Tinejdžeri u Srbiji u posebnoj su žiži javnosti poslednjih meseci, i to ne zbog svojih postignuća, nego upravo suprotno. Raste li zapravo maloletnička delikvencija ili je spušten nivo tolerancije društva, jedno je od pitanja.
dok se bavimo decom koja bes i druge negativne emocije izražavaju kroz nasilje, okrivljujući za to televiziju i roditelje, postoje i ona deca o kojoj nema ko da brine. Posebno u ovakvim situacijama.
Deca u skitnji ili deca sa ulice, samo su neki od naziva kojima zovemo decu koja često nemaju gde. Ono što im se noću dešava, dok mirno spavamo u domovima u kojima još ima struje i toplih radijatora, znaju tek pripadnici policije i službenici Centra za socijalni rad.
„U Novom Sadu ima doste dece koja prose po ulici, posebno u letnjim noćima“ priča Miša Raič, psiholog iz Prihvatilišta za decu i mlade u Novom Sadu. Najčešće se u ovu ustanovu smeštaju deca koja budu uhvaćena u skitnji u gluvo doba noći. Njih policija, zajedno sa dežurnim radnikom Centra za socijalni rad, dovede u Prihvatilište.
U ovoj ustanovi borave deca stara između četiri i osamnaest godina, koja su zanemarivana, zlostavljana, dolaze iz disfunkcionalnih porodica i koja moraju hitno da budu izmeštena iz svojih primarnih porodica ili nekih drugih sistema.
U ustanovu ne dospevaju samo deca sa poremećajem u ponašanju, iako ima i takve dece. Često njihov primaran problem nije delikvencija, već se ona javlja kao prateća manifestacija, kaže Rade Zdravković, upravnik Prihvatilišta. Njihov najveći problem je lišenost roditeljskog ili nekog drugog adekvatnog staranja, pa se u kontekstu toga javlja i poremećaj asocijalnog ili delikventnog ponašanja.
Da li raste maloletnički kriminal?
Deca starija od četrnaest godina su krivično odgovorna, i protiv njih se vode postupci pred sudom i izriču različite vaspitne mere. Prema Republičkom zavodu za statistiku, ukupan broj krivičnih prijava prema maloletnim učiniocima krivičnih dela u 2021. godini je 2.513, dok je broj maloletnika kojima su izrečene krivične sankcije 1.383, što je za 12 posto više u odnosu na 2020. godinu. U istoj godini, za tri maloletnika je izrečena kazna maloletničkog zatvora.
U južnobačkom okrugu u poslednjih deset godina broj prijavljenih maloletnih učinilaca krivičnih dela je u blagom opadanju. Godišnje bude prijavljeno između 600 i 800 maloletnih delinkvenata.
Od krivičnih dela koja čine, najčešće su to sitne krađe, neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila, pretnje, nasilno ponašanje, lake telesne povrede i novlašćeno držanje malih količina opojnih droga za sopstvenu upotebu, najčešća su krivična dela. Maloletnici retko vrše najteža krivična dela poput ubistava, silovanja, razbojniištava, iznuda, otmica i ucena.
Prema statistici, krivična dela češće vrše dečaci, nego devojčice.
U odnosu na vršnjačko nasilje, Zdravković smatra da nije pitanje u kolikoj meri se ono povećalo u odnosu na prethodni period, već da je prag tolerancije društva spušten. Sada se češće reaguje, te je i veći broj prijava, što opet ne znači da su se slučajevi pojačali, kaže on.
Postupak prema maloletnicima je hitan, jer krivične sankcije koje se izriču imaju efekta samo ako su na vreme izrečene, naglašava zamenica javnog tužioca u Novom Sadu, MirjanaVujičić.
Svim maloletnicima se sudi pred Višim sudom, bez obzira na težinu dela, jer se smatra da je to veća garancija da će se poštovati njihova prava. Maloletnicima sudi sudija za maloletnike, a to je sudija koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih. I svi drugi organi i ustanove koji učestvuju u postupku prema maloletnim licima moraju imati ta posebna znanja. Porotnici koji učestvuju u suđenjima biraju se iz redova učitelja, nastavnika, vaspitača i drugih stručnih lica koja imaju iskustva u radu sa decom.
Prilikom saslušanja maloletnika mora se postupati obazrivo, vodeći računa o zrelosti, drugim ličnim svojstvima i zaštiti privatnosti, kako vođenje postupka ne bi imalo štetan uticaj. Maloletnik mora imati branioca od momenta prvog saslušanja, pa do kraja postupka.
Ako je potrebno da maloletnik bude prinudno doveden na glavni pretres, to će činiti ovlašćena službena lica policije u civilu koja to moraju činiti na neupadljiv način, nema vezivanja lisicama i policija nije očigledno naoružana, objašnjava Vujičić.
Prema rečima sudije Višeg suda u Novom Sadu Tatijane Šunjka, za uspešnost prevaspitanja delikventnog ponašanja kod maloletnika neophodna je brza reakcija celokupnog sistema, kao i izuzetno jaka međusektorska saradnja –policije, suda, tužilaštva i Centra za socijalni rad. Važna je podrška i saradnja roditelja maloletnika, te angažovanog branioca.
Nažalost, dodaje Šunjka, najčešće se radi o maloletnicima koji nemaju adekvatno roditeljsko staranje i s tim u vezi je još veća odgovornost na državnim institucijama.
„Kada se deca upute u vaspitne ustanove (popravne domove), to znači da su iscrpljene sve mogućnosti da se deluje u sredini u kojoj dete živi i ono onda dospeva tamo, u jedno sasvim restriktivno okuženje“, kaže Zdravković.
Vapaj za pomoć
„Kod nas dolaze i deca koja su još uvek pod nadležnošću Centra za socijalni rad Novog Sada, i koja se nalaze u vaspitno-popravnoj ustanovi u Kruševcu“, priča Miša Raič. „Dođu ovde na par dana kako bi sredili ličnu kartu ili pasoš, i tačno se kod njih vidi kako se trude da drugoj deci objasne šta su posledice njihovog ponašanja. Ona imaju samokritičke uvide u sopstveno ponašanje i izražavaju kajanje.“
Raič dodaje da će se deca uvek više vezati za svoje vršnjake i za decu koja su bliža njihovim godinama. To je karakteristika razvojnog perioda, gde autoritet roditelja pada, a nasuprot tome uticaj vršnjaka jača. „Uvek će se deca više ugladati na vršnjake koje ispoljavaju neprihvatljive oblike ponašanja, zato što im je verovatno to zanimljivo i žele da budu deo neke grupe, da se osete kao da pripadaju nekome, nečemu. Javlja se potreba za uzbuđenjem, promenom, za avanturom. Kod većine dece se to završava posle jednog pokušaja – nekima je to krađa, nekima pušenje cigarete, nekima bežanje iz škole.“
Kako Raič smatra, koreni takvog ponašanja su u porodici, a pažnja i razumevanje su ono što ovoj deci najviše nedostaje. Ona jasno prepoznaju kada neko autentično pokazuje interesovanje za njih, nezavisno od uzrasta i intelektualnih kapaciteta i tada je njihovo ponašanje drugačije i bolje.
„To što ja vidim u radu, ta deca sa poremećajem u ponašanju, posebno ona mlađa od 14 godina, koja nisu krivično odgovarna, a čine krivična dela kao što su krađe, povrede i slično, oni vape za pomoć, a nema dovoljno ustanova koje bi im pomogle“, kaže Raič.
Ovo je moj dom
„Imali smo jedno dete koje dolazi iz jako disfunkionalne porodice. Bukvalno je od svoje četvrte godine deo sistema socijalne zaštite, a kod nas je bio smešten dve i po godine. Došao je ovde kada je imao deset godina i tek je pre dva, tri meseca izmešten, jer je bio maloletnik ispod četrnaest godina koji vrši krivična dela, uglavnom sitne i teške krađe. Nije bio nasilan, ali je imao poremećaj u ponašanju, čak i pored svih medikamenata i terapija koje je primao“ – priča Raič.
„On je u Prihvatilište dolazio još i ranije, sa sedam godina, što znači da nije imao gde sidro da baci, da kaže ovo je moj dom. I onda se vidi da što deca duže borave ovde, osećaju prezasićenje. Ne zato što im je ovde loše, nego zato što ovde postoji neizvesnost – ja hoću da bacim sidro, da znam da je to moj dom, pa neka je to i dom socijalnog tipa, to je mesto gde ja živim, gde sam. Bilo je pokušaja da se ovo dete smesti i kod njegovog brata, gde je boravio šest, sedam meseci. Na kraju to nije ispalo najbolje za njega, pa se opet vratio. I kada se vratio, bio je potpuno drugačije dete, kao da je i sam shvatio da mora malo da koriguje ponašanje, jer sa tatom i bratom ne ide, pa će morati negde drugde da završi.“
Važno je da se deca osećaju prihvaćeno i bezbedno, da imaju neku osobu za koju se mogu vezati, jer je bolja bilo kakva izvesnost nego izvesnost, naglašava upravnik Prihvatilišta za decu i mlade. „Oni to pokazuju ovde kod nas, jer viđaju da deca dolaze i odlaze, i da je sve to privremeno. Znaju da je to sad, a sutra nije, i brinu kakvo će to sutra biti. I to su trenuci kada najčešće ispoljavaju te neprihvatljive obrasce ponašanja, kada neki njihov drug ili neko drugo dete ode odavde, pa im to bude okidač, tada se uznemire, jer svaki dan neko dolazi i odlazi, a oni ostaju.“
Zdravković kaže da je ogromno ograničenje Prihvatilišta u tome što nemaju dovoljan broj ljudi da se bave tim delom, unutrašnjim svetom deteta, a to je glavna stvar. Da neko razgovara sa njima, da vidi kakve nedoumice imaju, kakve probleme, u odnosu na šta strepe, šta očekuju.
On još dodaje da je poseban problem kod dece sa poremećajem psihološko – psihijatrijskog tipa, gde postoje kombinovane smetnje. On napominje da za decu bez roditeljskog staranja, koja imaju psiholoških problema, koji su samim tim i zdravstvenog i socijalnog tipa, najviše nedostaju resursi. Rešenja za takav oblik ponašanja su prihvatilišta koja će da preveniraju ovakvo ponašanje čim se primeti.
Sagovornici se slažu u jednom – deci nedostaju pažnja i sigurnost. Neko da ih shvati ozbiljno, čuje njihove želje i potrebe i ne odbacuje ih zbog najmanje greške. Tako emotivna bezbednost često postaje važnija i od one da imamo šta da jedemo i gde da spavamo. Ljubav će promeniti svet, poznata je krilatica, no, da li dovoljna ukoliko nemamo dovoljan broj institucija i zaposlenih.
„Dakle, može se reagovati, ali imamo samo par ustanova za decu sa takvom vrstom problema, i onda se nema gde. To trpi samo dete, ali i okruženje. I ne može ništa da se uradi“, zaključuje Zdravković.
