Predizborno zahuktavanje još nije počelo, ali se uveliko oseća vrenje, a bogami i trenje.
Po svemu sudeći, vlast se još zadugo neće maknuti sa trona, posebno kad se uzmu u obzir dve činjenice. Prva, Vučić je uspeo u taktici koju praktikuje od samog početka, a to je da prvenstveno radi na potpunom odstranjivanju konkurencije. Druga, ako uopšte i postoji iskrena opozicija u najmanju ruku se može nazvati kilavom. Ona najdestruktivnija je negativna opozicija koja vrvi od kontraopozicionara. U prevodu to bi značilo da oni samo odmažu to jest učvršćuju poziciju. To nije nikakvo metaforičko unijaćenje već bukvalno vazalstvo, a ono ide do te mere da prosto iziskuje da upotrebimo mladalački izraz krindž koji pogađa svakog iole normalnog posmatrača te plejade ketmana, spavača, zombija, kameleona i ostalih sanđama.
Sreća pa su mediji toliko vredni te se svaka senzacija zadrži u pamćenju koliko i kisela voda na otvorenom. Već je davna prošlost donedavni predmet sprdnje Goran Marković koji htede da izmesti Beograd, a da ostavi spomenik Stefanu Nemanji, ili beše obrnuto. Bilo kako mu drago, reditelj na birou rada i dalje ponosito i dignuta čela revolucionari. Tu se mogu pobrojati još mnoge jadne krečane poput Dragana Velikića, koji bi još malo da u Beču stoluje kao ekselencija. Jedini koji to ne traži, valjda da ne osvežava pamćenje narodu kakve je sve bahanalije i štete po državu pravio za vreme mandata na Kipru je Basara. Zato on hrani nacionalnim specijalitetom koga stigne u Kuriru, i kako bi skrenuo pažnju sa svog preletačkog karaktera, malo-malo pa pomene prepodobnoga mu Đinđića, koji na njegovu žalost nije stigao da postigne rekord u zaduživanju i rasprodaji zemlje. Čisto da nam ne promaknu još perfidnije maskirani stari konvertiti koji nas svaki dan obraduju nekim novim neologizmom kao da te iste kovanice ne datiraju još iz prastarih plenuma. Te rage iz Brozove političke ergele prosto su neuništive, uz naravno priliv nove sveže punokrvne jugopatofilne ždrebadi. Tu će tražiti uhleblje i novi-stari kontraopozicionari poput Sergeja Trifunovića, Marčela, Vidojkovića, Dimitrija Vojnova… i tolikih slučajnih Srba. Umalo da zaboravimo i sindrom «da sam ja netko». Jedan od takvih nitkova je Stevan Filipović. Šejtanov satnik nedavno se ostrvio na Novaka. Ajde što se uhvatio za Đoku, ali kako osta živ kad je lupio da je Sveti Sava kvazi-Srbin tj. preteča autošovinista. «Da sam ja netko» bi hteo, može biti, da ga oslovljavamo sa Sveti Stevane. Za njega je i Karađorđe autošovinista. Stevanu nejakom očigledno je balvan u oku dinastija Karađorđević, te baca i drvlje i kamenje na sve koji srpstvo nedvosmisleno predstavljaju, kao učiteljica mu čuvena sokačara frau Biljana Srbljanović, no to je već obratna priča. Obratna jer kao što opozicija ima kontrareklamu, tako i vlast ume da previdi svoju nadmoć i isturi pogrešne vazale u prvi red. Jedna od njih je i ta džaftara najsrbijanskijeg prezimena. Podsetnika radi, svojevremeno dok Novak nije bio biljojed, ona ga je oplevila u jednom članku kako je on najveći seljak i kako svi treba da ga se stidimo umesto što pravimo ikonu od njega. Naime, pred turnir u Parizu, Novak je iskoristio slobodno vreme i otišao na poziv prijatelja u jednu kafanicu, slatko ručkao ćevape i slušao trubače. Za nju je to bio vrhunac primitivizma, bruka i sramota. Ostaće nejasno kako je mogao iko to da odvali za nekoga ko ima mogućnosti i prilike da jede od jastoga do pticinog mleka, pa zašto ne bi i ćevape kojih se pored lepote naših žena, naravno, prvo sete ljudi koji su posetili Srbiju. A evo i zašto: zato što je ona zapravo oduvek bila ne dezorijentisana i neodlučna, već frifidna osoba, kao što je uostalom i jalova skribomanka i plagijator, i u tom konkretnom slučaju njojzi beše krivo što Novaka od kraljice do obične skitnice svi gotive, i prihvataju ga i kao kralja i kao običnog čoveka, a nju ni paravan-muž iz Pariza, a ni karavan-opozicija iz kruga isprano-žute dvojke. Čim je prestala da bude brada svom francuskom ambasadorčiću, a gde će nego u vazale kod našeg Kralja Sunca lično. Ova klin-čorba naravno da bi bila bezukusna ako u njoj nema najveće mirođije Muharema Bazdulja. Njegov spektar zanimanja je nedogledan, pa je tako postao redovni politički analitičar po svim važnijim medijima, s tim što ne da naginje ka Kralju Suncu već se poprilično zagrejao da u svakom pogledu sve više napreduje. Kada se sve uzme u obzir, bilo bi nepravedno predizbornu strku i ova silna prestrojavanja nazvati kao što stoji u naslovu teksta, već tek za nijansu ga doterati u Ljubav na seljački način.
Ovo što bi rečeno, neka mi ne bude zamereno, jer istina je sasma prosta, kao što je i Jovanizama nikad dosta.
autor:Branislav Jevtić
