Od tragičnih majskih događaja koji su se desili u Srbiji, pa do današnjeg dana, prateći (selektivno) naslove vesti, srodnih sadržaja, koji „mirišu“ na kriminal i nasilje (objavljenih na portalu Direktno.rs), zapanjen sam tolikim brojem žrtava nasilja i uopšte svim prisutnim vidovima nasilja (naročito nad decom i među decom), koje se poput crnog oblaka nadvilo nad Srbijom, predskazujući veliku nepogodu.
Zapamtio sam „Srbijicu“ – malu, prelepu, prirodno bogatu, pitomu, ponosnu, bezbednu, u kojoj sam rođen i u kojoj sam proveo spokojno detinjstvo, školujući se u školama i na Univerzitetu na kojima su učitelji, nastavnici i profesori bili stručni i dostojni dubokog poštovanja.
Pamtim brojna dečija odmarališta koja su pružala deci (i predškolskog i školskog uzrasta), radosne i nezaboravne trenutke, tokom školskih raspusta. Nakon školovanja i služenja vojnog roka (JNA), proveo sam (bez ikakvih partiskih knjižica) ceo radni vek do penzije, sve vreme u Srbiji, koja je (doduše), tada bila u sastavu SFRJ (i bez obzira na to), zahvaljujući tadašnjoj diplomatiji, ugledna i poštovana širom sveta.
A šta je danas preostalo od toga? I kakve su opcije pred populacijom koja živi u Srbiji: ili da do kraja života broji svoje i njene, poslednje dane, viseći nad ponorom, razvaljena, opljačkana i oskrnavljena ili da se konačno probudi, uspravi i pokrene u pravcu svog opstanka.
Da li će se ikada saznati ko su ti (ne)ljudi koji su njome upravljali i sistematski je uništavali sve dok je nisu i pretvorili u zemlju kriminala i nasilja? Odakle su se oni pojavili? Kakvog su oni genetskog porekla? Kakvog obrazovanja i imovinskog stanja pre nego što su došli u Srbiju? Ko njih i njihova zlodela štiti? Da li će zbog toga (ikada) odgovarati?
Da bismo realno sagledali sadašnje stanje u kojem se nalazi Srbija, morali bismo vratiti „film“ za 30-tak godina unazad i podsetiti se hronike događaja za vreme vlasti koalicije SPS-SRS-JUL (prema stranačkim obeležjima nazvane „crveno-crna koalicija“, a prema svom učinku „zločinačko udruženje protiv čovečnosti“):
– Ta vlast je pre svega svojom ratnohuškačkom politikom „pripremala teren“, a zatim i sama učestvovala u raspadu bivše države SFRJ.
– Inicirala je i vodila (izgubljene, građanske) ratove, sa bivšim republikama zajedničke federacije Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, autonomnom pokrajinom KiM, sa uobičajenim (ratnim) posledicama: razrušeni čitavi gradovi (sa svojom infrastrukturom); veliki broj civilnih žrtava; još veći broj doživotno unesrećenih, raseljenih lica (sa njihovih vekovnih ognjišta) iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa KiM.
– Izazvala je sankcije SB, UN (a one su izazvale ekonomski kolaps, šverc, „crnu berzu“, prateću korupciju i opšti kriminal).
– Izazvala je hiperinflaciju svetskih razmera, a onda u saradnji sa piramidalnim bankama i pljačku sopstvenog naroda, iznoseci devize (diplomatskim kanalima) iz Srbije i stavljajući ih u inostrane banke na Kipru i drugim prekomorskim destinacijama.
– Srbija je izopštena iz članstva svih međunarodnih organizacija.
– Ukinut je platni promet sa inostranstvom.
– Brojna (takoreći), svakodnevna ubistva, pljačke, po ćoškovima devize, benzin i droga, samo su pokazatelj da je Srbija definitivno postala kriminalizovana država.
– Konačno, kao kazna za sprovođenu represivnu politiku nad stanovnicima KiM albanske narodnosti (nakon više upozorenja), NATO je bombardovao Srbiju 83 dana neprekidno (sa „osiromašenim“ uranijumom), sve do Kumanovskog sporazuma, kojim je Srbija, praktično, izgubila KiM, a iza bombardovanja je ostala pustoš: veliki broj civilnih žrtava, razrušeno bezbroj vojnih, policiskih i industriskih objekata i postrojenja, mostova… Dugo vremena biće potrebno Srbiji da se od toga oporavi.
Nakon neuspešne krađe na predsedničkim izborima, u cilju odbrane izbornih rezultata, opozicija (DOS) je 5. oktobra izvršila prevrat, srušila S. M. i okončala vlast „crveno-crne “ koalicije.
Sudbina glavnih protagonista dotadašnje politike je okončana u Hagu. Po međunarodnoj poternici S. M. je izručen Međunarodnom sudu u Hagu gde mu je suđeno i u kojem je preminuo ne dočekavši sudsku presudu. V. Š. se dobrovoljno predao Haškom tribunalu (takođe po međunarodnoj poternici) i posle višegodišnjeg suđenja osuđen je na 10 godina zatvorske kazne, a s obzirom na to da je vreme provedeno u Hagu bilo ravno dužini zatvorske kazne, pušten je na slobodu. M. M. je emigrirala u Rusiju, gde je i preminula.
Ne bi trebalo zaboraviti: T. Nikolić, A. Vučić, I. Dačić, A. Vulin, J. Tabaković, M. Gojković, V. Drašković… su na volšeban način izbegli odgovornost za svoje evidentno učešće u zlodelima „crveno-crne“ koalicije (opisanim u navedenoj hronici). Presvučeni u proevropsku garderobu, i glumeći totalnu amneziju (bivši) radikali su se vratili u politiku (promenivši ime stranke) i kao da se ništa nije desilo, nastavili tamo gde su stali 5. oktobra 2000. godine.
Od svih političkih subjekata koji su najduže upravljali Srbijom (nakon uvođenja višestranačja) bili su radikali. Tokom vremena njihovog učešća u vlasti (počevši od obnavljanja RS 1991. godine), „isklesao“ se profil tipičnog radikala sa osnovnim karakteristikama (vrlinama): nevaspitan, drzak, bezobrazan, nepošten, lažljiv, lopov, sklonost nasilju i pljački, pohlepan, bezosećajan, sadista, primitivan, narcisoidan, neiskren, bahat, grub…
Pod zamišljenom pretpostavkom da se svi učesnici iz vrha aktuelne vlasti podvrgnu odgovarajućem testu, teško da bi se bilo koji testirani učesnik mogao pohvaliti da ne poseduje barem jednu od nabrojanih vrlina, ugledajući se na svog vrhovnog „šefa“, koji, ponosno, poseduje sve te vrline.
Kodeks ovih vrlina, kao i načini za satanizaciju neistomišljenika, izučavaju se i usavršavaju na „Akademiji mladih partiskih lidera“ (SNS) i najčešće se praktikuju među poslanicima (SNS) u Narodnoj skupštini.
Povratak presvučenih radikala na vlast 2012. godine – T. N, A. V, J. T, M. G, zajedno sa standardnim satelitima I. D, A. V, i okruženjem od proverenih radikalskih članova, („oplemenjenih“ sa preletelim šljamom iz DS i DSS), nesposobnom Vladom i osvedočenim kriminalcima u njenom sastavu, uključujući one u tužilaštvima, sudovima, policiji, BIA, vojsci, crkvi, medijima, u kojem svi zajedno, predstavljaju, jednom rečju, konglomerat, nedostojan Srbije.
Tako se posle 30-tak godina u Srbiji, ponovila replika „crveno-crne koalicije“, ovog puta, slobodno se može nazvati, „zločinačko udruženje protiv sopstvenog naroda“, imajući u vidu njihovu ispoljenu mržnju i ostrašćenost (prema narodu), a i svega ostalog, učinjenog Srbiji, kao osvetu za svoj poraz 5. oktobra 2000. godine?
Sadašnja aktuelna „crno-crvena koalicija“ se vrlo striktno odredila prema neistomišljenicima, nazivajući ih izdajnicima, špijunima i stranim plaćenicima. Patološku mržnju i ostrašćenost su demonstrirali, kad god je nezadovoljan narod masovno protestvovao, tada su nenaoružanom narodu suprostavljali policiju i žandarmeriju (opremljenu i naoružanu do zuba), po potrebi i policisku konjicu, službene pse, suzavac i civilnu pretorijansku gardu batinaša, koji su nemilosrdno primenjivali silu, i brutalno rasturali svaki porotest.
I ne samo to, oni su zarad podrške stranih mentora, svom opstanku na vlasti, praktično su trampili Srbiju za priznavanje (jednostrano) otcepljenog KiM, dovukli i dozvolili stranim investitorima da svojim prljavim tehnologijama, do mile volje, nekontrolisano, zagađuju i truju životnu sredinu, stavili su Srbiju na raspolaganje stranim kompanijama da vrše ispitivanja za pretvaranje najkvalitetnijeg obradivog zemljišta u rudnike, čak ne prezajući ni od trajnog otuđivanja pojedinih delića ili delova Srbije.
Vraćajući se početku ove kolumne, pod utiskom tragičnih majskih događaja, narod je spontano i masovno izašao na ulice (u više gradova Srbije) formirajući veličanstven komemoracioni skup, solidarno odavajući poslednju poštu nevino nastradalim žrtvama, u tišini, koja je odisala tugom, strahom, bolom i besom.
Komemoracioni skup je prerastao u miran građanski protest koji se širi Srbijom. Struktura učesnika ovog protesta je raznolika: đaci, roditelji, studenti, profesori, glumci, reditelji, građani, poslanici Narodne skupštine… Svi ujedinjeni sa jasnim ciljem, da protesti traju do usvajanja precizno formulisanih zahteva, upućenih vrhu vlasti:
– smenjivanje članova REM-a
– smenjivanje rukovodstva RTS-a
– ukidanje (gašenje) TV Pink i TV Hepi
– ukidanje štampanih medija „Informer“, „Kurir“, „Alo“, „Srpski telegraf“
– smenjivanje ministra policije
– smenjivanje direktora BIA.
Ovi zahtevi traže neopozivu direktnu, indirektnu i komandnu odgovornost svih relevantnih činilaca koji su svojim činjenjem (ili nečinjenjem), tokom desetogodišnje vladavine doprineli „raspadu sistema“ i stvaranju atmosfere, koja je indirektno i dovela do ove tragedije.
Svojim „nemuštim“ pokušajem osporavanja ovog zahteva od strane premijerke i „klasičnog“ omalovažavanja govornika – učesnika protesta (koji je potkrepljen izmišljotinama i lažnim tvrdnjama) od strane predsednika, samo je dokaz da njihova plitka radikalska pamet, te zahteve ne razume.
Sve vreme trajanja ovih protesta, predsednik A. V. se bezbroj puta bez trunke morala, empatije i poštovanja obraćao TV auditorijumu, (u početku) demantujući novinske izveštače, tvrdeći da je na protestu precizno izbrojano 9.000 ljudi, (a docnije) učesnike protesta „častio“ nazivima: ludaci, lažovi, šakali, hijene (pa čak i ustaše), što je vokabular A. V, kojim je osvežio (već ranije) otrcane kvalifikacije „izdajnici“ i „strani plaćenici“, namenjene narodu, što se nikako ne bi očekivalo ni od predsednika neke seljačke radne zadruge, a kamoli od predsednika svih građana države Srbije!
Ne bi bilo iznenađenje da protest „Srbija protiv nasilja“ dobije obeležja predizborne kampanje, a ova kolumna bude podsetnik biračkom telu, da prekine tradiciju svog izbora, na sopstvenu štetu.
Ivan Stojković, arhikekta u penziji
