Pre samo nekoliko dana ministar građevinarstva Goran Vesić je najavio da će Skupštini biti upućen predlog da se bespravni objekti legalno priključe na struju, vodu i grejanje. Obrazložio je to humanim razlozima – računa se da u Srbiji ima oko dva miliona bespravnih objekata, a na primedbe da će država time pretrpeti i finansijsku štetu, odgovor je bio da po tom osnovu država i nije imala značajnijih prihoda. I po tome, i po konverziji gradskog građevinskg zemljišta, što je takođe predmet predstojećih izmena zakona, što bi moglo biti i tačno – ako država te prihode nije revnosno obračunavala, to onda i nisu bili značajni prihodi. A kako se to odnosi ne samo na Zakon o ozakonjenju objekata već i na Zakon o planiranju i izgradnji, biće predložene i odgovarajuće izmene tog zakona.
Problem bespravne gradnje ne ide na dušu samo ovoj vlasti. Bilo je toga i ranije. Sećam se o tome sam pisao i u knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd, 2012): „Kad se ide Brankovim mostom iz pravca Novog Beograda, na kraju mosta, sa desne strane, može se lepo videti velika zgrada s ravnim krovom, očigledno podignuta dok su u Beogradu važili urbanistički uslovi, a na krovu – dve nove (treća se gradi), zasebne kuće s okućnicom! Beograđni su hitro tu arhitekturu prozvali – arhitektura „tri praseta“. I ne samo tu, prasići niču i na krovu Pete beogradske gimnazije na Tašmajdanu, na krovu kafane „Zora“ u najužem centru Beograda, preko puta Doma omladine“ (Insert iz pomenute knjige).
I pošto se taj problem oteo kontroli, 2009. godine je sa puno ambicija donet Zakon o planiranju i izgradnji kojim su bile predviđene stroge kazne za prekršioce – od prekršaja i privrednih prestupa do krivičnih dela, sa zaprećenom zatvorskom kaznom do osam godina. Ispalo je međutim ono narodno – tresla se gora rodio se miš. Ovaj autor – pravnik po struci, se ne seća da su na nekoga te zatvorske sankcije i primenjene, iako se sa bespravnom gradnjom nastavilo i dalje. Uveden je i institut legalizacije bespravne gradnje – jedan od osnovnih uslova je bio da se ne mogu legalizovati bespravni objekti suprotni važećim urbanističkim uslovima, međutim glavna karakteristika tih postupaka je da oni godinama traju i da se teško privode kraju.
Onda je i ova vlast odlučila da se pozabavi tim problemom, pa je 2015. godine donet set urbanističkih propisa sa pretenzijom, kako je bilo najavljeno, da se divljoj gradnji i nelegalnim objektima zauvek stane na kraj. Rezultat – procena da danas imamo oko dva miliona bespravnih objekata, što je frapantan, pa i neverovatan podatak. Ako se uzme da u Srbiji ima nekih sedam miliona stanovnika, pa tome doda i nekadašnji statistički podatak kojim se dugo baratalo, o četvoročlanom porodičnom domaćinstvu, proizilazi da u Srbiji ima više bespravnih objekata nego domaćinstava, odnosno da skoro svako srpsko domaćinstvo ima bar jedan bespravni objekat, što naravno nije tačno. Nije u biti prosečnog srpskog domaćina niti da gradi bespravno, niti da krši propise. To je privilegija zaštićene kaste i onih koji kažu – kad može predsednik države Tomislav Nikolić da gradi dve poveće „vikendice“ (za dva sina, koliko ih ima) u strogo zaštićenom području na Savskom nasipu, odakle se Beograd snabdeva vodom, mogu i ja, pa tako tu nikne poveće novo naselje, a da se ni jedan od tih objekata niti sruši, niti mu se zabrani dalja gradnja i na kraju kao rezultat takve politike dobijemo problem da Beograd sada mora da razmišlja o drugoj lokaciji vodosnabdevanja svojih žitelja. Ne bih ovde da pominjem i čuvene slučajeve – „rušenja“ legendarnog ugostiteljskog objekta na vrhu Kopaonika, pa Šapićevu stambenu zgradu koja za čitava dva sprata natkriljuje okolne objekte – uspeo je čak i da je legalizuje, novu Pinkovu zgradurinu na Banjici, koja se ni po arhitekturi, ni po gabaritima ne uklapa u urbanističke uslove koji važe za obične građane, sem za njenog vlasnika Željka Mitrovića, zvanog Žeks, najboljeg prijatelja ove vlasti.
I evo dočekasmo epilog. Izmene oba zakona – i Zakona o planiranju i izgradnj i Zakona o ozakonjenju objekata, već na današnjem skupštinskom zasedanju – kažu da je bila i javna rasprava u trajanju od 24 sata, a po sistemu – ako bespravnu gradnju ne možemo da privedemo zakonima, privedimo zakone bespravnoj gradnji.
A zašto je to i nagradna abolicija prestupnika. Pa zato što se tu radi o značajnim finansijskim uštedama bespravnih graditelja, kao prestupnika. Legalizacija bespravne gradnje je bila opterećena ne samo značajnim administrativnim dažbinama – takse i dr. već i drugim troškovima – veštaci i advokati, na primer, a kako su ti postupci beskrajno trajali, tako su ih i ti troškovi pratili. Sada ne, sve može da se završi za mesec dana.
Kada je reč o izmenama Zakona o planiranju i izgradnji, tu se na mala vrata – možda je to i glavni razlog ovog suludog projekta, provlači i tzv. konverzija zemljišta. Naime, ako je na primer, investitor izgradio poslovno stambeni kompleks na gradskom zemljištu, on je bio vlasnik tog kompleksa ali ne i vlasnik, već samo korisnik gradskog građevinskog zemljišta na kome je taj kompleks izgrađen, koje ostaje u vlasništvu lokalne zajednice i to pravo vlasništva ima svoju cenu.
Nije takvo rešenje koje je do sada važilo kod nas nepoznato u svetu. Anglosaksonsko zakonodavstvo se na tome zasniva. Ako, na primer, kupujete stan u Londonu, vi najpre morate da gledate koliko taj stan ima preostalog „liza“ (lease – zakup, najam), jer je najčešći liz 120 godina i vi jednostavno gledate koliko je taj stan „potrošio“, odnosno koliko mu je preostalo liza, jer po isteku 120 godina, vi jednostavno morate da se iselite iz stana i da ga predate gradskim vlastima Londona. Isto se odnosi i na izgradnju drugih investicionih objekata. Veoma su retki slučajevi da to pravo traje duže, a ako postoje, oni se definišu kao liz (lease) na 999 godina.
E ta promena koja se uzgred provlači u izmeni Zakona o planiranju i izgradnji je pravo investitora izgrađenog investicionog objekta da automatski, bez posebne naknade, stekne i pravo vlasništva na građevinskom zemljištu na kojem je objekat izgrađen. Koliko je ovom autoru poznato, to pravo je prejudicirano i vlasnicima „Beograda na vodu“ – ili bar javnosti nije poznato kako je to pitanje pravno rešeno, iako je gradnja tih objekata započeta pre stupanja na snagu ovih novih propisa.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
autor: Dragiša Čolić
