Kada je tadašnji premijer Velike Britanije, Vinston Čerčil, na molbu da se smanji budžet za kulturu – kako bi sredstva bila preusmerena na rat – odgovorio: „A šta ćemo onda braniti“, uputio je jasnu poruku o suštinskim vrednostima jednog društva.
Šta se dešava u Velikoj Srbiji, nekih 80 godina kasnije? Radnici kulture se nazivaju šljamom, savetuje im se da rade „negde drugde“, pominju im se deca.
Sve to kada ni četrdeset dana nije prošlo od stravičnih događaja koji su duboko potresli naciju.
Pravi se spisak. Spisak glumaca.
Na tom spisku su Ceca Bojković i Seka Sablić. Nikola Đuričko i Branka Katić. Da li iko iole očuvanog zdravlja, uz maksimalno naprezanje imaginacije, može na primer ovo četvoro ljudi da zamisli kao destruktivne, one koji „pozivaju na rušenje države i ustavnog poretka“?
Radi se o izuzetno opasnim i potencijalno životno ugrožavajućim fenomenima.
To bi trebalo da je jasno i zbog čega je to opasno bi trebalo da je samo po sebi razumljivo, međutim, jedino ukoliko ne patimo od prekratkog pamćenja.
Kada jedan trend vladajuća garnitura i njoj bliske strukture počinju da serviraju, smišljeno ili nemisleći, sasvim je nevažno, najprirodnija stvar je da će taj trend dalje biti praćen. Tako će, nakon poslanice vladajuće stranke, anonimni tviteraši početi da ostrakizuju glumce.
Da li ćemo biti iznenađeni ako se nekom glumcu nešto dogodi? Ako, na primer, bude pretučen na ulici?
Da li smo iznenađeni što se broj ubijenih žena, i to od strane njihovih partnera, munjevito povećava, nakon što se objavljuje intervju sa serijskim silovateljem?
Ili, nakon što je takozvanom profesoru glume omogućeno da, čak i u sudnici, nastavlja sa ponižavanjem žrtava koje su posle mnogo godina jedva smogle snage da ga prijave i o tome javno progovore?
Hoće li nas čuditi maltretman koji će od strane svog rukovodstva sutra prolaziti voditelji sa RTS-a nakon što Predsednik Republike javno iznosi šta oni lajkuju na društvenim mrežama sa svojih privatnih profila?
U našoj skorijoj istoriji se nije jednom desilo da je neko ubijen nakon što je propagandno obeležavan kao neprijatelj i označavan kao meta, u ambijentu u kojem je takav jedan narativ normalizovan.
Ako je ikako moguće sumirati i poentirati celu priču o genezi nasilja, onda bi to moglo da stane u jednu prostu hipotezu: nije problem u postojanju nasilja kao takvog, već u odsustvu sankcionisanja istog.
Ako u psihološkom smislu posmatrate, traumatskim neki događaj ne čini samo zlo koje je naneto, već i odsustvo zaštite koja je mogla, i koja je trebalo, da se dogodi, onda taj princip možemo primeniti i kada je nasilje o kojem je ovde reč u pitanju.
Ako želimo da se ikako konstituišemo kao pojedinci, ili kao društvo, moramo da shvatimo da nije problem to što se nešto dogodilo, jer na neke pojave i na postojanje agresije ne možemo da utičemo, već je problem to šta ćemo mi s tim da uradimo.
S tim u vezi, nedavno je autor ove kolumne na jednoj TV stanici bio upitan šta je poslednja lepa vest koju je čuo.
Međutim, upravo u trenutku pisanja ovih redova se jedna pozitivna vest pojavila koja predstavlja najbolji mogući odgovor na datu temu.
Višestruki ubica iz Aleksinca osuđen je na doživotnu robiju. Sudija je izjavio da je kazna adekvatna, posebno ako se uzme u obzir trenutak kada masovna ubistva postaju svakodnevica i da poruka mora da bude dovoljno jasna u ovom slučaju.
Časni sudija savršeno dobro razume funkciju suda u jednoj široj perspektivi iz koje sagledava pojedinačni slučaj.
Postojanje odmerene i adekvatne reakcije (sankcije, kazne) poput pomenute ima višestruki značaj za sve nas u smislu postizanja, makar i bebećim koracima, kakvog-takvog osećanja sigurnosti koje mora biti primarni cilj odgovornih ljudi, posebno u vreme kada se nanosi duboka povreda ličnog i kolektivnog integriteta na svakom mogućem planu, svakome od nas.
Autor:GORAN TOMIN, kinički psiholog i psihoterapeut
