Mihajlo Pupin nije bio samo naučnik, već jedan od najvećih dobrotvora, mecena i diplomata u interesu Srbije. 40 godina bio je profesor američkog Kolumbija univerziteta, radio i predavao mnogim kasnijim nobelovcima, naučnicima… ali nikad nije zaboravio svoj rodni Idvor i svoju Srbiju, iz koje je kao četrnaestogodišnjak, sa samo jednim fesom na glavi i kaputom na sebi otišao brodom za Ameriku.
– Samo jedan od njegovih prvih patenata – kalem, bio je dovoljan da Pupin postane milioner velikog svetskog ugleda. Ostavio je Srbiji sve što je stekao, i ne samo to, motivisao je i inspirisao druge velike i znamenite ljude Amerike da delove svog bogatstva usmere ka Srbiji.
– Pupin je podelio preko 20 000 školskih stipendija. U sećanju na svoju majku Olimpijadu, koja je nepismena i uboga odvajala od usta da bi njega školovala. Pupin je na ovaj način želeo da joj se oduži pomažući samohranim majkama.
– Postoji i neverovatna priča da je M. P. spremao miraze za siromašne devojke koje drugačije nisu mogle da se udaju.
– Institucije kojima je slao novac: Srpska akademija nauka i umetnosti, Kolo srpskih sestara, Matica srpska, Beogradski univerzitet, Cvijeta zuzorić, Udruženje slepih devojaka, Udruženje ratnih siročića… Davao je crkvama i manastirima, pomagao glumce i pozorišta… Finansirao je najveća i najlepša izdanja knjiga o srpskoj kulturnoj baštini, sa početka 20-og veka. Imao je 3 velike fondacije. Ali je lično iz svojih sredstava davao svakodnevno, neprestano drugima.
Začudiće vas podatak koliko je dnevno stranica Pupin prelazio pri učenju
Univerzitetska biblioteka u Beogradu nastala je zahvaljujući Mihajlu P. i Karnegi fondaciji, posle Prvog sv. rata. U njoj se čuva i lična biblioteka Mihajla Pupina, koju je on za svog života poslao Beogradu. Na tim knjigama su i beleške samog Pupina. Na jednoj od njih, koja se tiče visoke matematike piše „preći pet strana dnevno“. Obično mislimo da su takvi genijalni umovi mogli da upiju po čitavu knjigu na dan. Ali, Pupi je imao drugačiju metodu rada, gde mu je radni kontinuitet bio najvažniji. 5 strana, ali stalnog rada.
– Dao je ogromnu donaciju od 30 hiljada din. Cvijeti Zuzorić. Čak je i kralj dao duplo manje. A Pupin, skroman i iskren, stao je na stranu kralja rekavši da kralj ne može na sve da misli, da ima i druga posla, a da će on sledeće godine da da još duplo koliko je dao. Kada su ga nazvali mecenoom rekao je da on to nije, već je prost radnik koji samo malo štrpne od svog rada da bi dao svojoj napaćenoj zemlji.
– Legat Mihajla Pupina najveći je legat koji je jedan čovek darovao srpskom narodu. Čuva se u Narodnom muzeju Srbije i sadrži dela Paje Jovanovića, Uroša Predića, Konstantina Danila, Vlaha Bukovca… i dr. znamenitih slikara. Uroš Predić je bio Pupinov prijatelj iz dečačkih dana, iz Pančevačke gimnazije, i on bi uvek Pupina savetovao koje delo da kupi i daruje srpskom narodu, kako ne bi došlo u ruke privatnih vlasnika i kasnije bilo izgubljeno.
– Pomagao je mnogim našim znamenitim ljudima finansirajući njihove radove: Jovanu Cvijiću, Ivanu Meštroviću, vladiki Nikolaju Velimiroviću…
– 1918. g. je u Londonu, svojim sredstvima, štampao delo pod nazivom Srpska pravoslavna crkva i platio najbolje profesore britanskih univeziteta, istoriičare umetnosti i arhitekte da oni pišu o našoj pravoslavnoj crkvi. Supervizor tog izdanja je upravo Vladika Nikolaj. Timovi ovih britanskih stručnjaka su čak i za vreme rata išli i slikali dotle dokle su mogli da kroče. U knjizi se spominju i sve kraljevske loze u Srbiji, od prenemanjićkog perioda pa do Pupinovog doba.
Lista njegovih darova je beskonačna.
Pupinovi diplomatski odnosi i pomaganje Srbije u ratu i nakon njega su neprocenjivi!
Tokom rata je radio za tajnu ratnu komisiju Amerike i zahvaljujući njegovom otkriću sonara (kojim je nađen način da se pronađu i unište neprijateljske podmornice) i komunikacije među avionima 1917. god. Amerika ulazi u I sv. rat. Pupin tada u Njujork Tajmsu oglašava da će nauka dobiti ovaj rat!
– Za vreme Velikog rata očevi i majke američke dece, na Pupinov predlog, poslali su svoje sinove – 24 najboljia studenta Kolumbija univerziteta (deca najuglednijih njujorških porodica) da provedu svoj letnji raspust 1915 god. u ratom zahvaćenoj Srbiji. Pupin ih šalje sa 24 vozila – sa mobilnim bolnicama i pušta ih da pomažu ranjenicima zajedno sa našim lekarima i sestrama. Imali su zadatak da svoje zapise o iskustvima šalju Kolumbija univerzitetu. Njujork tajms je izveštavao o tome. Mnogi od njih nisu bili Pupinovi đaci, već studenti medicine i drugih nauka. Ova deca uglednih njujorških porodica posle studija postaju predsednici kompanija, udruženja, banaka… Ali, njima više nikada Pupin nije morao da kaže da je Srbiji potrebna pomoć. Većina njih je ostala vezana za Srbiju dugo nakon rata. Ovoliko spretan i sposoban je bio Mihajlo Pupin.
– Poslao je ogroman broj dobrovoljaca iz Amerike i Kanade na Solunski front. Neki kažu čak do 20 000! Ako znamo da je Solunski front probilo 60 000 ljudi, znači da je jedna trećina bila Pupinova zasluga. On je uspeo da čak i od najsiromašnijih Srba skupi novac i svi su se masovno odazivali i vraćali se iz Amerike da se bore za svoj narod. Nakon što su se vraćali posle rata za Ameriku, Pupin ih je čekao na dokovima Njujorka i stavljao im prvi novac u ruke, da bi mogli nekako da povrate svoj život.
– Mihajlo Pupin odlazi na lični poziv Nikole Pašića na Parisku mirovnu konferenciju. Tamo je znao sve članove američke delegacije (pa i samog predsednika Vudro Vilsona). Svojim uticajem i ugledom, Pupin je učinio da se kroz dva memoranduma potpuno promene granice buduće kraljevine SHS (Jadransko more, Bled, deo Baranje, Međumurja i Banat).
Mihajlo Pupin je nakon Pariza stigao u Beograd. Stojan Protić je želeo da mu refundira boravak u Parizu, jer je ipak učinio nezamislivo za Srbiju. Pupin je odbio rekavši da on to čini za svoj narod i učiniće još i više. Pupin ovde ne staje, on postaje glavno ovlašćeno lice Srbije u borbi za kredite, za novac pred američkim bankama, velikim industrijalcima… jer je Srbiji bila potrebna posleratna obnova.
– Zahvaljujući naporima M. P. zaviorila se i srpska zastava nad Belom kućom. Tako nešto se dogodilo samo dva puta u istoriji (nijedna evropska zastava se nikad nije zaviorila nad Belom kućom) – samo kineska za vreme II sv. rata i srpska 1918. g. I to ne samo nad Belom kućom, nego i na svim državnim institucijama u Vašingtonu. I tom prilikom je Vudro Vilson napisao slovo časti i slave srpskom narodu. Govor je štampan u svim državnim medijima i čitan na bogosluženjima u svim crkvama bez obzira na veroispovest.
– Kada je Pupin poželeo da Srbija dobije neki ratni kredit, ponudio je celokupnu svoju imovinu u zalog. Na pitanje bankara da li je svestan toga da može ostati bez ičega rekao je: Ako propadne Srbija, neka propadnem i ja!
Njegova Autobiografija – Sa Pašnjaka do naučenjaka, za koju je dobio Pulicerovu nagradu, svojevrstan je model po kom treba vaspitavati omladinu. Ona je bila obavezan deo lektire američkog školstva, ali nikad u Srbiji. Nisu je samo Amerikanci isticali, već čitav svet. Gotovo da nije postojalo jezika na koji ova knjiga nije prevedena. Čak i u Nemačkoj 20-ih godina, sa upozorenjem da bi se ta knjiga morala deliti širom sveta i iz nje učiti. Kada će doći vreme da je uče deca u srpskim školama?!
Šta se desilo sa zaostavštinom Mihajla Pupina?
Sve što je Pupin imao, sve je dao još za života. Nije ostavljao ni sebi ni ćerci mnogo, nikakva bogatstva, tek toliko da bi imao za udoban život. Na računima njegovih fondacija bio je pozamašan kapital, ali posle Drugog sv. rata sav novac je jednostavno skinut sa računa od strane nove komunističke postave. Nije bolje prošla ni njegova lična zaostavština. Nažalost, niko ispred srpske države se nije javio nakon što je njegova kćer umrla 50-ih godina, a sve ostalo bez vlasnika… tako da je sve prodato na aukciji. Nemamo nijedan predmet Pupinov (kao što npr. Teslin muzej čuva njegove lične predmete) osim lične biblioteke koju nam je dao za života.
Izvor: Aleksandra Ninković Tašić
– emisija Agape ( www.opanak.net )
