autor:Slobodan Antonić
Ringijerovski NIN je – nakon što je pre 15 godina ugušio pravi NIN – na izdisaju. Suvišno je vremena prošlo da bismo se mogli nadati obnovi tradicije, a sam pad je odveć dubok
Nisam video da je neko na ovoj našoj („suverenističkoj”) strani komentarisao promene u NIN-u, pa da ja to uradim.
Kuka, zapeva i proklinje „građanska Srbija” zbog NIN-a. „NIN više ne postoji”, smračio se Ivan Milenković. „NIN, to je za mene pre svega moralna kategorija”, setan je Dragan Velikić. „Oduvek je bio jedna vrsta slobodarskog časopisa”, „pas čuvar društva od samovolje vlasti”, u žalosti je Neda Todorović. Za preuzimanje NIN-a čak kaže da je „udarac na kulturno-civilizacijsku situaciju u Srbiji” (sic!).
Nedim Sejdinović otkriva dublje razloge, pa piše da je NIN smetao vlasti „zbog čuvene NIN-ove nagrade za roman godine, koja odlazi u ruke i onima koji ne pripadaju naprednjačkom kulturnom krugu, a nisu ni dovoljno velike patriote”. Eto što ti je novinar, iz prve je pogodio kako je bilo, kada je Vučić usklikno: „Dosta mi je svega, hoću NIN-ovu nagradu, preuzimaj NIN!”
Vesna Mališić, dojučerašnja zamenica glodura NIN-a, kaže da su novinari „osetili da je u toku proces ‘menjanja krvi‘ NIN-a”, da je reč „o tendencijama da NIN postane ‘pitomiji‘ u odnosu na vlast”, „i da se time izgubi ono što mi mislimo da je najvrednije, a to je politička oštrica”.
Kolonijalni paramedij
Suze su mi kapale na tastaturu čitajući ispovesti junačkih urednika NIN-a o njihovom istorijskom ne zloj vlasti. Jedino je mali problem to što su ti isti uredici prethodno, samopregornim radom, uspeli da od poprilično nezavisnog nedeljnika, čiji se tiraž kretao i do 20.000 primeraka – a kakav je bio u doba Slobodana Reljića – naprave kolonijalni paramedij, pun atlantističkih beskičmenjaka, s tiražem ispod 1.000 primeraka.
Tačno je da je u Srbiji NIN nekada bio važan deo intelektualnog sazrevanja i života čitavih generacija. Moj otac je oduvek kupovao Politiku, NIN, Jež i, za nas, decu, Politikin zabavnik. NIN je bio pouzdan, analitičan i otvoren nedeljnik u kojem se negovalo nepristrasno (objektivno) novinarstvo. To je podrazumevalo, između ostalog, da se u člancima u kojima se analiziraju savremene kontroverze izloži mišljenje obe strane. NIN je bio važan i zbog toga što nam je davao orijentire – ukazivao na važne ličnosti i knjige u svetu i kod nas.
Početkom 1990-ih NIN se, u jednom trenutku, približio tadašnjim vlastima. Ali, brzo je povratio nezavisnost, i sa uravnoteženom uređivačkom koncepcijom – u kojoj su evrofilska i antiglobalistička paradigma, tradicionalna kultura i postmodernistička avangarda, imali podjednako pravo građanstva – dočekao privatizaciju, u martu 2009. godine.
NIN je prodat Ringijeru za smešnih 810.000 evra – posle čega počinje njegov pad. Redakcija je prebačena u Blic, a većina starih urednika i novinara je „ispraćena”.
Pravi NIN zapravo je umro 29. jula 2009. – kada je novi vlasnik, Ringijer smenio Reljića i na njegovo mesto postavio Srđana Radulovića – zamenika glodura Blica. Novinari dotadašnjeg NIN-a protestovali su nepotpisanim pismom, zbog „brzometnog izbora na mesto glavnog urednika relativnog anonimusa iz dnevnog lista, dakle osobe bez ikakvog iskustva u uređivanju nedeljnog lista”.
Protestovalo se i zbog „ponašanja novog urednika i njegovih pomoćnika” – za koje se tvrdilo da u saobraćanju sa kolegama „iskazuju aroganciju, pa čak i nepristojnost u manirima”. Tvrdilo se da se „već posle svega nekoliko brojeva kvalitet NIN-a srozao na najniži nivo u poslednjih nekoliko decenija”.
„Teme su loše odabrane, novinarima se nameću liste obaveznih sagovornika, ne razaznaje se nikakva uređivačka koncepcija”. „Smenite nekompetentne urednike”, zahtevalo se u pismu, „postavite na urednička mesta kadrove iz redakcije NIN-a, dođite kod nas da napravimo strategiju razvoja koja će poboljšati kvalitet”, stajalo je u pismu Mihaelu Ringijeru.
Ali, Ringijer je ostao neumoljiv, i „reforma” NIN-a još više je ubrzana. U NIN-u od 12. novembra 2009. (br. 3072), promenjen je dizajn lista i time na simbolički način završen proces njegove „transformacije”. Namesto uglednog pokojnika, pojavilo se novo, žurnalističko stvorenje, koje je odlično simbolizovalo novu vladajuću ideologiju i njenu „organsku inteligenciju”.
U tom broju „reformisanog NIN-a”, naime, uopšte nije postojala opozicija tadašnjem („žutom”) režimu. Svi intervjui, sve slike, sve izjave, svi članci gostujućih autora – pripadali su političarima koji su dolazili iz vladajućeg bloka stranaka.
Bili su tu intervjui ministarke Diane Dragutinović, Nenada Čanka, autorski tekst Dragana Đilasa, izjave (sa sve slikama) ministra Jeremića, Dinkića i Jasne Matić, zatim izjava tadašnje predsednice Skupštine Slavice Đukić-Dejanović, državnog sekretara Homena, guvrenera NB Jelačića, SPS direktora Dušana Bajatovića, koalicionog poslanika Dragana Markovića-Palme…
U tom, „reformisanom” NIN-u nije bilo mesta ni za jedan članak, ni za jedan intervju, čak ni za jednu jedinu sličicu nekog iz parlamentarne opozicije. Štaviše, ni jednom rečju, ni jednom jedinom skraćenicom, nije pomenuta makar neka od tada tri najveće opozicione stranke u Srbiji (DSS, SNS i SRS).
Eto tako je ringijerovski NIN bio „pas čuvar društva od samovolje vlasti”, tako je negovao ono što je „najvrednije, a to je politička oštrica” prema nosiocima vlasti. Stvarno, hvale vredan uspeh atlantističkog „objektivnog novinarstva”!
Duboka država
Možda je u ekonomskoj rubrici bilo nečeg kritičnog i samosvojnog? Ne, tu je bila tek ona standardna neoliberalna lakirovka – s idejom da će sve naše probleme rešiti stopostotna privatizacija: da prodamo strancima EPS i Telekom, pa Bog da nas vidi!
Da li bi i jedan urednik NIN-a – iz njegove posleratne istorije, od 1951. do te, 2009. godine – sproveo takvo političko i ideološko glajhšaltovanje? Da li bi smeo da se pojavi u svojoj redakciji, u obližnjoj kafani, da prođe ulicom, da se pozdravi s ljudima? Ne.
Neko bi mu ipak rekao – njegov kolega iz redakcije, urednik drugih beogradskih novina, doajen novinarstva s kojim pije kafu – Čoveče, šta to radiš? Ali, urednik ringijerovskog NIN-a prešao je „na novi nivo igrice”. Njemu više niko u Srbiji nije mogao da kaže da nešto nije u redu. Jer, njegov gazda postala je „Evropa”, zapravo ono što zovemo „duboka država” – privilegovana grupa koja zauzima institucionalizovane lokacije za uživanje sistemske rente, a zauzvrat predano radi na iskorišćavanju i sluđivanju običnog sveta.
NIN je, pre Ringijera, bio možda poslednje uporište novinarske inteligencije starog tipa kod nas. Njegovi urednici i novinari pripadali su kulturi u kojoj se, kroz političku uravnoteženost, objektivnost i bolje razumevanje društvenih tokova – služi javnom interesu. S novim gazdama nastupila je smrt NIN-a kojeg smo do tada znali. Zapravo, pretvorio se u pukog mamuzara nedovoljno poslušnog lokalnog upravljača, kritikovanog prvenstveno zbog nepotpunog atlantizma i nesavršenog neoliberalizma.
Recimo, u broju od 11. maja 2017. godine, čitamo kako je „smanjenje plata u javnom sektoru i penzija bilo neophodno kako državni budžet – a sa njim i Srbija – ne bi bankrotirali” (str. 15). Znači, sve je savršeno kada vlast lakejski sledi instrukcije MMF-a i neoliberalne normative. Šta je problem? Kao što čitamo u istom tekstu – malo je otpuštanja, nema privatizacije javnih preduzeća, a posebno nema privatizacije Telekoma i EPS-a (16).
U istom broju iz 2017. zatičemo članak „Unija će opstati” (18‒19) kojim se čitaoci NIN-a uveravaju da još samo malo treba izdržati, jer EU neće propasti – uprkos „najozbiljnijem izazovu: oživljavanju nacionalizama”. Tu je i opis Marin Lepen kao „kandidata stranke sa fašističkim korenima i (sada samo bolje zamaskiranim) rasističkim stavovima” (44). Dakle, sve prepoznatljiva mesta tupave globalističke ideologije.
I naravno, tu je bila i podrška uvođenju „seksualnih paketa” u srpske škole – u kojima je bilo predviđeno da se deca uče o analnom, oralnom i LGBT seksu. U članku „Čuvari tabua” (26-28), NIN je zakukao što je „jedna inovativna i krajnje napredna inicijativa” doživela „medijski linč” samo zato što je „konzervativna Srbija ‘zaurlala’: stop paketima!”, budući da su paketi „udarili na sveti porodični tron” (27; 26).
Tipičan diskvalifikatorski rečnik „druge Srbije”. I tako je ringijerovski NIN postao tek ćirilična Helsinška povelja. Naravno da takvom listu pristoji i karikatura „Srbija, leta Gospodnjeg 2017” (str. 6), na kojoj se vidi Frankenštajn koji nosi parolu „Dole Darvin i evolucija”, zvezdočatac koji drži ravnu Zemlju i transparent „Hoću i ja u školski program”, veštice s parolom „Dole vakcine”, pećinski čovek koji jednom rukom vuče ženu za kosu, a drugom drži transparent „Ua abortusi”, kao i čovek u odelu s parolom „Ne dam Nedića”.
Eto takva je, za ringijerovski NIN, bila Srbija 2017. godine. NIN je izgubio staru publiku, a novu nije dobio. Na građanističkoj strani toliko je već bilo nedeljnika, da za još jedan – i to ćirilični magazin – više nije bilo mesta. Jedno vreme je još preživljavala NIN-ova nagrada. Ali, kada je „reformisana” redakcija po istom modelu konačno „reformisala” i žiri, a ovaj pak NIN-ovu nagradu dodelio tipičnom uratku NVO književnosti, Saše Ilića, ozbiljan svet prestao je da i tu nagradu uračunava u ma šta ozbiljno.
Tako je NIN postao u toj meri malo vredan da ga je Ringijer mogao mirno prepustiti svojoj menadžerki kao njen godišnji bonus. NIN je zadržao još samo kompozitnu vrednost – kao deo medijske „mašinerije koja nas drži u najjeftinijem, pri tome politički korektnom, autokolonijalnom ropstvu” (ovde 202).
Reč je o pokrivanju što šireg medijskog polja opozicije, kako bi se moglo „diktirati ko u svesti naroda može da se pojavi kao pomena vredna alternativa Vučiću” (isto 10). Tako, kada je u julu 2020. došlo do autentične pobune građana zbog COVID-19 zaključavanja, upravo su se, preko N1 i B92, „urednici NIN-a ogradili od protesta”, jer – kako su alarmirali javnost – protesti „nisu građanski, već je reč o desničarima”. (Vesna Mališić)
Time su se ringijerovski NIN-ovci pokazali kao suprotnost ranijim integralnim urednicima i novinarima. Kao da su čipovani na način da iznad njih sve vreme stoji atlantistički Veliki brat s nevidljivim džojstikom, oni su od NIN-a uspeli da naprave tek još jedan primer društvenog i kulturnog autizma. Ako su prorežimski tabloidi i postali smeće koje se kupuje kako bi se hartija postavila ispod pilića u kavez, NIN se čak nije ni kupovao – jer su se svi članci pretvorili u propovedi (up. ovde 61), po kojima je glavni i sveobjašnjavajući krivac za sve što nam se događa bio i ostao srpski nacionalizam.
Teško se može poreći da je takav NIN gajio neskrivenu mržnju prema svim politkorektno nepodobnim ličnostima i idejama, kao i teško prikriveni prezir prema realnoj Srbiji, tim živim i „običnim” Srbima. Ismevao je njihov razum, nadmeno ih pripitkujući: zar stvarno želite da budete s Rusima i Kinezima, koji vas poštuju i priznaju vaš teritorijalni integritet, umesto da se lepo potčinite EU i SAD, koji vas preziru, otimaju teritoriju, te bezočno varaju i eksploatišu?
Lambros je jednom prokomentarisao da bi „u današnjoj Srbiji svoju kolumnu, pre svega u Danasu i Peščaniku, bez problema imao i Ante Pavelić” (ovde). Možda malo preterano, ali na tom putu je negde, avaj, bio i ringijerovski NIN. Da li mi je žao što takav NIN nestaje? Nimalo. Dakako, ne nadam se previše ni od novog uredništva. Novoimenovani glodur godinama je „držao medijske obuke u vladi Srbije i Vojvodine, pod pokroviteljstvom američke ambasade”. Bojim se da iz toga slabo šta dobro može da ispadne.
Ipak, goreg od ovog što je bilo teško da može da bude. Čuo sam procenu da, osim ako se ne pojavi neki blagočestivi tajkun naklonjen Vučiću, nedeljniku s toliko ruiniranim tiražom ne preostaje drugo do da se prebaci na elektronsko izdanje. Druga procena bila je da je čitava ova predstava i udešena s ciljem da se atlantističkoj strukturi „teret” neisplativog NIN-a konačno skine s vrata.
Kako god da bilo, ringijerovski NIN je – nakon što je pre 15 godina ugušio pravi NIN – na izdisaju. Suvišno je vremena prošlo da bismo se mogli nadati obnovi tradicije, a sam pad je odveć dubok da bi se, bez dovođenja jake ekipe, mogao očekivati novi žurnalistički uzlet. „Jaku ekipu” pak može da dovede samo novac koga nema. A on teško da će se pojaviti, a još teže da, ukoliko se i pojavi, neće ništa zauzvrat tražiti.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Andrićev institut
Naslovna fotografija: CINC
