Dan kada ovo pišem je dan u kome SVI pravoslavni hrišćani, koji koriste julijanski kalendar, slave Svetog Jovana Krstitelja. Ne, pogrešila sam, ne slave svi, a treba da slave, jer je „crveno slovo“. A posebno treba da znaju da je Irod odsekao glavu svetom Jovanu zato što je ukazivao na hipokriziju na Irodovom dvoru! Taj čin hrišćani obeležavaju na praznik Usekovenja, kad se posti kao što se posti i za Krstovdan – suhojedenjem. Praktično, ne jede se ništa, ni na vodi, ni na ulju, a o ribi nema ni govora. Srbi danas nemaju pojma da se to tako radi. Da li smo uleteli u hipokriziju? Ne.
Hipokrizija je kad licemerno tvrdiš da veruješ u Boga, a u stvari ne veruješ. Ovo što su neki Srbi uradili nije hipokrizija. Ne. To je otvoreno odbacivanje pravoslavne vere.
Kako?
Pa lepo. U Beču je bio organizovan svetosavski bal na Krstovdan! Znači slavili, jeli i pili, 18. januara, umesto 27. Što bi moja pokojna komšinica, kad čuje o nekom grehu, rekla „Deda mi se u grobu obrće kao ventilator“, Bože me prosti. Da li su Srbi u Beču mnogo pogrešili? Da su samo to zgrešili, pa da se pokaju i ispovede, ne bi bilo ništa. Nikla bi im možda i krilca. Ali ovi nemaju pojma koliki je to greh! Oni toliko ne znaju, da je to zaprepašćujuće. Jer nije samo greh što nisu postili na Krstovdan, nego što su im sale u Hofburgu preče od Svetog Save! Prosto, tad je bilo slobodnih sala, pa ako hoćeš – ti udeni Svetog Savu u to, a ako nećeš, možeš sledeće godine 31. januara.
Dakle, upravljali se po tome kad je sala slobodna, a ne kad slavimo našeg duhovnog i državnog prosvetitelja. A Crkva ćuti? Ćuti. Ništa ne objašnjava. Pa, normalno. Evo šta o Krstovdanu piše na sajtu SPC:
„Srpska Pravoslavna Crkva slavi Krstovdan, kao uspomenu na prve hrišćane koji su primili veru na samom početku hrišćanske propovedi. Praznik se vezuje za Bogojavljenje i krštenje Isusa Hristosa, kao i za dan posvećen Svetom Jovanu Krstitelju, koji Ga je krstio u reci Jordanu. Krstovdan slavimo uvek uoči Bogojavljenja i spada u nepokretne praznike. U kalendaru nije obeležen crvenim slovom, za razliku od Krstovdana koji slavimo 27. septembra kao uspomenu na pronalaženje Časnog Krsta na kome je Gospod razapet. Ovog dana u hramovima se obavlja i čin vodoosvećenja“.
Malo sam zatečena… Je l` tu piše nešto o postu na Krstovdan? Ne piše. Je l` u kalendaru tog dana crveno slovo? Nije! Pa kako ovi u Beču da znaju da tog dana ne treba da slave ništa uz klopu, muziku i piće?! Mi čak i ne znamo da se srpske slave ne slave uz muziku. Drugo su vašari i sabori na veliki praznik u porti crkava i manastira gde se igra i svira. To su narodna slavlja posle liturgije. Jedna od takvih igranki je bila za zimskog Svetog Jovana u selu Gornja Dobrinja, koje više neće postojati zbog iskopavanja litijuma. Na to se pristalo, kažu, u Davosu. Nemam pojma da li je to tačno, nisam bila na tom luciferovom poselu. A za ova naša posela sam znala. Pre jedno dvadesetak godina jedan pokojni službenik iz naše Patrijaršje mi je fotokopirao sve stranice malog crkvenog kalendara gde je pisalo u kom selu i gradu je, i kad, vašar ili panađur. Od 1964. pa do poslednjih kalendara, vašara je bilo sve manje i manje. Sad ih gotovo i nema. Niko i ne zna da igra narodne igre kao što je to nekad bilo. Narodna kola su bile različite narodne igre koje su se igrale po krugu. Danas je jedna igra, samo jedna igra registrovana kod UNESKO kao kolo! Praktično je generičkim imenom zaštićena jedna jedina igra! Generičkim imenom, ej! Pa, narode, da li smo mi blesavi? Pa, i ovo što su naši preci u Prvom svetskom ratu igrali je kolo:
Svi znamo da postoji Nijemo kolo. Znamo da u Crnoj Gori postoji kolo na kolu, tzv „Kula“. Znamo da je Branko Radičević napisao pemu „Kolo, kolo, svirac svira, zemlja nogu ne dodira“. Mi smo to malo modifikovali, kao da je to dopustivo, u „`Ajd` u kolo svirac svira“ i sad nam ostaje da pitamo: da li se sve te igre igraju u kolu? Igraju. Ma ne samo te, nego stotine još. Pa što smo registrovali samo jednu igru, za ime Boga?! To su uradili dr, mr, puftamolozi, a još grđe neznalice idu u Beč i tamo našoj deci postavljaju koreografije naših igara. Ako pitaš „Gde se u Srbiji tako igralo?“, oni te pogledaju kao smrdljiv sir i nastave dalje. Jer je lova do krova! (A o lovi sa ovaj za ovaj tandrbal ovog puta nećemo ni da pričamo. Mislim, 2000 gostiju puta ulaznica, minus troškovi, jednako je… ?)
Tako se i na parodiji „Svetosavskog bala“ ove 2024. godine igrao „srpski kadril“. Kadril je inače parovna igra, obično četiri para, u čijoj su se igri smenjivalo šest figura. Među slovenski narod kadril je naredbom uveo Petar Prvi Veliki, ruski car u 18. veku. A naš knez Miloš je naručio kompoziciju „Srpski kadril“ i ona je izvedena u 19. veku, tačnije 28. januara 1846. u Grazien-Sälen-u u Beču. Komponovao je Johan Štraus Mlađi. Vremenom, ili vrlo brzo, skinuta je sa svih repertoara u Austriji, a orkestraska verzija je izgubljena. Ovo danas je nova orkestracija… Čega? Ja ne znam. Znam samo da je društvo „Johan Štraus“ iz Beča tražilo pare od srpskih privrednika u Austriji za štampanje sabranih dela Johana Štrausa. U okviru tih dela nalazila se i kompozicija „Srpski kadril“, koja je prvi put izvedena na Slovenskom balu pomenutog datuma. Kako se to igra? Pa, izmisliš šta hoćeš kad je to kompozicija. Tako je izmišljena igra „Igrale se delije“ koja se nikad nije igrala u narodu.
I sad… Koju tradiciju u Beču čuvaju tamošnji Srbi? Došli muzikanti iz Srbije, došao balet iz SNP u Novom Sadu… Ko je njima platio put? Država Srbija? Svejedno je da li je republičko ministarstvo ili pokrajinski sekretarijat. Oni su platili uništenje srpske tradicije, jer se na Krstovdan takoreći i ne govori, a kamo li peva, igra i jede.
Ovaj događaj nije izazvao zgražavanje u Srbiji. Izazvao je strah. Slušala sam danas u crkvi kako su ljudi s gađenjem govorili o potpunoj organizacioj impotenciji vrha SPC. Šta sve nisam čula!
Prvo sam slušala pitanje: „Na šta to liče ogromni badnjaci u crkvi, okićeni kineskim kuglama, kuglicama i lampicama?!“ Nisam to danas videla. U osmoj sam deceniji. Nikad, bre, nismo kitili badnjak. I kako posle taj okićeni badnjak da spališ?! Ako ga ne naložiš, nego zakačiš na drvo, jer ti niko nije došao u goste, pa ni položajnik, kako će ti ući u kuću svetlost i toplina? Pa to su ta ozarenja koja slavimo na Božić. Ja sam danas u crkvi videla toliko orhideja da mi se povraćalo… Napolju onliko nesrećnih žena koje prose, poplavile od zime, unutra orhideje. Dobro, možda je neko poklonio… Neko, mnogo pametan… Kad sam izlazila, jedna žena je rekla drugoj „Koliko prose! Ne možeš da prođeš od njih!“. Alo, bre, bar ćuti. Što ideš u crkvu, ako ništa ne udeliš sirotinji?! Kako Bog da bude milostiv prema meni, ako ja nisam milostiva ni prema kome?!
Onda sam slušala jednog gospodina kako je negde neki prota „kopao rukama i nogama da se smeni neki vojni sveštenik, seo na njegovo mesto i, kako je seo, odmah ustao i dao ostavku“, valjda samo da onaj ne bude to što je bio. Pitala sam gospodina „Kako to može?“. „Može. Zavisi koji vladika te gura. A da znate kako je osoran? Znate kako se za Svetog Nikolu drao na sveštenika što je sekao kolače za vreme liturgije! A svake godine se tako radilo…“. Priča čovek, a ja se mislim: „Patrijarh je naredio da nema ništa za vreme liturgije. Nema ni ispovesti, ni sečenje kolača“. To je dobro, ne treba da se remeti liturgija. Ali, narod se manje ispoveda. Ja prva. Pa kako da dođem preko nedelje posle večernje službe? Zima je i mrak. Ko da me noću dovede..?
„A da znate, gospođo, tog što izigrava šerifa ovde u crkvi, narod će za uvo izbaciti napolje!“
„Sačuvaj Bože! Naopako. Nemojte tako…“ – ja sva kao prepodobna.
„Bog se javi!“, obrati mi se jedan divan čovek „Juče smo išli da plivamo za časni krst u litiji bez sveštenika. Starešina te tamo crkve nije dao sveštenika“. Valjda nije napravio dobar raspored, kažem.
U tom su deca počela da jurcaju po crkvi. Nit` ko da ih umiri, nit` zagrli. Devojčice sve u pantalonama i sve se pričestile.
A u svetim knjigama piše da takve ne mogu da se pričeste. Razumela sam da sveštenici svojom strogošću neće da oteraju te vernike od crkve. „Ne znaju. Naučiće. Polako“. Kad, bre, polako, kad ide Zakon o rodnoj ravnopravnosti?! I kad je to vreme kad će „naučiti“? Kako će naučiti, ako im niko ne kaže? Šta rade vladike?
Šta je radio taj vladika iz Beča kad se desilo ovo satnističko veselje na Krstovdan?
Srpska balska noga na Krstovdan 2024
Šta je sa vladikom koji drži 50 sveštenika pod kaznom? A narodu ne da da se pričešćuje… Šta je sa vladikom koji smanjuje broj srpskih žrtava? Šta je sa vladikom koji je terao narod u nedavno svetsko nevreme da primi pričest u ruku, pa sam da se pričesti?!
Razmišljala sam da li se narod u Beču stvarno kolektivno odrekao Svetog Save? Pa, nije, čini mi se. Pre bih rekla da se odrekao Boga. Ali, nije nesrećno stado krivo što luta stranputicama. Pitanje je šta rade nadležni za pastire? Izgleda da će početi da reaguju tek kad stvarno neki „Prepametni pastir“ bude za uvo izvučen na čistinu.
Dotle ćemo se mi moliti da se duhovna balska kuga ne proširi i na nas.
