Posvećeno *akultetu za *olitičke nauke
A što je posebno interesantno, ostali *rbi videvši napredak diplomiranih izdajnika nagrnuše da upisiju ovaj studijski program, te profesori izdajništva počeše, brale moj, da razmišljaju da prošire kapacitete.
Nego kako, da prošire, a drugi nemaju ni šaku studenata i moraju da gase svoje programe. Uspeh, bato!
Međutim, nije to ništa novo. Arčibald Rajs je posle Prvog svetskog rata napisao knjižicu „Čujte Srbi, čuvajte se sebe“ (1928), u kojoj, između ostalog, piše: „Koliko puta sam gledao kako se vaši najmoćniji ljudi klanjaju bogatstvu?… Kada vam je zlato, tokom dugih vekova uskraćivano, najzad postalo dostupno, suviše vas je opčinilo, a zbog te opčinjenosti izgubili ste mnoge veoma plemenite osobine, koje ste imali, a koje, uostalom, još srećemo kod ljudi kojima je dalek život vaših „intelektualnih gradova“.
AUTOR: Cvetin Glogovčanin
Danas u zemlji *rbiji postati diplomirani izdajnik uopšte nije teško. Potrebno je da završite neku srednju školu (uspeh nije bitan) i upišete neki društveno-humanistički fakultet (prvi korak), prednost imaju programi …tologije, …listike, međunarodnih pitanja, a nisu loši ni programi …torije, …hologije i srodnih disciplina. Jednostavno, izbor je baš veliki. Drugi korak je da od profesora izdajništva pažljivo slušate lekcije i pokažete odanost njihovoj izdajničkoj nauci, po mogućnosti i da se pokaže znatan stepen udvorištva i sličnih nemoralnih činjenja. Ukoliko ste profesore izdajništva ubedili da ste dupe*izac, da obožavate evre i druge zapadne valute, da im se klanjate do zemlje, da ne možete zamisliti život bez tih novčanica, te tako nadahnuti novom evroverom (u nekim slučajevima i dolarverom) diplomirani izdajnik ne može očima da vidi sugrađane koji se izjašnjavaju kao *rbi. Ne samo što ne može da ih pogleda, nego ih i mrzi iz dna duše, kao poslednju pogan, spreman da ih uvek izda i potkaže (naravno za evre ili dolarčiće – ni kod babe nema džabe).
NIJE OBAVEZNO IĆI U INOSTRANSTVO ZA STUDIJE IZDAJNIŠTVA
Takve će, dakle, profesori izdajništva odmah preporučiti **vladinim organizacijama evroatlantističkog jednoumlja, a u najboljem slučajevima i *IA-i, *I-6, a ni nemačke službe nisu škrte. Naprotiv. Preporuka znači evriće. Mnogo evrićaaaa, a evrići znače da mogu da kupujeeeeemmmm, da putujeeeem. Ali šta treba takav grantojed (izdajnici koji žive od grantova – prim, aut.) da radi? Naravno da izdaje. Bilo koga i bilo šta. Državu, nju prvenstveno, veru? Tja, ko na to obraća pažnju. Vojsku, oca, majku… ništa nije sveto, sve može da se izdaje, ali zato evrići su tu da ućutkaju savest. Dakle za trice i kučine dobijam gomilu evra, razmišlja student izdajništva… Nije loše, naravno, ako na vrata ne zakuca *BA i *IA (čudne neke skraćenice). E, onda, e onda… mrak.
Naravno, ne postaje se diplomirani izdajnik preko noći. Neee, mora se proći fakultet. I to ne neki patriotski (posebno se gnušaju Vojne akademije i sličnih obrazovnih institucija). Mora se, dakle, ni manje ni više, nego četiri godine žuljati klupa i pročitati brdo (izdajničke) literature (ostala je zabranjena, posebno srpska i ruska, dok ona pravoslavna, ukoliko bude primećena, po automatizmu lišava studenta da stekne diplomu izdajnika).
Ipak, za razliku od drugih studijskih programa, za diplomu izdajnika nije obavezno ići u inostranstvo (mada u izdajničkoj hijerarhiji posebno cene dodatno izdajničko obrazovanje u Engleskoj i Americi, manje u Nemačkoj i Austriji, gde dobiju stepen mastera i doktora izdajništva). Naravno, za one koji ne vole da se lomataju po tim egzotičnim državama obezbeđeno je da u Srbiji imamo pravi raj za sve one koji žele da se obrazuju i steknu diplomu izdajnika (sva tri ciklusa, osnovni, master i doktorski – sve prema talentu).
SADRŽAJ STUDIJA IZDAJNIŠTVA JE…
Koja sr*nja, ovaj znanja, moraju usvojiti studenti tokom četvorogodišnjih studija izdajništva? Prvo, da su *rbi genocidan narod. Genetski – ni manje ni više. Ko tako ne misli – magarac je. Dakle nepopravljivo genocidni. *usi su genocidni narod, samim tim *uski je genocidni jezik i ne sme se učiti ni na jednom obrazovnom nivou.
U *rebrenici su *rbi, takođe, počinili genocid, Kosovo i Metohija nije *rpska pokrajina, Pravoslavlje je nacistička religija, ćirilica je, adekvatno tome, nacističko pismo, *rbija se mora svesti na Beogradski pašaluk, *rbi su se doseljavajući se na Balkan počinili genocid nad *lbancima i svim ostalim znanim i neznanim narodima… Prema tome, pravda je da *rbi i *usi nestanu, a njihove teritorije i prirodna i kulturna bogatstva preuzmu drugi, pre svega *nglosaksonci (i oni koji se predstavljaju kao oni), *emci, jer nikada nisu u istoriji počinili dobro delo, pardon genocid.
Međutim, međuuutiiim, brajko moj! *rbi su se pokazali kao žilav narod. I pored toliko izdajnika, još postoje. Zato je kolektivni Zapad smislio genijalnu ideju. Da *rbi uđu u NATO i Evropsku uniju i da ih, potom, sve pošalju (osim izdajnika naravno, oni će sami da pocrkaju kad Zapad prestane da ih finasira, jer ništa ne znaju da rade osim da izdaju) na Istočni front, da ih *usi potamane, sve polako ko *krajince. Nema trte-mrte, samo trt.
Posle gostovanja jednog inostranog profesora izdajništva na Fakultetu za *olitičke nauke, slučajno *emac (koji tvrdi da njegov narod nikad nije počinio zločine kakve su počinili *rbi), onako drugarsko-neprijateljski, u krugu Srba-prijatelja, saopšti okupljenima da smo, konačno, eto, postali zemlja izdajnika, te da on čestita na tom veličanstvenom uspehu. Toliko su se evroatlantski *rbi trudili da gledano po broju stanovnika imamo više izdajnika od samih *emaca. Zapad, dakle, nije džaba bacao evre i dolare. Srbija je postala prepuna diplomiranih izdajnika spremnih da uvek, u svakom trenutku izdaju preostale *rbe koji još nisu upoznali lepote izdajništva, nego tvrdoglavo ostaju verni pravoslavlju i naciji.
A što je posebno interesantno, ostali *rbi videvši napredak diplomiranih izdajnika nagrnuše da upisiju ovaj studijski program, te profesori izdajništva počeše, brale moj, da razmišljaju da prošire kapacitete. Nego kako, da prošire, a drugi nemaju ni šaku studenata i moraju da gase svoje programe. Uspeh, bato!
Međutim, nije to ništa novo. Arčibald Rajs je posle Prvog svetskog rata napisao knjižicu „Čujte Srbi, čuvajte se sebe“ (1928), u kojoj, između ostalog, piše: „Koliko puta sam gledao kako se vaši najmoćniji ljudi klanjaju bogatstvu?… Kada vam je zlato, tokom dugih vekova uskraćivano, najzad postalo dostupno, suviše vas je opčinilo, a zbog te opčinjenosti izgubili ste mnoge veoma plemenite osobine, koje ste imali, a koje, uostalom, još srećemo kod ljudi kojima je dalek život vaših „intelektualnih gradova“.
Opa, Bato! Još 1928. godine je primećeno da naši intelektualci veruju u zlato, ali vremena se menjaju, zlato treba zapadnjacima, a *rbima intelektualcima su dovoljne papirne novčanice evra i dolara (štampaju ih prema potrebama).
E, moji *rbi, šta ste dočekali, da umesto za zlato – izdajete za papir! Pih! Da vas preci vide – stideli bi vas se. Iz sve snage. Pih, da izdajete za bezvredne papire, kako vas nije sramota?
