Medijska ispaša

0
1024
„Men watching tv in a Caravaggio painting“, nepoznati artista

Odbacujući, kao moderni (a naročito kao postmoderni) ljudi biologiju kao osnov ljudske egzistencije i poverovavši da se prirodni zakoni mogu silovati po potrebi i meri demokratije i opšte jednakosti, dočekali smo, u jesenje dane građanskog društva, da nam se priroda i biologija surovo svete i to baš kroz onaj sistem koji ih je odbacio. Naravno, u izopačenom društvu, u umirućoj demokratiji, čiju smrt popravljači sveta misle da mogu da odlože, osveta biologije ima sasvim farsičan smisao: biološka inferiornost se uzdigla na nivo građanske većine, koja tiraniše, u ime svoje inferiornosti, čitavo društvo. Konzument, taj ljigavi demijurg građanštine, prešao je sa potrošnje dobara na potrošnju medijskih proizvoda, odnosno pomerio se od hleba ka igrama, što je krajnja konsekvenca pozne demokratije. San knjiških moljaca da će, pomoću prosvetiteljskih metoda[1], izvesti preobratni proces, te će, podizanjem svesti u onom delu populacije koji nije sposoban da razume ništa iznad nivoa „Zadruge„, ili „Parova„, od konzumenata napraviti stoike. Naravno da od toga nema ništa i neće se desiti.

Eksperimentalna psihologija je, mnogo efikasnije od prosvetiteljstva i racionalizma, oblikovala javno mnjenje, otkrila njegove stvarne potrebe i želje i to u skladu sa biološkim razlikama, a ne ignorišući ih u ime apstraktne pravičnosti i jednakosti. Isto to je uradila i eksperimentalna sociologija, koja je ovladala društvenom akcijom za potrebe političkog sistema, očistivši, pri tom, tu akciju od svih vrednosnih ili moralnih momenata i podređujući je suvom pozitivizmu i funkcionalizmu.

Eksperimenti, koji su rađeni tokom Vijetnamskog rata, na ratnim zarobljenicima obe strane[2], otkrili su da svaka ljudska grupa, po ma kom kriterijumu bude sastavljena, kritično zavisi od vođstva, odnosno od onih 5% unutar ljudske vrste koji misle apstraktno i imaju smisla za humor, što je preduslov da uopšte budu lideri. Ako se naruši liderska struktura, odnosno ako se iz grupe izdvoji 5% alfa primeraka, grupa postaje pihtijasta i sa njom se može raditi šta se hoće.[3]

Uz ovo, treba pomenuti i rezultate biologije kao nauke: otkriće da određen nadražaj izaziva lučenje hormona, pre svega endorfina i serotonina, te da ti hormoni utiču na stvaranje onoga što mi zovemo navikama, daleko je nadmašen eksperiment sa Pavlovljevim psom. Ako neko, dakle, odgleda neki rialiti, ili neku drugu opačinu i nađe sebe u tome (a velika većina nađe), sutra će mu se, u isto doba, hormonalna slika izmeniti, odnosno  tražiće mu se da bljuvotinu odgleda ponovo.[4]

Svaki socijalni sloj[5] ima svoje potrebe, domete i svoja ograničenja. Iako demokratija formalno, preko koncepta jednakosti, „pegla“ razlike između slojeva, ona ne može time i da ih ukine, ali može sasvim dobro da se igra njima i da ih koristi za potrebe propagande i izbornog procesa. Relativno veliko siromaštvo u eternalno tranzicionoj Srbiji, najveći broj stanovnika gura u niže slojeve i, iako nemam odgovarajuće podatke (pitam se ima li ih uopšte), mogu da pretpostavim da se 2/3 stanovnika Srbije nalazi u donjem i donjem-srednjem sloju. U višem-srednjem se nalazi možda dvadesetak procenata, dok viši slojevi, koji obuhvataju dobitnike političkog sistema, njihove sluge i nešto sportista i dobitnika na LOTO-u, broji do petnaestak posto. U sluge ubrajam kompletnu državnu upravu, uključjući vojsku i policiju.[6]

Medijske pomije su namenjene prvenstveno donjim i donjim-srednjim slojevima, ali na njih nisu imune ni sluge elite, pa ni delovi elite[7],  jer su prostota i vrednosni relativizam i stvorili više slojeve u Srbiji. Nekada je vrlo teško razlikovati politiku, državnu upravu i estradu. Na medijske bljuvotine nisu ostali otporni ni obrazovaniji slojevi, jer obrazovanje ne počiva na izuzetnosti ličnosti, već na jednom delu izuzetnosti, odnosno na dupetu, koje školu završava, a da se ni ne dotakne vrednosnog sistema. Drugim rečima, i fakultetlija može da bude potrošač „Farme“, ili „Zadruge“, jer je pretpostavka za ovu vrstu konzumerizma nedostatak vrednosti, a ne nivo obrazovanja.

Jedino ko ne podleže toj čaroliji su alfe (onih 5%) i konzervativni konzumeristi, odnosno oni koji radije biraju hleba, nego igara, a tu društvenu grupu[8] čine, po mom mišljenju, mahom Drugosrbijanci, koji su imuni na „Zadrugu“, ali nisu na lovu, stvari i, naročito, statusne simbole.

„Stara dama opet propušta vesti“, rad baziran na slici Nikolasa Masa iz XVII veka. Nepoznat autor.

Za donje slojeve, do nivoa donji-srednji, patriotizam je obavezan. Vulgarni patriotizam. Siromašni i slabo obrazovani[9] su, svuda, izvor patriotizma. Viši slojevi su, mahom, kosmopolitski orijentisani, ali se igraju patriotizmom sirotinje, naročito kad se primaknu ratovi i nesreće. Veliko je pitanje, na koje odgovora nema, bar ne dobrog, da li je sirotinja zaista patriotski orijentisana, ili samo o sebi ima takvo mišljenje. Lično smatram da su niži slojevi sposobni za neku vrstu vulgarnog patriotizma, čudne mešavine ljubavi prema otadžbini, prema estradi i političkim vođama, koje su sve drugo, samo nisu rodoljubi. Jedna zbrka je u pitanju, ili jedno samopsihološko nerazumevanje kod ovih slojeva.

Bilo kako bilo, niži slojevi se ionako ništa ne pitaju i niko ih ne ferma (inače ne bi bili niži), ali ih, jednom u dve-tri godine vlast nešto pita i uvaži ih. To je onda kad se primaknu izbori i kad se političari rastrče po svinjcima i kokošarnicima. Ima li veće sreće za nekoga koga ni deca ne poštuju, jer ne može da im ispuni konzumentske želje koje im rađa televizija, nego da ga vlast (‘ej, vlast!) pita šta on misli: ko treba da vlada? Budući da u tim slojevima apstraktno mišljenje nije na velikoj ceni, vrlo je verovatno da će odgovor biti linearan: treba da vlada onaj ko me i pita – dakle, onaj ko je na vlasti.

Da Vas podsetimo:  Vraćanje ropstva na mala vrata

Naravno, i najniži slojevi bi, bez medijskog zaglupljivanja, izgradili nekakvo autonomno mišljenje, ali im se to ne sme dozvoliti. Drže se pod baražnom vatrom medija i hrane sa najgorim otrovima i to samo iz jednog razloga: u njima se vidi samo biračko telo i ništa više. On, taj dronja, siromah, više nije ni brat Srbin, ni komšija, ni rođak, on je samo birač[10]. Kao birač, on mora biti „u formi“, shvatiti taj pojam kao oblik, ili kao dobru utreniranost. Za takvoga odmora nema, jer i najbolji fudbaler ume da zakaže, ako nije u svakodnevnom treningu, te tako i birač.

Za nesreću, osim velikih medija, postoji i Internet i pad cene elektronske opreme i provajderskih usluga, omogućio je i donjim slojevima da se služe mrežom. Pošto je Internet, u suštini, daleko demokratičniji od bilo koje vlasti u bilo kojoj zemlji[11], načelno je pobunjenički, pomalo anarhističan i sa daleko većim spektrom ideja (od kojih je većina sumanuta, ali su tu), mora se sprečiti da koleba birače. Drugim rečima, veliki mediji su dobili konkurenciju sa kojom ne mogu da izađu na kraj bez pomoći vlasti.

Dva su ozbiljna projekta koja imaju zadatak da drže birače u formi: jedan je šarlatanizacija, odnosno obesmišljavanje svakog meritornog razgovora u društvu, a drugi je plansko uvećavanje lažno-patriotskih sadržaja na mreži od strane same vlasti.

Šarlatanizacija je sluđivanje slabo pismenih i sirmašnih ezoterijom, tajnim društvima, teorijama zavere, ravnozemljaškim pričama, deretićevskim i ostalim kvazinaučnim teorijama i sličnim budalaštinama. Racionalno mišljenje mora da ostane daleko od konzumenta medija.

Kako mi znamo da su ovo budalaštine? Vrlo jednostavno: kada bi sve ove gluposti bile išta više od projekta vlasti i službi, promoteri ovih idiotija se ne bi skidali sa velikih medija. Zašto, dakle, na RTS-u, ili PINK-u nemate revizioniste, ezoteričare, teoretičare zavera? Veliki mediji razaraju ljude rijalitijima, stalnim vanrednim konferencijama za medije i politikantstvom. Zadatak šarlatana je da ovladaju internet prostorom, jer je mejnstrim već pokriven.

Sa druge strane, potpuno sam uveren da vlast, na piramidalnoj osnovi, na netu proizvodi kvazipatriotske fejsbuk grupe i stranice, sajtove i blogove. Ne prođe dan ili dva, da ne primetim neki novi „patriotski“ sajt, ili neku grupu, koja prvo radiklano kritikuje vlast, a onda, iz čista mira, počinje da „pegla“ koaliciju sa Haradinajem.

Za običnog čoveka, koji nije verziran u ovim stvarima, ovakve stvari su neprimetne. On veruje na osnovu proklamacije. Neko se oglasi kao patriota, i siromašan i neuk trče prema njemu. Kad ovaj napravi zaokret, oni naprave zajedno s njim, ni ne primećujući da se sve promenilo. To je najdublja tajna uspeha SNS-a, koji je nisko stratifikovano biračko telo radikala, naučeno da sledi vođu, jer je slabo sposobno da razume ideje, prevukao na podršku atlantističkoj politici partije, a da niko od tih sledbenika nije sebi postavio pitanje ni sopstvenog patriotizma ni patriotizma vođa, jer je taj, sluzavi i ljigavi patriotizam niščih, podrazumevana kategorija.

Postaviću ovde jednu potpuno proizvoljnu vizualizaciju onoga što ja mislim da se dešava u sferi šarlatanizacije i Internet patriotizma. Dakle, ovde govorim o procesu, a ne o brojkama.

Umišljeno patriotsko telo[12] (obeleženo crvenom bojom) lako potpada pod čari šarlatanizacije, jer nema ni vrednosnu, ni moralnu, ni obrazovnu barijeru prema njoj. To telo, ti slojevi, nemaju pojma kako se i po kojoj metodologiji rade naučni radovi, pa im svaka budalaština prolazi kao „nauka“. Oni „veruju“, „osećaju“, „nadaju se“, „imaju stav“, ali nemaju kritički odnos prema medijskim sadržajima. S druge strane, sasvim je ljudski okriviti, za svoju socijalnu i ekonomsku poziciju, Amerikance, Bilderberg, K-300, HAARP, Hrvate, Jupiterijance i bečko-berlinsku krađu istorije[13]. U pitanju nije ništa drugo, do li racionalizacija sopstvenog društvenog položaja.

Drugosrbijanci daleko manje podležu čarima šarlatanizacije i ezoteriji, jer su bolje obrazovani i nešto bogatiji, tako da se mali broj njih da prevariti ovim glupostima. Ovog sveta, naivnog i prostog, ima mnogo više nego drugosrbijanaca, ali sam siguran (opet kažem: dokaz nemam i iznosim samo svoje viđenje) da se, posle primenjene šarlatanizacije, broj trezvenih patriota i broj drugosrbijanaca izjednačava, iako je početna prednost bila daleko na strani patriota. To i jeste smisao šarlatanizacije: da niži slojevi glasaju protiv svojih interesa, odnosno za one koji ih, u društvenom smislu, fiksiraju.

Što se tiče proizvodnje patriotizma na netu, podozrevam da je to, s obzirom na priličnu umešnost u poduhvatu, na sebe pruzela neka služba, mada nije nužno da svi akteri „patriotizacije“ shvataju u čemu učestvuju. Uglavnom se radi o klincima koji se prodaju vlastodršcima za sitne pare, ili gostovanja u jutarnjem programu neke televizije, ili za članak u nekom elektronskom mediju.

Donji i donji-srednji slojevi se lako navlače na patriotske priče, bez ikakve distance. Njima podvaliti, dečija je igra. U Srbiji, svaka baraba, koja je dovoljno spremna da glumi patriotizam, uvek nađe svoje mesto u politici. Polovina patriotskih organizacija i deklarisano patriotskih pojedinaca[14], radi  za vlast, a druga polovina za strance, dakle opet za vlast. To čak nije teško ni videti, ali razumevanje, pa i na tom nivou, nije široko zastupljena stvar. Srbi udaraju kao klenovi, dakle ne obleću oko mamca, nego odmah zagrizu. Takav nam je temperament – uvek brži od mozga[15].

Ako hoćete da vidite, ili razumete ove procese, samo slušajte šta ljudi pričaju: javni prostor vrvi, ali bukvalno vrvi, od bezbroj puta ponovljenih fraza. Kao što penzioneri, potrošači mejnstrim medija, a ne interneta, ponavljaju fraze koje su im u glavu usađene, a oni su, grešni, uvereni da su sami do tih saznanja došli, poput „on bar nešto radi“, „niko da kaže: svaka čast Aleksandru Vučiću“, „ipak je bolje“ i slično. Tako žrtve internet medija ponavljaju: „Nisu Rusi takvi kao Ameri, oni ne podrivaju druge države“, „ukrali su nam čitvu istoriju“, „zabranili su nam da pominjemo Jasenovac“ i ostale gluposti. Ipak, svako je uveren da je samostalno došao do zaključka u istom tekstu kao ostala braća. Kao svoju slobodu osećaju pravo da ponove ono što im mediji kažu.

Da Vas podsetimo:  Zaključana vrata države

Koliko je tu predrasuda, koliko emocija, govore i povremeni testovi koje bacam među prijatelje na mrežama. Imam vrlo jednostavno pitanje: kako se tehnički krade nečija istorija? Odnose se sanduci, seku se ruke koje čuvaju istoriju, seku se jezici da se predanje ne širi? Zovem ih da dođu kod mene i da ukradu samo moju porodičnu istoriju, a ne istoriju čitavog jednog naroda, da bi im pokazao da je priča o krađi potpuni apsurd. Odande se ne vraća nijedan tehnički odgovor: samo fraze da smo pokradeni. Kad bi lopovi razmišljali na nivou načela, a ne tehnike, krađe bi nestale. Krađa, je uvek i pre svega, tehnika. Ovakve teme pokazuju da je adrenalin odlična zamena za mozak. Uostalom, ni paramecijum nema mozak, pa živi. Život je stariji od mišljenja.

„Drevna mapa“ ravne Zemlje iz 1960. godine

Drugi odličan primer su ravnozemljaši. U korenu njihove teorije je sledeće: svi, ali doslovno svi profesori fizike, koji su nas učili, ili nemaju pojma o fizici, ili složno, bez ijednog izuzetka, nisu hteli da nam kažu pravu istinu, a znali su. Pretpostavka je do te mere idiotska, da i ne traži posebno obaranje, ali prolazi kao brzi voz, jer se opet vera u nešto pozicionira kao mišljenje. Oni – mislim na pristalice svakojakih budalaština – i ne primećuju da su urađeni po planu. Buđenje, recimo, srpskog nacionalizma osamdesetih godina prošlog veka, izvedeno je kao projekat, da bi se nacionalizmom ovladalo od strane centara moći, da ne bi prerastao u spontan proces. Odjednom, u par godina, objavljuju se knjige poput „Noža“, ili „Knjige o Milutinu“, obe napisane od bivših šampiona komunizma, Draškovića i Danka Popovića. Nije bilo rodoljuba da napišu, nego su morali komunisti? I, malo zatim, klenovi udaraju kao besni: ponavljaju čitave segmete tih knjiga, kao da je Biblija u pitanju. Ne primećuju da su, odjednom, u samo par godina, postali Ravnogorci (da o tome ništa nisu znali još, recimo, 1985-te.), veliki Srbi, patrioti i slično. Urađeni su kao deca, ali se i danas, tridesetak godina kasnije, ne dosećaju da su ispali vrane, već misle da su autentično, svak sam sa sobom, došli do istih zaključaka. Njihova deca ponavljju iste fraze, a da bukvalno nemaju pojma o čemu se radi. Obožavanje Nedića i Ljotića je, takođe, projekat i to potpuno suprotan biću srpskog naroda, ali čvrsto oslonjen na moralnu i vrednosnu relativizaciju, kojoj je podložan svaki građanin i ni jedan istinski rodoljub.

Ljudi, dakle, veruju da su, nezavisno jedan od drugog, svi, ili većina, došli u isto vreme, na istu zamisao. Toga nema ni u bajkama, ali ima među Srbljem.

Zona šarlatanizacije, onako kako sam je predstavio, najviše pokriva siromašne, gubitnike i slabo obrazovane. Njima se može podvaliti sve i siguran sam da se sami projektanti ludila čude kako svaka glupost brzo i lako prolazi.

Internet je prvi medij u istoriji koji je uvažio budalu. Pun je usamljenika koje niko uživo ni na kafu ne poziva, pun je nepismenih i niščih, koji su, prvi put u ljudskoj istoriji, dobili priliku da nešto kažu u kakvom-takvom javnom prostoru. Nema tolike budale da se za tu priliku neće boriti do smrti. Ako tu ne lupeta, nema gde. To su trovači smisla i svake racionalne slike o svetu, ali su dominantni u virtuelnom prostoru, jer su na njega i ograničeni. Polovina bi ih, u kafani, posle dve rečenice, dobila po labrnji za isto ono što na netu prosipaju bez mere i konca. Ljudska duša.

Iz ove situacije nema izlaska u okviru političkog i bezbednosnog sistema. Budala će, kao birač ili internet ratnik, do poslednjeg daha braniti svoje pravo da izabere, na izborima, propast i za sebe, i za narod. Siromašan će glasati za bogataše, patriota za atlantiste i svi će, i dalje, misliti da su prvaci rodoljublja i razumevaoci politike prvog reda, te da samo surovom igrom sudbine, kurve stare, nisu profesori na Fakultetu političkih nauka.

Da Vas podsetimo:  Preskakanje časova istorije

Onaj ko misli da, jednog dana, ovlada političkim procesima, ili da bar utiče na njih, moraće da isključi instinkte rulje iz svojih planova. Rulja se, od kad je sveta i veka, kontroliše, s njom se ne debatuje, niti joj se svest vozdiže. Od ta posla nema ništa i svako ko veruje da sa narodom treba raditi, jeste  ili sanjalica, ili budala. Preokret je moguć samo ako se ropski instinkti nižih slojeva ograniče, odnosno ako se izguraju iz procesa odlučivanja. U suprotnom, ako nam gomila bez mozga kroji sudbinu, rđavo ćemo se provesti. To što neko naivno misli da se narod ne pita, ne manja stvar. Narod se pita, ali se prethodno „uradi“. Dok se ne uradi, pitanja nema. Urađen, on zaista bira svoju sudbinu, u skladu sa svojim mogućnostima i svojom pameću. Kakva pamet, takva i sudbina.

[1] A baš su te metode i dovele do stvaranja konzumerizma.

[2] Savetujem da se pročita „Strahovlada“ od Vojina Dimitrijevića, jer su mnogi procesi, kojima se danas oblikuju politički sistemi, nastali na rezultatima tih eksperimenata.

[3] Opšta je povika, u savremenom srpskom društvu, na lažne diplome, na nedostatak stručnog kadra u vlasti i na pojavu dunstera na svakom koraku. Takva situacija, međutim, nije slučaj, niti nasumični izbor goniča političkog sistema, već je uzrokovana upravo potrebom da se spreči da onih 5% ovladaju bilo kakvim društvenim procesom. Dunster nije slučajna pojava, već je nešto što se hoće i što je zadatak.

To se najbolje vidi po tome što se i na suprotnoj strani, na strani oponenata vlasti (ali ne i sistemu) nalaze isti takvi mamlazi i dunsteri, kao i u vlasti: istoričari sa diplomom mašinske škole, ili ekonomskog fakulteta, ezoteričari i novinari sa diplomom ugostiteljske škole i – da sve bude luđe – baš oni prigovaraju vlasti zbog dunsteraja i prizivaju stručnost. Nepokrenuti pokretači.

[4] Prigovor Željka Mitrovića, vlasnika PINK televizije, da svako ima daljinac i da može da odabere da li će nešto da gleda ili ne, sasvim je valjan, uz opasku da je vrsta tako sazdana da samo 5% alfi može zaista da bira. Sledbeništvo ne bira, ono dobija.

[5] Modela socijalne stratifikacije ima mnogo, te će se izbor bilo kog pokazati kao nedovoljan. Meni je najbliži onaj model stratifikacije koji deli društvo na šest slojeva (donji-donji, donji-gornji, donji-srednji, gornji-srednji, donji-viši i gornji-viši), te će se sledeći deo teksta zasnivati na ovom modelu.

[6] Bilo bi jednostavno kada bi se slojevi formirali samo u odnosu na prihode, ali to nije tako. Policajac nema velike prihode (mada mu politički sistem dozvoljava da, dok mu je lojalan, svoje prihode ostvaruje i mimo plate), ali ima moć, tako da ga to izmešta iz srednjeg u viši sloj. Isto važi i za nivo obrazovanja – moć, koju neko poseduje, menja bar jedan nivo školovanja.

[7] Mislim na političku i finansijsku, a ne na stvarnu elitu.

[8] Koja je jednako vrednosno problematična, samo što od života traži lovu i dobra, a ne šou.

[9] Nekada je teško videti šta je uzrok, a šta posledica; da li su neki siromašni i slabo obrazovani usled bioloških ograničenja, ili su socijalna ograničenja dovela do ostalih nedovoljnosti. Nekada je društvo bilo prohodnije, nije jedan doktor nauka napustio čobanski zanat da bi intelektualac postao, ali je danas društvo zatvoreno, zaleđeno u nekoj vrsti kastinskog sistema, te i društvene slojeve treba shvatiti, za razliku od prethodnog doba, kao relativno stalne kategorije.

[10] Poluidiotizovana srpska opozicija često pominje kako će ukinuti rijalitije u Srbiji i time sebi odseca i ono malo sirotinje, koje bi glasalo za nju. Ne shvataju da se svest sirotinje i nepismenih kontroliše, a ne popravlja.

[11] Što ne znači da nije u službi globalne demokratije, odnosno da je manipulativan.

[12] Umišljeno, jer ne postoji sprava za merenje rodoljublja. U osnovi, ovo je siromašnije, slabije obrazovano telo, koje veruje da je patriotsko, iako gleda „Zadrugu“, što je u oštroj opreci sa svakim patriotizmom.

[13] Kad slušate ošamućene pristalice, recimo, teorije da je nama pokradena istorija, prvo što vam padne na pamet je da bi, da se krađa nije desila, ekipa polupismeih branilaca teorije, povazdan sedela i čitala to ukradeno blago. U stvarnosti, ta ekipa ne čita ni podnaslove u novinama, samo naslove.

[14] Da imamo malo, samo malo kritičke distance prema onome što nam igra ispred očiju, shvatili bismo makar da svako ko sebe deklariše kao patriotu, to nužno ne može biti. Pošten čovek nikad sebe ne bi kvalifikovao kao poštenjačinu, to rade samo lopovi.

[15] Moja kuma, Ruskinja iz Novosibirksa, koja je ovde već četvrt veka, bila je veoma iznenađena srpskom emotivnošću i temperamentom. „Mi smo hladni u odnosu na vas“, često je govorila. Interesantno je da je naš doživljaj Rusa sasvim suprotan osećanju moje kume. To je verovatno zbog toga što i tu projektujemo svoje želje i ljubavi, bez uključivanja mozga.

milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime