna sila, Hitlerova nacistička Nemačka, 1941. godine, ponovo uz neviđena zverstva prema srpskom civilnom stanovništvu, a tri godine kasnije 1944. naši navodni saveznici, Englezi i Amerikanci, čak 11 puta bombardovali su Beograd. Posebno pamtimo tepih-bombardovanje prvog i drugog dana pravoslavnog Vaskrsa kada nam je sretan praznik poželelo 600 teških bombardera. Pri tome, stradalo je mnogo više civilnih nego vojnih objekata. I čak tri puta više civila nego nemačkih vojnika (1.160 ubijenih i preko 5.000 ranjenih civila). (3)
I tek onda dolazi NATO kao nešto čega se g. Dačić seća i o čemu se sve zna osim broja žrtava. Jer, još od njega umiremo i ko zna dokle ćemo! To bombardovanje je ili zbir zapadne mržnje prema srpskom narodu, ili krivica režima kome je Dačić pripadao, dok nije postao „real-političar“. Dačić bi već jednom trebalo da izabere šta mu je bliže, a ne da bude čas jedno, čas drugo, kako kad zatreba.
Toliko, o Zapadu. A sada da vidimo taj Istok i, po Dačiću, negativno srpsko iskustvo s njim, oličeno u Staljinu. Pre svega, zaboravlja to Dačić, Staljin nije imao spor sa srpskim narodom ili srpskim komunistima, već sa Titom i njegovim skretanjem ka Zapadu! To što je Tito uvukao u taj spor jugoslovenske narode, pa i Srbe, druga je stvar. No, šta je bila praktična posledica tog spora? „Tokom marta 1948. godine SSSR je povukao sve vojne i civilne stručnjake iz Jugoslavije, odbio pregovore o zaključenju trgovinskog sporazuma i zapretio ekonomskim sankcijama. Zatim je SSSR 27. marta 1948. uputio prvo pismo upozorenja od Staljina i Molotova …“(4)
Dakle Staljin je, čak i da poistovetimo Srbiju i Titovu Jugoslaviju, uputio pismo a ne bombe! I Tito je njemu pismeno odgovorio, pa je započela prepiska koja se, istina, zaoštravala ali to je, uz poneku diplomatsku klečku, bilo manje više sve. Pismo, a ne bombe! To bi, kao deklarativni levičar i Titov poštovalac, Dačić morao da zna, umesto da pravi nesuvisla poređenja iskustava srpskog naroda sa Zapadom i Istokom.
Istina, srpski narod i komunisti u tom periodu jesu stradali, ali od Tita a ne Staljina! Od Golog otoka, ne od Gulaga! Od Titovog straha, ne od Rusije! Po zvaničnim podacima, od ukupno uhapšenih 16.101 golootočana, čak njih 10.544 (ili 65,58%) bili su Srbi i Crnogorci.(5) Na to treba dodati bar trećinu onih „neubeleženih“, „nestalih“ i drugih. Dačić bi trebalo da poštuje tu cifru, i da ne pripisuje Staljinu Titove zločine prema srpskom narodu, u ime nekakve kvazi-real-politike i kupovanja briselske podrške lažnom ravnotežom između stvarnih Zapadnih zločina koji se mere u milionama mrtvih i nekakvih Staljinovih grehova prema srpskom narodu, koji ne postoje. Ni Sovjeti, ni Rusi nisu nama, Srbima, učinili nikada ništa nažao. Ni drug Staljin. Tito jeste. Otuda, to što je Staljin bio protiv njega ne može biti negavno iskustvo srpskog naroda.
Stoga, Ivica Dačić nema pravo da pravi lažne ravnoteže greha po Titovom modelu. Nije ravnopravno dve i šesnaest vojnih vežbi godišnje. Niti su isto Stepinac i pop Đujić. Ni Čiča Draža i Pavelić nisu isto, a još manje Hitler i Staljin.
No, može li tu svest da ima onaj ko je sa Tačijem potpisivao Briselski sporazum?
Dragan Milašinović
www.fsksrb.ru
______________________________________
Odrednice:
(2) Isto
